Austro-pruski rat

Izvor: Wikipedia

Austrijsko-pruski rat (u Nemačkoj znan kao Nemački rat (Deutscher Krieg), Sedmonedeljni rat, Nemački građanski rat, Rat za ujedinjenje i Rat braće (Bruderkrieg) je rat koji je vođen 1866. između Austrijskog carstva i njegovih nemačkih saveznika sa jedne strane, i Pruske, njenih nemačkih saveznika i Italije sa druge strane. U procesu ujedinjenja Italije ovaj rat je nazvan „Trećim italijanskim ratom za nezavisnost“.

Posledica ovog rata bila je dominacija Pruske u Nemačkoj konfederaciji na račun Austrije, što je bio veliki korak ka budućem ujedinjenju Nemačke. Ovo je takođe ojačalo italijanski san za ujedinjenjem. Rat je uticao i na kraljevstvo Hanover kojom su vladali engleski plemići. Naime, tokom rata Hanover je ujedinjen sa Pruskom, a njeni vladari su izgubili titule (neki su još uvek koristili svoja nemačka zvanja sve do 1918).

Uzroci[uredi - уреди]

Vekovima su Svetim rimskim carstvom vladali Habzburzi kao vladari cele Nemačke. U stvari centralnu Evropu je činilo nekoliko većih država i nekoliko stotina malih državica (grofovije, biskupije, kneževine, slobodni gradovi), od kojih je svaka ljubomorno čuvala priličnu nezavisnost stavljajući se pod patronat neke veće sile, pogotovo Francuske ili Austrije. Austrija, lična teritorija Habzburga, tradicionalno se smatrala vođom svih nemačkih država, ali Pruska je veoma ojačala i do kraja 18. veka smatrana je jednom od najvećih sila u Evropi. Posle Napoleonovih ratova, sve nemačke države (bivše teritorije Svetog rimskog carstva) formirale su slabu konfederaciju pod vođstvom Austrije.

U međuvremenu, delimično kao odgovor na francuski pobednički nacionalizam koji je propagirao Napoleon, a delimično i zbog zajedničkog osećanja pripadnosti istoj naciji nastalog kao posledica romantizma, nemački nacionalizam je postao veoma moćna i važna sila tog vremena. Za sve nemačke nacionaliste krajnji cilj je postao ujedinjenje svih Nemaca u jednu državu. Postojale su dve glavne ideje tog ujedinjenja: Velika Nemačka (Grossdeutschland), koja bi uključivala sve germanofone zemlje sa multinaciionalnom državom Austrijom, i Mala Nemačka (Kleindeutschland), ideja koju je promovisala Pruska i koja bi isključivala germanofone delove Austrije i kojom bi dominirala Pruska.

Postoje različita tumačenja ponašanja pruskog kancelara, Bizmarka uoči rata, uglavnom u vezi sa time da li je „gvozdeni kancelar“ imao neki super plan koji je doveo do ovog rata, a kasnije i do osnovanja Severnonemačke konfederacije i konačnog ujedinjenja cele Nemačke.

Međutim, istoričar A. Dž. P. Taylor smatra da Bismarck nije imao neki plan, već je bio oportunista koji je iskoristio povoljnu priliku koja mu se ukazala u korist Pruske. Tejlor smatra da je tokom Nemačko-danskog rata sa Austrijom napravio savez, jer je znao da će njihove ujedinjene snage lako pobediti Dansku i zauzeti teritoriju Šlezvig-Holštajn. Rat koji je vođen i savez koji je osnovan je pre posledica pruske težnje za širenje svog uticaja, nego provokacija rata sa Austrijom. Mnogi istoričari veruju da je Bismarck bio ekspanzionista, pre nego li nemački nacionalista koji je težio za ujedinjenjem.

