Vilenjaci (Tolkien)

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

U legendarijumu DŽ. R. R. Tolkina, Vilenjaci su jedna od rasa koje naseljavaju Ardu. Pojavljuju se u „Hobitu“, kao i u „Gospodaru prstenova“, ali njihova složena istorija je u celosti opisana samo u „Silmarilionu“, koji je sastavljen i objavljen nakon Tolkinove smrti. Više detalja o njima je dato u autorovim spisima koje je nakon očeve smrti priredio i objavio Kristofer Tolkin kao „Nezavršene priče“ i „Istoriju Srednje Zemlje“. „Istorija Srednje Zemlje“ otkriva i njihov razvoj u tekstovima i konceptu, zato što je Tolkin pisao o Vilenjacima dugo pre nego što je objavljen „Hobit“.

Razvoj[uredi - уреди | uredi izvor]

Rani zapisi[uredi - уреди | uredi izvor]

Tradicionalne vile i vilenjaci viktorijanskog doba se često pojavljuju u Tolkinovoj ranoj poeziji[1] i imaju uticaj na njegov kasniji rad,[2] delimično i zbog uticaja koje je izvođenje Petra Pana DŽ. M. Barija u Birmingemu 1910. godine ostavilo na njega,[3] kao i zbog svog poznavanja radova katoličkog mističkog pesnika Frensisa Tompsona[3] koje je Tolkin pribavio 1914.[1]

Kao filologa, Tolkinovo zanimanje za jezike ga je navelo da osmisli nekoliko sopstvenih jezika u trenucima dokolice. Razmatrajući prirodu onih koji bi mogli govoriti te jezike, i koje priče bi oni mogli da ispričaju, Tolkin se ponovo vratio konceptu vilenjaka.[3]

Knjiga izgubljenih priča (1917—1927)[uredi - уреди | uredi izvor]

U najranijim konceptima priča koje daju kontekst vilenjačkih jezika, u „Knjizi izgubljenih priča“, Tolkin razvija temu prema kojoj je rasa malih vila i vilenjaka nekada bila veliki i moćan narod, i da su ti Vilenjaci „opali“ kako su Ljudi preuzimali dominaciju na svetu.[1][4][5]

Ovi veliki Vilenjaci su stvoreni pod uticajem onih iz nordijske mitologije, naročito „Ljosalfara“, bogolikih svetlih vilenjaka čovečije visine,[6] a proističu iz srednjevekovnih dela poput „Ser Orfej“, velškog „Mabinogiona“, arturovskih romansi i legende o plemenima boginje Danu.[7] DŽon Gart je takođe pominjao Plemena boginje Danu kada je objašnjavao da je Tolkin u susštini prerađivao irsku vilenjačku tradiciju.

Keltska mitologija je imala snažan uticaj na Tolkinovo pisanje o Vilenjacima[8][9] i neke od priča koje je Tolkin opisao kao njihove 'legende' su pod njenim direktnim uticajem[5]. Na primer, „Beg Noldora“ je baziran na plemenima boginje Danu, i njihova selidbena priroda potiče iz rane irske/keltske istorije.[5]

Ime „Ingve“ (i prvim beleškama - „Ing“), koje je Tolkin dao najstarijem od Vilenjaka i njegovom klanu[10] je slično imenu boga Ingvi-Frejra iz nordijske mitologoje, kome je data vlast nad Alfhajmom (vilin-svet) kao dar. Teri Gunel takođe tvrti da je veza između lepih brodova i Vilenjaka reminiscencija Frejrovog oca Njorda, nordijskog boga vetra i mora, i Skidblandira, Frejrovog broda.[9]

Visoki Vilenjaci su takođe inspirisani Tolkinovim hrišćanskim odgojem. Predstavljali su stanje ljudi u rajskom vrtu koji još nisu pali - slični ljudima, ali uzvišeniji i mudriji, sa većim duhovnim moćima, oštrijim čulima i većom ljubavlju prema prirodi. Tolkin je pisao o njima:

Njih je napravio čovek prema svom liku i obličju, ali oslobođene onih ograničenja za koja smatra da ga najviše opterećuju. Oni su besmrtni, i njihovom voljom se direktno postižu efekti imaginacije i žudnje.[3]

U „Knjizi izgubljenih priča“ Tolkin govori o ozbiljnijem, „srednjevekovnom“, tipu vilenjaka, poput Feanora i Turgona, ali i o slobodnijem, slobodoumnijem tipu vilenjaka poput Lutijene[7]. On zadržava u upotrebi i keltski termin „-{fairy}-“ (vila) za ista stvorenja.[11]

