Perkusija (medicina)

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Perkusija zahteva da lekar ima dobro uvežbano i zdravo uvo.

Perkusija, udaranje o telo, je metoda fizikalnog pregleda kojom se udarima u određene delove tela proizvode i analiziraju akustički fenomeni koji nastaju tom prilikom. Po prirodi svojstva zvuka, koji ima različite kvalitete, zavisno od gustine tkiva delova tela u koje se udara, lekar određuje topografiju unutrašnjih organa, njihovu veličinu, čvrstinu i prisustvo vazduha u tkivima. Perkusija je jedan od četiri načina kliničkog (fizikalnog) pregleda, zajedno sa inspekcijom, palpacijom i auskultatacijom za utvrđivanje bolesti.

Istorijat[uredi - уреди | uredi izvor]

Perkusiju kao posebnu metodu fizikalnog pregleda izmislio je austrijski lekar Leopold Auenbruger, koji je studirao na Univerzitetu u Beču i doktorirao 1752. Slušajući zvuke iznad buradi vina u podrumu svoga oca, kojim je on utvrđivao nivo vina u buradima, Leopold je došao je na ideju da primeni udaranje prstima (perkusiju) po grudnom košu pacijenata u cilju utvrđivanja bolesti. Godine 1761. on ovaj svoj pronalazak prvi put objavljuje u knjizi, (lat. Inventum novum).

Međutim perkusija, kao metoda, u početku je sa podozrenjem prihvaćena, od njegovoh kolega, i ne ulazi u širu primenu. Tek 1808. kada je čuveni Napoleonov lekar Žan Nikol Korvisar Mare, preveo Leopoldovu knjigu na francuski jezik, dodajući svoje primedbe, počinje sve veća primena perkusije u medicinskoj dijagnostici.

Razvoj perkusione tehnike, se od tog doba sve više usavršava, i vrše se brojna istraživanja primene ove metode i njenih mogućnosti u dijagnostici. Tokom 1826. Piori predlaže, da se za poboljšanje kvaliteta zvuka u toku perkusije, primeni metoda udaranja preko ploča od različitih materijala. U 1846. Vintrih (nem. Wintrich), predlože primenu perkusije pomoću gumenog čekića, kojim se vrši udaranje preko prstiju ispitivača ili direktno o telo ispitanika.

Fizičke pojave u perkusiji[uredi - уреди | uredi izvor]

Iz fizike nam je poznato da se pri udaru u neke predmete (od različitih materijala) kao što su drvo, plastika, metal itd., da se zavisno od količine vazduha u njima dobijaju zvučni fenomeni različitog intenziteta. Telo koje je u stanju mirovanja se pokreće udaranjem ili povlačenjem, što remeti njegovu ravnotežu i proizvodi određene zvuke. Telo nastoji da svojom elestičnošću, ili silama gravitacije ponovo uspostavi ravnotežu. U toku poremećaja ravnoteže nastaju oscilacije (talasi) koji mogu biti transferzalni (poprečni) ili longitudinalni (uzdužni).

  • Transverzalne pokrete, imaju žice na violini, gitari, ili zid grudnog koša.
  • Longitudinalni pokreti se javljaju pri kretanju vazduha u zatvorenom prostoru (bubanj) ili u plućima i trbuhu ispunjenim vazduhom.

Tonovi i šumovi

Zvuci se mogu podeliti u tonove i šumove, a sam kvalitet zvuka zavisi od visine oscilacija, učestalosti (broja oscilacijau sekundi)n i trajanosti. U prirodi čiste tonove retko srećemo, i oni se jedino mogu proizvesti u laboratorijskim uslovima. Oscilacije koje imaju određenu učestalost (frekvenciju) nazivaju se periodične i one izazivaju pojavu tona (zvuka).

Oscilacije bez određene učestalosti (frekvencije), nazivaju se neperiodične i one izazivaju pojavu šuma.

Visina zvuka

Različiti nivoi zvučnih oscilacija u jediinici vremena.

