Suna

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Jump to navigation Jump to search

Suna (arap. سنة) je arapska reč za znači običaj, način života, propis, normu, standard, odredbu. Južnoslovenski muslimani koriste oblik sunnet.[1] Za Sunite taj termin obeležava verske zakone koje je Muhamed propovjedao tokom svog života. Po nekima, Suna je samo prerađen zakonik Avramovih (Ibrahimovih) reči.

Istorija značenja[uredi - уреди | uredi izvor]

Među preislamskim Arapima, suna je imala snagu plemenskog običaja (u antropološkom smislu), tj. opšte prihvaćenih normi ponašanja vezanih za dobrotu, moralnost i društvene aktivnosti.[2] Neki izvori međutim osporavaju ovaakvo shvatanje.[3]

U Kur'anu se javlja u dve sintagme: sunnat al-awwalīn („suna ranijih”) i sunnat Allāh (Alahova suna). Oba izraza su sinonimni ako označavaju Alahovo kažnjavanje ranijih generacija, koje su poruke poslanika dočekale sa nevericom ili ruganjem. U suri III, 3 koristi se množina sunan kao oznaka suda za kažnjavanje. U Hadisu se pod sunom podrazumeva Muhamedova suna – Alah je sa islamskom zajednicom povezan Svojom knjigom, a Muhamed sunom. Muhamedova suna obuhvata njegovo delovanje, govor i prećutno odobravanje. Držati se Sune moglo bi se smatrati nekom vrstom oponašanja Muhameda.

Suna je karakteristična oznaka za praksu i teoriju islamske zajednice – pod izrazom „Ahl as-sunna wa al-ğamā‘a” (ljudi sune i zajednice) se podrazumevaju oni ljudi koji ne odstupaju od verskih načela i prakse. Izraz se u ovom smislu koristio posebno za povlačenje razlika sa šiitima.

Značaj[uredi - уреди | uredi izvor]

Zakon knjige islamskih zakona - Kur'ana, Suna je najvećeg značaja. Često se Suna tumači pogrešno jer je tumačenje dosta površno. Sunu moraju muslimani poštovati kao i Kur'an, ali u praksi neki muslimani poštuju samo Kuran. Liberalniji pravnici u islamskom svetu shvataju Sunu kao ritual, dok se u pravnim pitanjima ne koristi često.

Sunu treba razlikovati od Fikha, koji je samo usmeni zakon ulema i nije pisan zakon.

Vidi još[uredi - уреди | uredi izvor]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Smailagić. M. 1990. Leksikon islama. Sarajevo: Svjetlost. (str. 568-569)
  2. Jones, L. (ed.) 2005. Encyclopedia of Religion Volume 13 (Second Edition). Thomson Gale. (pp 8852-8855)
  3. Martin, R.C. Encyclopedia of Islam and the Muslim World. Thomson Gale. pp 666-669.