Bismarck je sklopio sporazum o savezu sa Italijom ako Pruska krene u rat u naredna tri meseca. Ovo je Bizmarku dalo tri meseca da se spremi za rat sa Austrijom. Vreme sporazuma nije moglo biti bolje, jer su sve veće sile bile nespremne da se upuste u rat. Britanija nije imala nikakakve ekonomske ni političke veze sa Austrijom i Pruskom. Rusija ne bi uopšte bila na strani Austrije, jer su Austrijanci bili na anti-ruskoj strani tokom Krimskog rata. Dok je Pruska zauzela neutralan stav tokom Poljskog ustanka, Austrija je bila na strani Poljaka. Francuska ne bi ulazila u rat, jer je tokom posete Bismarcka Francuskoj ona garantovala da neće ulaziti u konflikt tokom eventualnog austrijsko-pruskog rata. Niko ne zna šta se tačno pregovaralo, ali neki istoričari tvrde da je Bismarck garantovao Napoleonu III neutralnost. Konačno, Italija je bila na pruskoj strani što znači da će se Austrija boriti sama protiv zajedničkih snaga saveza Pruske i Italije. Bismarck je bio svestan brojne nadmoći, ali nije hteo da donosi brze odluke zbog još uvek nestabilne situacije u Evropi.

Vojni faktori[uredi - уреди]

Memorijal Mrtvoj brigadi u Klumu, gde su bile najveće borbe u bici kod Sadove (3.7. 1866.)

Bizmark je ohrabren da krene u rat sa Austrijom zbog prednosti koju su Prusi imali nad austrijskom vojskom. Istoričar Tejlor osporava ovu tezu i smatra da je Bizmark oklevao da krene u rat jer bi time „prepustio moć upravljanja generalima u koje nije imao poverenja“. Tejlor piše da je Bizmark hteo da natera Austriju na ustupke u Nemačkoj, a ne da izazove rat. Dve najvažnije ličnosti u pruskoj vojsci su bili ministar rata Albreht fon Run i šef generalštaba Helmut fon Moltke. Nije ispravno reći da je Bizmark hteo da isprovocira rat, ali ni da je u početku odbacivao svaku mogućnost rata. On je bio pragmatični političar poznat po devizi: „Politika je umetnost mogućeg“.

Rivalski vojni sistemi[uredi - уреди]

Godine 1862. Fon Run je napravio nekoliko reformi u vojsci kojima je osigurao da Bizmark postane kancelar. Run je učinio da svaki pruski građanin bude regrutovan u vojsku. Pre ove reforme veličina vojske se određivala po istorijskim statistikama stanovništva, što je regrutovanje učinilo nepopularnim među narodom. Dok su neki pruski vojnici ostajali u vojsci dok ne napune 40 godina (otprilike jedan u tri, ponekad i više u regijama gde je stanovništvo gusto naseljeno zbog industrijalizacije) neki Prusi su i izbegli da služe vojni rok priključivši se takozvanom „landever“ regrutima (labavo organizovana pruska Nacionalna garda)

Reforme su produžile vojni rok sa 2 na 3 godine što je izuzetno uvećalo prusku vojsku. Ovo je u suštini dupliralo vojsku dajući Prusima rezervnu armiju jednaku onoj kojom bi Moltke započeo rat sa Austrijom. Ako bi kojim slučajem Francuzi napali, Prusi bi im se suprotstavili istim ili većim brojem trupa.

Trogodišnji vojni rok je bilo dobro rešenje jer su pruske trupe su konstanto uvežbavane kako bi bile kvalitetnije od austrijskih, što je pogotovo važilo za pešadiju. Neki austrijski komandanti su odmah puštali Austrijance kući kada bi ih regrutovali, a zadržavali samo gardu veterana za ceremonijalne prilike. Regruti na odusustvu morali bi da se treniraju iznova, pa bi gotovo nespremni slani na linije fronta. Ipak, austrijska artiljerija i konjica je bila podjednako dobro uvežbane kao pruska. Austrija je imala dve nejednake divizije teške konjice, ali su taktike i oružja napredovali od Napoleonovih ratova, tako da konjica nije više bila odlučujući faktor za pobedu.

Brzina mobilizacije[uredi - уреди]

Razlika u austrijskom i pruskom sistemu mobilizacije je ta što su Prusi imali lokalnu organizaciju, oranizovanu na principu okruga (Kreise), gde je svaki okrug obuhvatao jednu oblast u kojoj se nalazio štab jedinice, u njen sastav su ulazili vojni obveznici isključivo iz te oblasti i zborno mesto im se takođe nalazilo u istom regionu. Većini rezervista je bilo potrebno nekoliko sati da stigne do svoje jedinice što je znatno uticalo na brzinu mobilizacije.[1]

