Túpac Amaru II

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Tupak Amaru II (šp. Túpac Amaru II;) je bio vođa ustanka Kečua Indijanaca protiv Španaca koji je izbio u 1780. godine i bio je prvi veliki ustanak sa independističkim težnjama u Vicekraljevstvu Peruu. Pravo ime Tupak Amarua je bilo Hose Gabrijel Kondorkanki Nogera (šp. José Gabriel Condorcanqui Noguera) i veruje se da je bio potomak poslednjeg Inke, Tupaka Amarua I. Rođen je u Tinti, u Peruu, 19. marta 1742, a pogubljen je u Kusku, 18. maja 1781.

Iako je ustanak bio ugušen u krvi, Tupak je kasnije postao mitska figura u borbi Peruanaca za nezavisnost kao i u pokretu za prava Kečua domorodaca u Peruu.

Biografija[uredi - уреди | uredi izvor]

Praunuk poslednjeg Inke, Tupak Amarua I, Hose Gabrijel Kondorkanki je bio rođen u Tinti, u provinciji Kusko, i obrazovao se u jezuitskom duhu u školi San Fransisko de Borha. Godine 1760. oženio se sa Mikaelom Bastidas Pujukava (šp. Micaela Bastidas Puyucahua).

Kondorkanki je potom postao poglavica Tungasuke i Pampamarke i vladao je tim zemljama u ime španskog guvernera. Videvši teške uslove u kojima su živeli domoroci, tražio je od španskih vlasti da poboljšaju uslove rada u fabrikama tekstila, rudnicima i poljima, ali bez uspeha. Na kraju je uzeo ime svog pradede, počeo da se oblači u domorodačkom Kečua stilu, podigao je ustanak i uhvatio i pogubio španskog korehidora Tinte, Antonija de Arijagu (šp. Antonio de Arriaga), 1780. godine.

Ustanak[uredi - уреди | uredi izvor]

Preterani nameti, mita (obavezan rad u rudnicima, nametnut domorodačkom stanovništvu) i zloupotrebe korehidora bili su glavni uzroci za izbijanje ustanka kečua domorodaca 4. novembra 1780. godine u Tinti. Još jedan bitan razlog je bila raspodela zemlje koju je izvršio novi vicekralj, Avgustin Hauregi i Aldekoa (šp. Agustín de Jáuregui y Aldecoa). Nove preraspodela je direktno išla nauštrb poseda Kondorkankija, koji je istu video kao eksproprijaciju velikog dela svoje zemlje.

Na čelu sa Kondorkankijem, ovaj narodni ustanak je bio najveći ustanak u istoriji vicekraljevstva. Na samom početku, ustanak je priznao autoritet španske krune i ograničio se na zahteve za promenama u administrativnoj organizaciji vicekraljevstva koje bi zauzstavile zloupotrebe korehidora. Kad je izbio 4. novembra, ustanak je išao direktno protiv korehidora Tinte, Antonija Arijage, koji je bio istog dana uhvaćen i pogubljen. Kasnije se ustanak proširio na veliki deo južnih planina vicekraljevstva.

Iako je u principu Tupakova namera bila da se bori protiv zloupotrebe vlasti od strane Španaca, nije mogao da izbegne da se ovaj sukob pretvori u rasnu borbu (domoroci protiv Evropljana i kreola). Nakon mnogih borbi i velike pobede nad 1.200 Španaca u bici kod Sangrare, Tupak Amaru je odlučio da ipak ne zada odlučujući udarac na vicekraljevskom trgu u Kusku severno od Sangrare. Umesto toga, rasporedio je svoje trupe u Tungasuki (danas provincija Kanas, na jugu Sangare). Neki izvori navode da je Tupak Amaru posegnuo za ovom taktikom s ciljem da omogući dijalog sa španskim vlastima. Međutim, time je dozvolio Špancima da se organizuju u Kusku i da sačekaju pojačanje koje im je poslao vicekralj iz Lime, Arekipe i Vamange, tako da su Španci zadali definitivan udarac ustanicima 8. januara 1781.