Pored ideje stvaranja visokih Vilenjaka, Tolkin je razvio i ideju dece koja posećuju Valinor, ostrvsku domovinu Vilenjaka, u svojim snovima. Vilenjaci bi takođe dolazili deci noću i tešili je ako bi bila uznemirena. Ova tema, koja povezuje vilenjake sa dečijim snovima i noćna putovanja je najvećim delom kasnije zanemarena.[12]

Hobit (1930—1937)[uredi - уреди | uredi izvor]

Pored „Knjige izgubljenih priča“, Daglas Anderson objašnjava kako je i u „Hobitu“ Tolkin ponovo upotrebio oba tipa vilenjaka, ozbiljniji „srednjevekovni“ tip koji su predstavljali Elrond i šumski vilin-kralj, ali i frivolne vilenjake, poput onih u Rivendelu.[7]

Kventa Silmarilion (oko 1937)[uredi - уреди | uredi izvor]

Godine 1937, nakon što je izdavač, kome su smetala „sva ta upadljiva keltska imena“ koja je Tolkin dao svojim Vilenjacima, odbio njegov rukopis „Silmariliona“, Tolkin je osporio da imena imaju keltsko poreklo:

Da li je uopšte potrebno govoriti da ona nisu keltska? Nisu ni priče. Ja znam keltske priče (mnoge od njih na njihovim originalnim jezicima irskom i velškom), i osećam izvesno gađenje prema njima: prvenstveno zbog njihovog fundamentalnog besmisla. One imaju neku svetlost u sebi, ali su poput umrljanog i polupanog prozora koji je sakupljen u celinu bez reda. One, zapravo, jesu lude, kao što vaš čitalac kaže, ali ja ne verujem da sam i ja lud. (Karpenter 1981, 26)

Dimitra Fimi smatra da su ovi navodi pre produkt njegove anglofilije nego komentarisanje samih tekstova ili njihovog stvarnog uticaja na njegovo pisanje i navodi dokaz za ovaj efekat u svoj eseju -{"Mad" Elves and "elusive beauty": some Celtic strands of Tolkien's mythology}-.[5]

Gospodar prstenova (1937—1949)[uredi - уреди | uredi izvor]

Teri Ganer navodi da su imena germanskih bogova Frejra i Freje (gospodar i gospa) data i Kelebornu i Galadrijeli u „Gospodaru prstenova“.[9] Prema Tomu Šipiju, tema opadanja, od Vilenjaka do vilenjaka, se ponovo ponovo pojavljuje u Galadrijelinom dijalogu.[13]

Pišući 1954, tokom probnog štampanja „Gospodara prstenova“, Tolkin je tvrdio da vilenjački jezik Sindarin ima:

lingvističke karakteristike veoma nalik (ali ne i identične sa) velškom jeziku ... stoga izgleda da odgovara posve keltskom tipu legendi i priča koje su ispričali njegovi govornici (Carpenter 1981, 26)

[14]

U istom pismu Tolkin ide čak dotle da kaže kako Vilenjaci imaju jako malo veze sa evropskim vilenjacima ili vilama, i da oni predstavljaju ljude sa velikim umetničkim darom, većom lepotom i dužim životnim vekom. Tolkin kaže kako je Vilenjačko poreklo davalo jedinu pravu uzvišenost koju su Ljudi Srednje Zemlje mogli imati.[14]

Tolkin je takođe Vilenjake u „Gospodaru prstenova“ smatrao za glavne krivce za zla koja su spopala Srednju Zemlju, zato što su (nezavisno od Saurona) napravili tri prstena kako bi zaustavili propadanje njihovih kraljevstava u smrtnim zemljama i kako bi pokušali da zaustave neizbežnu promenu i novi rast.[15]

Istorija[uredi - уреди | uredi izvor]

Poreklo[uredi - уреди | uredi izvor]

Šablon:Vilenjaci-Tolkin

Prema prvobitnoj zamisli, nastaloj tokom prvih decenija dvadesetog veka, Ingve, Finve i Elve (prema njihovim konačnim imenima) su bili najstariji Vilenjaci. Do 1959. ili 1969, Tolkin je već bio napisao detaljnu priču o buđenju Vilenjaka, koju je nazvao Kuivienjarna (Cuivienyarna), koja je bila deo priče „O Kvendima i Eldarima“ u „Ratu Dragulja“, jedanaestom tomu „Istorije Srednje Zemlje“. Ingve, Finve i Elve su prema toj priči postali prvi izaslanici i kraljevi Vilenjaka. Ova priča, u sličnom obliku, bila je uključena i u „Silmarilion“.