Visina zvuka zavisi od broja oscilacija u jednoj sekundi, i raste sa povećanjem oscilacija, a opada sa njihovim smanjenjem. Veća gustina organa i tkiva uslovljava viši, a manja niži zvuk. Veličina organa i tkiva takođe bitno utiču na visinu zvuka. Organ manjeg prečnika izaziva viši a organ većeg niži zvuk.

Jačina zvuka

Jačina (jasnoća) zvuka srazmerna je veličini amplituda oscilacija (talasa). Veličina sile kojom se pokreće oscilacija u telu zavisi od snage udara u toku perkusije i fizičkih osobina dela tela po kome se perkutuje. Kada se u toku perkusije udari istom jačinom onda jačina i jasnoća zvuka, zavisi isključivo od fizičkih osobina tela koje se perkutuje (elastičnost, gustina itd). Jačina zvuka se smanjuje sa povećanom gustinom perkutovane oblasti. Ona je najveća na početku nastajanja zvuka (najveće oscilacije) i smanjuje se srazmerno njihovom opadanju.

Trajanje zvuka

Trajanje zvučne manifestacije zavisi od veličine početnih amplituda oscilacija. Veća početna amplituda izaziva i duže trajanje zvuka. Fizičke osobine predela koji se perkutuje (elastičnost, veličina, itd.) utiče na trajanje zvuka

Osobine perkusionog zvuka[uredi - уреди | uredi izvor]

Perkusioni zvuk ima više osobine šuma nege pravog zvuka. Perkusija zvuka ima tri osnovne osobine koje zavise od fizičkih osobina tkiva ili organa koji se perakutuju;

Visina perkusionog zvuka;

  • Visok zvuk, nastaje pri perkusiji delova tela ili organa koji ne sadrže vazduh (jetra, srce, mišić, slezina), jer su u njima učestalost oscilacije velika.
  • Nizak (dubok) zvuk, nastaje pri perkusiji dela tela koji sadrže vazduh (pluća, želudac, creva), jer je u njima učestalost oscilacija manja.

Jačina perkusionog zvuka

  • Glasan zvuk (jak), stvara se pri perkusiji organa koji sadrže vazduh ili gasove (želudac, pluća, creva), zbog velike elastičnosti ovih organa. Pri tome udari perkusije moraju biti iste jačine.
  • Slab (tih) zvuk, se dobija pri perkusiji tkiva i organa koji ne sadrže vazduh (jetra, slezina, mišići, srce, tečnost).

Trajanje perkusionog zvuka

  • Dugotrajan perkusioni zvuk, javlja se pri perkusiji organa, koji sadrže vazduh (želudac, creva, pluća) zbog velike elastičnosti ovih organa.
  • Kratkotrajni perkusioni zvuk, nastaje pri perkusiji organa koji ne sadrže vazduh (jetra, slezina, srce, mišići, tečnost). Glasniji (jači) perkusioni zvuci duže traju od tihih (slabih).
  • Perkusijom organa koji ne sadrže vazduh (jetra, slezina, srce mišići) javlja se; visoktih - slabkratkotrajan perkusioni zvuk.
  • Perkusijom organa koji sadrže vazduh (pluća, creva, želudac) javlja se; dubok - nizakglasan - jakdugotrajan perkusioni zvuk.

Vrste perkusije[uredi - уреди | uredi izvor]

Direktna perkusija[uredi - уреди | uredi izvor]

Izvodi se direktnim udaranjem vrha jednog prste ili svih prstiju ruke o površinu tela.

Indirektna perkusija[uredi - уреди | uredi izvor]

Ova vrsta perkusije izvodi se na dva načina;

  • Prvi način. Udaranjem čekićem po metalnoj ploči (plesimetru) koja se stavlja na površinu dela tela koji se perkutuje.
  • Drugi način. To je oberučna perkusija udaranjem prsta o prst. Izvodi se tako što što srednji prst leve ruke ispitivača zamenjuje pločicu (plesimetar) i stavlja se na deo tela, a srednjim prstom desne ruke (prst čekić) udara se po po srednjoj falangi prsta „plesimetra“ i proizvodi zvuk.