Nasuprot ovom modelu bio je austrijski model mobilizacije, koji je bio zasnovan na tome da su jedinice stacionirane daleko od oblasti iz kojih su poticali regruti. Time nastojala sprečiti moguća pobuna ili eventulno učešće te jedinice u nekom separatistički motivisanom ustanku. Mobilizacija u Austriji je tekla sporo zbog loših puteva i udaljenosti zbornog mesta jedinica. Popunjavanje jedinice do punog sastava moglo je trajati i nekoliko nedelja, a kad bi stigli vojnici bi bili izmoreni i polusposobni za eventualnu borbu.[2]

Brzina pojačanja[uredi - уреди]

Bitka kod Sadove: Princ Karl daje podršku pruskim trupama

U Pruskoj je sistem železnice bio bolje razvijen nego u Austriji. Železnica je mogla da oprema veći broj trupa nego ranije. Takođe im je dozvoljavao da brže transportuju trupe unutar svoje teritorije. Fon Moltke, razmišljajući o planu Fon Runa izjavio je:

Wikicitati „Mi imamo dragocenu prednost da možemo da sakupimo pešadiju od 225.000 vojnika na 5 linija za 25 dana... Austrija ima jednu liniju i trebaće joj 45 dana da okupi 200.000 vojnika.“
()

Fon Moltke je slično rekao ranije:

Wikicitati „Ništa ne može da bude bolje za nas nego da započnemo rat koji moramo da započnemo.“
()

Austrijska vojska pod vođstvom Ludviga fon Benedega nalazila se u Bohemiji. Moguće je da je očekivao da u početku uživa u „centralnoj poziciji“, pošto je mogao da se koncentriše na uzastopne udare neprijateljske vojske. Brzina pruskih snaga neutralisala je ovu prednost.

Naoružanje i taktika[uredi - уреди]

Puška iglenjača

Pruske jedinice su bile naoružane sa puškama iglenjačama, ostraguške puške sposobne za mnogo više paljbe nego li obične puške kojej su se punile kod grlića, kojima su Austrijanci bili opremljeni. U Francusko-pruskom ratu 1859., Francuske trupe su iskoristile prednost sa puškama iz tog vremena koje su na dugim distancama meci leteli visoko. Brzo zatvarajući krug Francuzi nisu imali mnogo gubitaka u ratu sa Austrijancim. Posle rata Austrijanci su usvojili iste metode nazivajući ih "Stosstaktik". I ako su bili upozoreni na Prusko oružje oni su se držali ovoga do kraja rata. Austrijanci su jedino imali bolju artiljeriju, čiji su se topovi punili otpozadi umesto spreda. Prusima je bio cilj da suzbiju austrijsku artiljeriju koja bi mogla da bude odlučujuća u bitkama.

Ekonomski faktori[uredi - уреди]

Godine 1866. pruska ekonomija je neprestano rasla, zbog Colferajna što joj je ovaj savez dao veliku prednost u ratu. Ovo je omogućilo Pruskoj da neprestano šalje puške i topove svojim vojnicima na frontu. Sa druge strane austrijska ekonomija je opadala zbog revolucije u Ugarskoj 1848. i zbog Austrijsko-sardinijskog rata. Austrija je imala samo jednu banku Kreditanštalt i nacija je bila duboko u dugovima. Mnogi istoričari veruju da je pruska ekonomija imala značajan uticaj na ishod rata. Konflikt u ovom ratu između Austrije i Pruske imao je pararelni sukob njihove borbe za ekonomsku nadmoć u srednjoj Evropi.

Politički i dinastijski faktori[uredi - уреди]

Najznačajnija prepreka Bizmarku o početku rata bio je kralj Wilhem I. Kralj je odlučio nerado da ide u rat. Nije se Bizmark pitao o ratu 1866. godine sve dok nije kralj odlučio da se rat započne.

Savezi[uredi - уреди]

Većina nemačkih država je bila na austrijskoj strani iako je Austrija proglasila rat. Među njima su: Kraljevina Saksonija, Bavarska, Virtemberg i Hanover. Južne države koje su bili na Austrijskoj strani su: Baden, Hese-Kasel, Hese-Darmštat i Nasau.

Neke nemačke države su bile na pruskoj strani: Oldenburg, Meklenburg-Šverin, Meklenburg-Štrelic i Braunšvajg. Kraljevina Italija je ratovala na pruskoj strani, jer je Austrija držala Veneciju koja je bila ključ italijanskog ujedinjenja. Zbog zahvalnosti za italijansku pomoć Bizmark je rekao da neće da sklopi mir dok Italija ne dobije Veneciju.