Prema najranijim navodima, prve Vilenjake Eru probudio je na obali Kuivienena tokom godina Drveća u Prvom dobu. Oni su se probudili pod zvezdama obasjanim nebom, pošto Sunce i Mesec još nisu postojali. Prvi Vilenjaci su se probudilu u parovima: Imin („prvi“) i njegova žena Iminje, Tata („drugi“) i Tatije te Enel („treći“) i Enelje.

Imin, Tata i Enel i njihove žene su se udružili i šetali kroz šume. Naišli su na šest, devet i dvanaest parova Vilenjaka i svaki patrijarh je odredio parove kao deo svog naroda. Sada je šezdeset Vilenjaka živelo pored vode i smišljali su poeziju i muziku na Srednjoj Zemlji (na kontinentu). Tragavši dalje, naišli su na još 18 parova Vilenjaka koji su gledali u zvezde, koje je Tata prihvatio kao svoje. Oni su bili visoki i tamnokosi i bili su očevi većine Noldora. Devedeset šest Vilenjaka su sada izmišljali nove reči. Nastavljajući svoje putovanje, našli su još dvadeset četiri para Vilenjaka, pevajući bez jezika, i Enel ih dodade svom narodu. Ovo su bili preci većine Lindara (pevača), koji su kasnije nazvani Telerima. Nisu pronašli više Vilenjaka. Iminov narod, koji su bili najmanji po broju, su preci Vanjara. Sveukupno, bilo je 144 Vilenjaka. Kako su svi vilenjaci bili nađeni u grupama od po dvanaest, dvanaest je postao njihov osnovni broj a 144 (zadugo) njihov najveći broj, i nijedan od kasnijih vilenjačkih jezika nije imao zajednički naziv za veće brojeve.[16]

Otkrio ih je Vala Orome ih je otkrio, koji je doneo vesti o njihovom buđenju u Valinor.

U „Silmarilionu“ se navodi da je Melkor, mračni gospodar, zarobio neke od zalutalih Vilenjaka, izopačio ih i unakazio sve dok nisu postali Orcima. Međutim, Tolkinu nije odgovarala ova priča o poreklu Vilenjaka, pa je razvio druge teorije o poreklu Orkova.[17]

Podela[uredi - уреди | uredi izvor]

Glavni članak: Podela Vilenjaka
Podela Vilenjaka pre odlaska Noldora

Valari su odlučili radije da pozovu Vilenjake u Valinor nego da ih ostave da borave na mestu gde su se prvobitno probudili, pokraj jezera Kuivienen na krajnjem istoku Srednje Zemlje. Poslali su Oromea, koji je poveo Ingvea, Finvea i Elvea kao izaslanike u Valinor.

Po povratku u Srednju Zemlju, Ingve Finve i Elve su ubedili najveći deo Vilenjaka da pođu na put u Valinor. Ipak, nisu svi Vilenjaci bili voljni da prihvate poziv i oni koji nisu su poznati kao Avari, Nevoljni.

Ostale je Orome nazvao Eldarima, narodom zvezda, i oni su uzeli Ingvea, Finvea i Elvea kao svoje vođe i postali Vanjarima, Noldorima i Telerima. Na njihovom putovanju, neki od Telera su se uplašili pri pogledu na Maglene planine i nisu se usudili da ih pređu. Vratili su se nazad i ostali u dolinama Anduina, i postali su Nandorima. Njihov vođa je bio Lenve.

Orome je ostale poveo preko Maglenih planina i Ered Lindona u Belerijand. Tamo se Elve izgubio i Teleri su zaostali tražeći ga. Vanjari i Noldori su prešli na ploveće ostrvo koje je Ulmo pomerio u Valinor.

