Boško Palkovljević

Izvor: Wikipedia
BOŠKO PALKOVLjEVIĆ PINKI
Pošalji fotografiju
Datum rođenja {{{datum_rođenja}}}
Mesto rođenja {{{država_rođenja}}}
Profesija učenik

Član SKOJ od 1940.
Učešće u ratovima Narodnooslobodilačka borba

Narodni heroj od 25. oktobra 1943.

Boško Palkovljević Pinki (19201942) je bio borac Fruškogorskog partizanskog odreda, učesnik Narodnooslobodilačke borbe i narodni heroj Jugoslavije.

Biografija[uredi - уреди]

Rođen je 14. decembra 1920. godine u selu Manđelosu, kod Sremske Mitrovice. Po završetku osnovne škole u rodnom selu, upisao je Srednju mašinsku školu u Novom Sadu. Kako je u školi postojala jaka organizacija Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), Pinki se uključio u nju, i već 1940. godine je postao rukovodilac SKOJ-a u školi. Ubrzo je organizovao štrajk učenika, kojim su traženi bolji uslovi učenja i bolji odnos nastavnika prema đacima. Nešto kasnije je uhapšen, jer je njegova skojevska organizacija učestvovala u štrajku tekstilnih radnika. U zatvoru je proveo dva meseca i posle toga je pušten jer Sud nije mogao da dokaže njegovu krivicu.

U vreme napada Nemačke na Kraljevinu Jugoslaviju, aprila 1941. godine, i ako nije bio vojnik, Pinki je, odazivajući se pozivu Komunističke partije Jugoslavije, dobrovoljno stupio u vojsku i u borbi zarobljen. Pre transporta u sabirni logor, uspeo je da pobegne iz Rume, ponevši sa sobom jednu bombu, koju je uzeo prilikom istovaranja municije, a sa privremenog aerodroma u selu Veliki Radinci, uzeo je mitraljez, i naoružan stupio u partizane na Frušku goru.

Pinki je bio jedan od organizatora bega robijaša-komunista iz zatvora u Sremskoj Mitrovici. Posle izvršenih priprema za beg, on je dobio zadatak da sa grupom naoružanih drugova sačeka begunce na izlasku iz prokopanog kanala. Kada su 22. avgusta 1941. godine, posle pola noći, trideset dva zatvorenika jedan za drugim izašli iz podzemnog kanala, kraj samog zatvora, Pinki ih je sa svojim drugovima prihvatio i odveo na Frušku goru. Pošto je bilo odlučeno da četvorica ostanu na Fruškoj gori, a ostali prebace u Srbiju, Pinki ih je prebacio u Bogatić, gde su ih prihvatili mačvanski patizani.

Prvi voz u Sremu digao je u vazduh minom koju je sam napravio. Odmah posle toga, usred dana, preobučen u domobransku uniformu, sa džakom na leđima, odlučio je da digne u vazduh i železnički most na Bosutu i ako su mu drugovi govorili da most čuva jaka straža, on je ipak odlučio da pokuša. Obučen u domobransku uniformu, prišao je ustaškom stražaru i zamolio ga da mu da vatre da zapali cigaretu. Pošto je pred sobom video domobrana, stražar ga je pozvao da uđe unutra, u baraku. Pinki je unutra ubio stražara, a zatim i drugog koji je potrčao iz susedne barake. Deset minuta kasnije, postavio je minu i digao most u vazduh.

Pinki je bio i prvi partizanski kurir iz Srema koji je u Vrhovni štab NOP i DVJ doneo prve izveštaje o Narodnooslobodilačkoj borbi u Vojvodini, posle neprijateljske ofanzive u zapadnoj Srbiji i povlačenja partizanskih jedinica prema Bosni i Sandžaku. Od početka decembra 1941. godine, kada je po zadatku pošao na put, do početka januara 1942. godine, celog meseca, Pinki se probijao kroz neprijateljsku teritoriju i bio čak zarobljavan od četnika, ali je zadatak uspeo da izvrši, i vratio se u Srem sa direktivama. Veza Vrhovnog štaba sa Sremom je bila, zahvaljujući njemu, uspostavljena.

Kada se, 10. juna 1942. godine, vraćao iz akcije rušenja mosta, na putu Ruma-Veliki Radinci, zadržao su u selu Mala Remeta. U zoru je narod počeo da beži na sve strane jer su u selo ulazili Nemci. Pinki je zauzeo položaj i otvorio vatru, s namerom da zaustavi Nemce i omogući narodu da pobegne u šumu. Kada je pokušao da se prebaci preko jedne čistine, mitraljeski rafal mu je presekao grudi.

Posle završetka rata, njegovi posmrtni ostaci su sahranjeni na Spomen groblju u Sremskoj Mitrovici, zajedno sa drugim narodnim herojima iz Srema - Jankom Čmelikom, Pajom Bajićem i Veljkom Paunovićem. Saobrađajna škola u Novom Sadu nosi njegovo ime.

Odlukom Vrhovnog štaba NOV i POJ, a na predlog Glavnog štaba NOV i PO Vojvodine, proglašen je za narodog heroja, 25. oktobra 1943. godine, zajedno sa drugim istaknutim borcima iz Vojvodine - Sonjom Marinković, Radivojem Ćirpanovim i drugima.

Literatura[uredi - уреди]

Spoljašnje stranice[uredi - уреди]