Nijedna druga veća sila nije učestvovala u ratu. Francuski car Napoleon III. očekivao je pruski poraz, pa je hteo da ostane van rata da bi ojačao svoj položaj za pregovore za teritorije uz obalu Rajne, dok Rusi nisu hteli da ulaze, zbog poraza u Krimskom ratu.

Savezi u Austrijsko-pruskom ratu, 1866.
Savezi u Austrijskom-pruskom ratu
Kraljevina Pruska Austrijsko carstvo Neutralne

Kraljevina Italija
Meklenburg-Šverin
Meklenburg-Štrelic
Oldenburg
Anhalt
Grofija Braunšvajg
Saks-Altenburg
Saks-Koburg i Gota
Grofija Lauenburg
Lipe-Detmold
Švarcburg-Zondershauzen
Valdek-Pirmont
Bremen
Hamburg
Libek

Kraljevina Bavarska
Kraljevina Hanover
Kraljevina Saksonija
Kraljevina Virtemberg
Baden
Hese-Darmštat
Nasau
Hese-Kasel
Saks-Majningen
Rojs-Grajc
Šaumburg-Lipe
Frankfurt

Grofovija Limburg
Lihtenštajn
Luksemburg
Rojs-Šlajc
Saks-Vajmar-Ajzenah
Švarcburg-Rudolštat

Osvojene teritorije

Švelzvig
Holštajn

Tok rata[uredi - уреди]

Prvi veliki rat između evropskih sila posle dugog perioda mira, imao je mnoge sličnosti sa tehnologijom Američkog građanskog rata, uključujući železnicu da bi se vojska sakupila na jednom mestu i telegraf koji je služio za komunikaciju na velikim razdaljinama . Pruska vojska je koristila pušku sa iglom na vrhu, koja bi mogla brzo da se puni dok vojnik traži zaklon, dok su se Austrijanci služili puškama koji su se punili relativno sporo uvek u stojećem položaju, što je bila veoma laka meta Prusima i njihove artiljerije.

Pruske trupe idu na front iz Breslaua.

Glavni deo kampanje je bio u Bohemiji. Pruski general Helmut fon Moltke detaljno se je spremao za rat. Brzo je regrutovao svoje trupe i krenuo je ka granici u Bohemiju i Saksoniju, dok su Austrijanci spremali invaziju na Šlesku. Tu je pruske trupe je lično predvodio kralj Wilhem I i onda se 3.7. 1866. godine sukobila sa Austrijskom vojskom kod Sadove (Kenigrec). Pruska Elbska armija je krenula ka levom krilu, a glavna armija u centru veoma prenagljeno; rizikovali su da ih Austrijanci napadnu sa leve strane. Pobeda je stoga zavisila od dolaska Druge armije na levom krilu. Ovo je postignuto od strane briljantne ideje načelnik štaba Leonarda Grafa fon Blumentala. Superirorna organizacija pruske vojske i elan za pobedom uspeli su da nadvladaju brojniju austrijsku vojsku. Austrijanci su potučeni do nogu, a broj mrtvih na njihovoj strani je bio sedam puta veći. Austrija je ubrzo zatražila mir.[3]

Austrijska pobeda u bici kod Visa

Osim Saksonije, druge nemačke države su odigrale malu ulogu u ratu. Hanoverska vojska je pobedila prusku u bici kod Lagensalca 27.7., ali su posle nekoliko dana morali su da se predaju zbog brojnosti pruskih trupa. Pruska vojska se borila protiv Bavaraca kod reke Majne, stigavši do Nirnberga i Frankfurta. Bavarsku tvrđavu Vircburg je razorila pruska artiljerija, ali su je preostali branioci branili sve do primirja. Austrijanci su bili uspešniji protiv rata sa Italijom, porazivši Italijane na kopnu u bici kod Kustoce (24. juna) [4] i na moru u bici kod Visa (20. jul). Garibaldijevi „Lovci sa Alpa“ pobedili su Austrijance u bici Bezeka 21.7., zauzeli južne delove Trentina i približili se samom Trentu.[5] Mir koji su Prusi zatražili 12.8., naterao je Italijane da i oni zatraže primirje.[6] Prema sporazumu iz Venecije Austrijanci su dali Veneciju Francuskoj, a Francuzi su posle dali Veneciju Kraljevini Italiji.[7]

Posledice i promene[uredi - уреди]