Nekoliko godina kasnije, Ulmo se vratio u Belerijand u potrazi za Telerima. Kako Elve još uvek nije bio pronađen, velika grupa Telera uze njegovog brata Olvea za vođu i oni su preveženi u Valinor. Međutim, neki Teleri su ostali, tragavši za Elveom, a drugi su ostali na obalama, dozvani od Osea. Oni su uzeli Kirdana za svog vođu i postali su Falatrimima. Svi Teleri koji su ostali u Belerijandu su kasnije bili poznati kao Sindari.

napomena: Ingve, Finve i Elve nisu Imin, Tata i Enel

Izgnanstvo[uredi - уреди | uredi izvor]

Glavni članak: Izgnanici (Tolkin)

U Valinoru je Feanor, sin Finveov, i najveći od svih Noldora, napravio Silmarile u kojima je uhvatio svetlost Dva Drveta koja su obasjavala Valinor. Nakon tri doba provedena u Dvoranama Mandosa, Melkor je bio oslobođen. On je ubrzo potom raširio svoju zlobu među Noldorima, da bi na kraju ubio Finvea i ukrao Silmarile, zbog čega ga je Feanor nazvao Morgotom (qua. Mračni neprijatelj). Feanor i njegovi sinovi su se tada zakleli da će uzeti Silmarile natrag i poveli veliku vojsku Noldora u Belerijand.

Bitke Belerijanda[uredi - уреди | uredi izvor]

Glavni članak: Bitke Belerijanda

Za to vreme, u Belerijandu, Elve je bio pronađen i venčao se sa Majom Melijanom. Elve je bio smatran za vrhovnog gospodara Belerijda i njegovo ime na jeziku Belerijanda je bilo Elu Tingol (Sindarin: sivi ogrtač). Nakon Prve bitke Belerijanda, tokom prvog uzdizanja Meseca, Noldori su pristigli u Belerijand. Oni su držali opsadu nad Angbandom gotovo 400 godina, ali su na kraju bili poraženi.

Tada je Earendil Moreplovac, poluvilenjak od roda Finvea, otplovio u Valinor da moli za pomoć Valara. Noldorima je dozvoljeno da se vrate u Aman, a Valari su započeli „Rat Besnih“, u kome je Morgot konačno pobeđen.

Drugo i Treće doba[uredi - уреди | uredi izvor]

Nakon „Rata Besnih“ Valari su pozvali sve Vilenjake da se vrate u Valinor. Mnogi su prihvatili, ali neki su ostali. Dokom Drugog doba oni su osnovali svoja kraljevstva u Lindonu, Eregionu i Mrkoj šumi. Sauron, bivši Morgotov vojskovođa je vodio rat protiv njih, ali su ga oni, uz pomoć Numenorejaca, porazili.

Tokom drugog i Trećeg doba oni su štitili svoja kraljevstva uz pomoć Prstenova moći, ali su nakon Rata Prstena ona još više presahla, i najveći deo Vilenjaka je napustio Srednju Zemlju i otišao u Valinor. Tolkinovi objavljeni radovi daju donekle kontradiktorne nagoveštaje o sudbini Vilenjaka u Srednjoj Zemlji nakon što je Jedinstveni prsten uništen na kraju Trećeg doba.

Po uništavanju Jedinstvenog, i moć vilenjačkih prstenova bi takođe bila okončana i doba Ljudi bi otpočelo. Vilenjaci koji bi odabrali da ostanu u Srednjoj Zemlji bi bili osuđeni na sporo opadanje sve dok, prema Galadrijelinim rečima, ne bi izbledeli i postali prastari narod dolina i pećina i uskraćeni za značajan deo svoje pređašnje moći i uzvišenosti. Dok bi moć preostalih Noldora odmah opala, bleđenje Vilinroda je bio fenomen koji bi se dešavao tokom stotina i hiljada godina. Zapravo, sve do našeg vremena, u kome bi slučajni susreti sa Vilenjacima ispunjavali naše narodne priče i fantazije.

U „Gospodaru prstenova“ postoje mnogi nagoveštaji na produženi boravak Vilenjaka u Srednjoj Zemlji tokom ranih godina Četvrtog doba. Eladan i Elrohir, sinovi Elrondovi, se ne pridružuju svom ocu na brodu kojim Nosioci prstena i važnije vođe Vilenjaka otplovljavaju iz Sivih Luka u Valinor. Kaže se da su oni ostali u Lindonu neko vreme. Navodi se (u dodatku A) da je Keleborn dodao veći deo južne Mrke šume svom kraljevstvu Lotlorijenu na kraju trećeg doba, ali na drugom mestu Tolkin navodi kako je Keleborn živeo neko vreme u Lindonu pre nego što je otišao u Valinor.

Tolkin takođe pominje da su se Vilenjaci preselili u Itilijen tokom vladavine kralja Elesara i da su mu pomogli u obnovi Gondora. Uglavnom su živeli u južnom Itilijenu, uz obale Anduina. Nagovešteno je da su Vilenjaci nastavili da žive i u Sivim Lukama, bar neko vreme. Tolkin navodi da je Sem Gemdži otplovio iz Luka nekoliko decenija po Elrondovom odlasku, upućujući da su neki Vilenjaci ipak preostali u Mitlondu. Legolas je otplovio u Valinor po Elesarovoj smrti, a navodi u „Gospodaru prstenova“ ukazuju da je Legolas lično načinio taj brod.