Indirektna perkusija može da bude;

  • Površna perkusija; izvodi se udarcima slabe jačine po ispitivanom delu telapri čemu se dobijaju zvuci nastali trešperenjem samo površnih slojeva tkiva ilin organa koji se perkutuju.
  • Duboka perkusija izvodi se snažnim, jakim udarima, pri čemu se se izaziva treperenje dela tela ili organa koji se perkutuju.

Nazivi perkusijskog zvuka[uredi - уреди | uredi izvor]

Timpaničan perkusijski zvuk, sličan je zvuku koji proizvodi bubanj.

U toku perkusije određenih delova tela, kod zdravih osoba mogu se čuti sledeće tri vrste (osnovne vrste), perkusionog zvuka;

  • Jasan, sonoran, zvonak perkusijski zvuk; dobija se perkusijom zida osobe sa zdravim grudnim košom, a nastaje kao posledica treperenja alveola pluća. Ovaj perkusioni zvuk je jasan, jak, dubok i dugog trajanja.
  • Timpaničan perkusijski zvuk; ima poseban kvalitet i dobija se perkusijom organa ili šupljih prostora koji sadrže vazduh, (creva, želudac). Kako je on sličan zvuku koji proizvodi bubanj (timpanon) ova perkusijski zvuk je prozvan timpanični perkusijski zvuk. Ovaj zvuk pomalo ima i primese metalnog zvuka

Klinički značaj perkusije[uredi - уреди | uredi izvor]

Perakusija se koristi za utvrđivanje konzistencije, veličine pojedinih organa i količine vazduha u tkivima. Takođe se primenjuje i za utvrđivanje granica između organa ako oni proizvode različiti zvuk (tzv. topografska perkusija). Perkusija simetričnih delova grudnog koša, (tzv. uporedna perkusija) omogućava uočavanje promena u plućima i plućnoj maramici (pleuri).

Sve veće uvođenje savršenijih metoda utvrđivanja bolesti, perkusiju je nažalost potisnula u drugi plan, u mnogim savremeno opremljenim klinkama. Međutim ova metoda i danje ima svoje mesto i značaj u službama hitne pomoći na terenu, u kućnim uslovima ili u ambulantama van velikih medicinskih centara. Veština perkusije kao i palpacija, zahteva stalno uvežbavanje i dobru stručnost lekara, tako da ima lekara koji ovu veštinu odlično poznaju dok drugi nedovoljno vladaju ovom tehnikom i nerado je primenjuje u svakodnevnoj praksi.[1]

Topografska (granična) perkusija[uredi - уреди | uredi izvor]

Graničnom perkusija služi u fizikalnom pregledu za određivanje;

Uporedna perkusija[uredi - уреди | uredi izvor]

Ova vrsta perkusije služi za upoređivanje osobina perkusijskog zvuka na simetričnim delovima tela, čime se se pravi bolja razlika između nenormalnih od normalnih perkusionik zvukova.

Vidi još[uredi - уреди | uredi izvor]

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Pešić M. H. Lj. Interna propedevtika, Prosveta, Niš 1991.

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Antić R. Interna propedevtika, Institut za stručno usavršavanje i specijalizaciju zdravstvenih radnika, Beograd, 1976.
  • Ristić S. M. Klinička propedevtika, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1990.
  • Popovac. D, Bolesti pluća i propedevtika, Privredni pregled, Beograd 1987.
  • U.Koehler, V.Gross, C.Reincke, T.Penzel: Schalldiagnostische Verfahren - die Geschichte von Perkussion und Auskultation. Pneumologie, Juli 2004, Jahrgang 58, Seiten 525-530. DOI: 10.1055/s-2004-818416 (PDF)Posećeno; febrar 2010.
Utvrđivanje bolesti
Istorija bolesti GeneralijeAnamnezaSadašnja bolestSadašnje stanje po sistemimaRanije bolestiNavike bolesnikaPorodična anmnezaSocijalno-epidemiološki podaciAnamnezni zaključak
Fizikalan pregled InspekcijaPerkusijaPalpacijaAuskultacija
Dopunska ispitivanja Invazivna dijagnostikaMinimalno invazivna dijagnostikaNeinvazivna dijagnostika