Da bi osujetio eventualnu intervenciju Francuske ili Rusije, Bizmark je naterao kralja Vilhema da brzo sklopi mir sa Austrijom, radije nego da nastavi rat zbog daljih osvajanja. Austrijanci su prhvatili posredovanje Napoleona III. Praški mir 23.8., 1866. rezultirao je raspuštanjem Nemačke konfederacije, priključenje austrijskih saveznika Severnonemačkoj konfederaciji i trajno isključivanje Austrije iz nemačke politike. Ovo je dalo prostora Pruskoj da sledeće godine formira Severnonemačku konfederaciju u kojoj su ušle sve nemačke države severno od reke Majne. Pruska je odlučila da ne traži nijednu teritoriju Austrije za sebe, da bi omogućilo eventualni savez između Pruske i Austrije u budućnosti. Austrija je dobijala veće pretnje od Italije i Pan-slovenskog pokreta. Rat je Prusku ostavio kao dominantnu silu u nemačkim državama. Rastući nemački nacionalizam će naterati da sve nemačke države uđu u jedinstvenu državu tokom Francusko-pruskog rata 1870. Pruski kralja Wilhema I je krunisan za cara (kajzera) u Versaju sledeće godine. Ujedinjene nemačke države postaće jedna od najdominantnijih sila u Evropi.

Za poražene strane[uredi - уреди]

Posle rata desile su se sledeće teritorijalne promene:

  • Austrija: predala je Veneciju Francuskoj, ali je Napoleon III dao Italiji kao što stoji u tajnom ugovoru sa Pruskom. Austrija je zatim izgubila sav svoj uticaj na nemačke države. Austrijski poraz je bio jak udarac Hazburzima; carstvo je onda podeljeno na dva dela po odredbama Austrougarske nagodbe iz 1867.
  • Šlezvig-Holštajn je postao pruska teritorija.
  • Hanover je priključen Pruskoj i postao je njena pokrajina.
  • Hese-Darmštat je predao neke severne teritorije Pruskoj. Severna polovina se priključila Severnonemačkoj konfederaciji.
  • Nasau, Hese-Kasel i Frankfurt su pripojene Pruskoj i spojene su u jednu pokrajinu.
  • Saksonija, Saks-Majingen, Rojs-Grajc, Šaumburg-Lipe izbegle su da budu pripojene, ali su sledeće godine priključene Severnonemačkoj konfederaciji.

Za neutralne strane[uredi - уреди]

Rat je značio kraj Nemačkoj konfederaciji. Države koje su bile neutralne tokom konflikta preduzele su razne akcije posle Praškog sporazuma:

  • Lihtenštajn je postao nezavisna država i proglasio trajnu neutralnost, iako je održavao bliske odnose sa Austrijskim carstvom. Njegova neutrlanost je poštovana za vreme oba Svetska rata.
  • Limburg i Luksemburg: Londonski sporazum iz 1867. je proglasio obe države delom Holandije. Limburg je postala nemačka provincija. Luksemburšku neutralnost i nezavisnost su garantovala sva tri njegova suseda. Priključio se Nemačkoj trgovačkoj federaciji i ostao njen član do kraja 1919. godine.

Izvori[uredi - уреди]

  1. The Austro-Prussian War By Geoffrey Wawro, str. 54-60
  2. The Austro-Prussian War By Geoffrey Wawro, str. 60-69
  3. The Austro-Prussian War By Geoffrey Wawro- str. 209-256
  4. The Austro-Prussian War By Geoffrey Wawro str. 97-113
  5. The Austro-Prussian War By Geoffrey Wawro- str. 146-152
  6. -{The Austro-Prussian War By Geoffrey Wawro}- str. 69-76
  7. The Austro-Prussian War By Geoffrey Wawro- str. 275

Preporučena literatura[uredi - уреди]

  • The Struggle for Supremacy in Germany, 1859–1866 by Heinrich Friedjung, 1935.
  • The Habsburg Monarchy 1809–1918, 1941, revised edition 1948.
  • The Course of German history: a Survey of the Development of Germany since 1815, 1945
  • Bismarck: the Man and Statesman, 1955.
  • Geoffrey Wawro: The Austro-Prussian War. Austria’s war with Prussia and Italy in 1866. Cambridge Univ. Press 1996, ISBN 0-521-56059-4.

Vanjske veze[uredi - уреди]