U „Priči o Aragornu i Arueni“, koja se nalazi u dodatku A, Tolkin opisuje Srednju Zemlju iz koje je većina Vilenjaka već otišla. Većina onih koji su ostali su živeli u Mrkoj šumi, dok je mnogo manja populacija bila u Lindonu. Aragorn govori o napuštenim vrtovima Elronda u Rivendelu. Nakon Elesarove dobrovoljne smrti, Aruena odlazi u Lorijen, koji je opisan kao potpuno napušten, i predaje svoj duh.

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. 1,0 1,1 1,2 Tolkin, DŽ. R. R. (1984), priredio Kristofer Tolkin, The Book of Lost Tales, Part One, Boston: Houton Miflin, ISBN 0-395-35439-0
  2. Fimi, Dimitra, "Come sing ye light fairy things tripping so gay: Victorian Fairies and the Early Work of J. R. R. Tolkien", Univerzitet u Notingemu
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 Karpenter, Hemfri (1977), Tolkien: A Biography, Njujork: Balantajn buks, ISBN 0-04-928037-6
  4. Tolkin, DŽ. R. R. (1984), priredio Kristofer Tolkin, The Book of Lost Tales, Part Two, Boston: Houton Miflin, ISBN 0-395-36614-3
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 Fimi, Dimitra, "Mad" Elves and "elusive beauty": some Celtic strands of Tolkien's mythology. Folklor, tom 117, izdanje od 2. avgusta 2006, str. 156–170
  6. Šipi, T. A. (2005 [1982]). The Road to Middle-earth (3rd izd.). HarperCollins Publishers. ISBN 0-261-10275-3. 
  7. 7,0 7,1 7,2 Anderson, Daglas A. The Annotated Hobbit str. 120
  8. Gart, DŽon. Tolkien and the Great War, str. 222
  9. 9,0 9,1 9,2 Articles
  10. DŽ. R. R. Tolkin, priredio Kristofer Tolkin Istorija Srednje Zemlje, tom 5, str 171, The Lhammas.
  11. Berns, Mardžori. Perilous Realms: Celtic and Norse in Tolkien's Middle-earth. str. 22
  12. DŽ. R. R. Tolkin, priredio Kristofer Tolkin, Istorija Srednje Zemlje, tom 1, str 31, The Cottage of Lost Play.
  13. T.A. Shippey: Tolkien, Author of the Century HarperCollins, 2000, p. 211
  14. 14,0 14,1 Karpenter, Hemfri (1981), The Letters of J. R. R. Tolkien, Boston, Houton Miflin, #144, ISBN 0-395-31555-7
  15. ""We Hobbits are a Merry Folk: an incautious and heretical re-appraisal of J.R.R. Tolkien"". http://www.davidbrin.com/tolkienarticle1.html. pristupljeno 24. 3. 2008.. 
  16. Tolkin, DŽ. R. R. (1984), priredio Kristofer Tolkin, The War of the Jewels, Boston: Houton Miflin, ISBN 0-395-71041-3
  17. Tolkin, DŽ. R. R. (1984), priredio Kristofer Tolkin, Morgoth's Ring, Boston: Houton Miflin, ISBN 0-395-68092-1


Gospodar prstenova - lokacije
Morija | Rivendel | Mordor | Arnor | Rohan | Barad-dûr | Gondolin | Dol Amroth | Umbar | Harad
Rijeke u Međuzemlju
Adorn | Anduin | Isen | Bruinen | Rijeke Gondora
Gospodar prstenova - likovi
Bilbo Baggins | Isildur | Arwen | Galadriel | Kralj Theoden | Faramir | Gujoslav | Saruman | Sauron | Drvobradaš | Smeagoll (Gollum) | Gil-galad | Gwaihir | Denethor | Eowyn | Eomer | Elrond | Círdan | Elendil
Prstenova družina
Frodo Baggins | Sam Gamgee | Meriadoc Brandybuck | Peregrin Took | Gandalf | Aragorn | Boromir | Legolas Greenleaf | Gimli
Gospodar prstenova - rase
Vilenjaci | Ljudi | Hobiti | Enti | Orci | Patuljci | Trolovi | Istari | Balrozi