Pogubljenje[uredi - уреди | uredi izvor]

Pogubljenje Tupak Amarua

Dana 18. maja 1781. godine, na trgu Armas u Kusku, Tupak Amaru je prema presudi bio prisiljen da prisustvuje pogubljenju cele svoje porodice. Onda su mu vezali ruke i noge za repove četiri konja kako bi ga raščerečili, međutim, bez uspeha, tako da se na kraju odlučilo da se pogubi odsecanjem glave, a da se telo potom raskomada. Njegova glava je bila nabijena na koplje i izložena u Kusku i Tinti, njegove ruke su bile poslate u Tungasuku i Karabaju, a njegove noge u Levitaku i Santa Rosu (današnja provincija Čumbivilkas). Jedini preživeli član njegove porodice je bio njegov maloletni sin od 12 godina koji je bio odveden u Španiju i tamo proveo ostatak života utamničen.

Uprkos neuspehu ustanka i pogubljenju Tupaka i cele njegove porodice, Španci nisu uspeli da potpuno uguše ustanak koji se nastavio pod vođstvom Tupakovog polubrata, Dijega Kristobala Tupak Amarua i proširio se na bolivijansku visoravan, region Huhuj i severoistok Argentine.

Uticaji[uredi - уреди | uredi izvor]

Peru[uredi - уреди | uredi izvor]

Ime i slava Tupak Amarua su se proširili takvom brzinom da su ga pobunjeni domoroci u dolini Kasanare u regionu Nova Granada proglasili kraljem Amerike. Novi poglavica Inka je u januaru 1782. godine uspeo da sklopi dogovor sa španskim vlastima — pobunjenici će da polože oružje, a Španci neće vršiti nikakvu odmazdu, pomilovaće sve pobunjenike i poboljšaće loš položaj domorodačkog stanovništva.

Kasniji kreolski ustanci takođe su usvojili ime Tupaka Amarua kako bi dobili podršku domorodaca, kao što je to bio slučaj sa Tupak Katarijem koji je podigao ustanak u oblasti koja danas čini sastavni deo Bolivije.

Ustanak Tupak Amarua II označio je početak borbe za osamostaljenjem u peruanskoj istoriji nakon perioda od skoro tri veka koji je ova zemlja provela kao španska kolonija. Tupak Amaru se smatra simbolom borbe za peruansku nezavisnost i dan danas mnoge domorodačke grupe sa Anda kao i levičarske grupe se nazivaju njegovim imenom.

U Peruu, vojna vlada generala Huana Velaska Alvarada prisvojila je stilizovani grb Tupaka Amarua kao simbol revolucionarne vlade oružanih snaga. Takođe je dato Tupakovo ime jednom od najluksuznijih salona u Palati vlade.

S druge strane, Tupakovo ime je prisvojila i teroristička organizacija Revolucionarnog pokreta Tupak Amaru (šp. Movimiento Revolucionario Tupac Amaru) koja je delovala na teritoriji Perua između 1985. i 1997. Ova organizacija je postala poznata u svetu po krizi koju je izazvala otmicom japanske ambasade tokom vladavine bivšeg predsednika Perua, Alberta Fudžimorija.

U svetu[uredi - уреди | uredi izvor]

Tupamaros (šp. Tupamaros), takođe poznati i kao Pokret nacionalnog oslobođenja ili MLN (šp. Movimiento de Liberación Nacional), bila je još jedna revolucionarna grupa koja je delovala između šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka u Urugvaju, i koja je prihvatila ime Tupaka Amarua iz poštovanja prema njegovom liku i delu.

U SAD, hip-hop pevač, Tupak Šakur takođe je uzeo ovo ime kao umetničko ime, inspirisan životom i delom Tupaka Amarua II.

Vidi još[uredi - уреди | uredi izvor]

Bibliografija[uredi - уреди | uredi izvor]