Omfala

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Herakle i Omfala. Detalj sa rimskog mozaika, Ljirija (Španija), 3. vek.

Omfala (grč. Ὀμφάλη) je u grčkoj mitologiji bila kraljica Lidije.

Mitologija[uredi - уреди | uredi izvor]

Bila je Jardanova kćerka i Tmolova supruga, koja je od svog muža nasledila presto. Herakle se nakon Ifitovog ubistva razboleo i proročište mu je reklo da neće ozdraviti dok ne bude služio kod nekog tri godine. Zato ga je Hermes prodao kraljici Omfali.[1] Pominje se da je Herakle bio grešan i zbog krađe delfskog tronošca.[2]

U vreme dok je služio Omfalu, grčki junaci su počinili mnoga herojstva; ulovili Kalidonskog vepra, Argonauti su doneli zlatno runo, a Tezej se proslavio na Istmu. Međutim, i sam Herakle je počinio mnoga junačka dela; zarobio je Kerkope, ubio Sileja i pobedio Itonce. Omfala je napokon saznala za božansko poreklo svog roba i uzela ga za ljubavnika. Sa njim je imala sina Lamona[2] (ili Lama[3]), ali im se pripisuju i druga deca; Agelaj, Tirsen i Alkej[4] (pominje se i Laomed[3]). Takođe se pominje da je Herakle sa Omfalinom robinjom imao sina čiji su potomci vladali Lidijom pet stotina godina.[2] Sama Omfala je bila majka Tantala.[3]

Prema kasnijem predanju, njegova služba je trajala samo godinu dana, ali on za to vreme ne samo da nije počinio junačka dela, već je radio ponižavajuće poslove, obučen u ženske haljine.[2] Zbog toga su ga slikari predstavljali obučenog u žutu haljinu, dok mu Omfaline sluškinje čiste nokte i češljaju ga. Za to vreme je Omfala nosila lavlju kožu i batinu.[3] Kada ne bi izvršavao njena obesna naređenja, tukla ga je zlatnom sandalom. Prema nekim pričama, ona se odmah zaljubila u njega i priuštila mu je život u izobilju i dokolici, što ga je načinilo mekušcem. Obučen u ljubičaste haljine, išao je za njom i štitio je suncobranom.[2] U jednoj od takvih šetnji, video ih je Faun (ili Pan) i zaljubio se u Omfalu.[2] Omfala i Herakle su nakon šetnje stigli kuda su i naumili — u jednu usamljenu grotu, gde su iz obesti promenili odeću. Ona ga je opasala čipkanim pojasom, koji je bio isuviše kratak za njegov struk, te mu navukla svoju purpurnu odoru, ali je morao da pocepa rukave. Vezice njenih sandala su bile isuviše kratke za njegove debele risove. Posle večere oni su otišli na spavanje u zasebne postelje, pošto su obećali Dionisu da će mu prineti jutarnju žrtvu, što je zahtevalo uzdržavanje od seksualnog čina. Oko ponoći Pan je došao u pećinu, pa pipajući po mraku, pronašao je postelju za koju je mislio da je Omfalina, najverovatnije po Heraklovoj svilenoj odori. Uvukao se u postelju, ali se herakle probudio i ritnuo ga nogom. Čuvši snažan udarac i jauk, probudila se i Omfala, upalila svetlo i vrlo brzo im se razjasnilo šta se zaista desilo. To je nateralo u smeh Herakla i Omfalu, ali od tog dana, pričalo se da se Pan užasavao odeće i zahtevao da u njegovim obredima svi učestvuju nagi. Ljut na Herakla, klevetao ga je da je izopačen jer se oblačio u žensku odeću.[3]

Tumačenje[uredi - уреди | uredi izvor]

Klasični pisci su pridavali Heraklovom robovanju Omfali alegorično značenje; i najsnažniji čovek može postati rob raskalašne i ambiciozne žene. Oni su pupak smatrali „središtem“ pohote prema ženi, o čemu svedoči i njeno ime, koje znači upravo to. Ipak, prema Robertu Grevsu, priča beleži odnose u svetom kraljevstvu na prelasku iz matrijarhata u patrijarhat, kada je kralj, kao kraljičin suprug, mogao samo da zastupa kraljicu prilikom žrtvenih obreda, ali pod uslovom da nosi njenu odeću. To je bio običaj u rano sumersko doba, ali o njemu svedoče i izvesni kritski umetnički predmeti tokom obreda. Na primer, muškarci tako odeveni su prikazani na sarkofagu Trojne Hagije, a i na freskama dvorca u Knososu. Heraklovo robovanje objašnjava se zapadnoafričkim starosedelačkim matrijarhalnim običajem. Kod Abrona, Daura i Loanga, ali i drugih naroda, kralj je bio zapravo rob koga je birala kraljica. U nekim plemenima, ona se nije udavala. Sličan poredak zadržao se i u klasično doba kod plemstva u Lokridi. Oni su bili prinuđeni da se 683. p. n. e. isele iz središnje Grčke, zbog skandala koji su prouzrokovale plemkinje nedozvoljenim ljubavnim odnosima sa robovima. U Lokridi se pravo nasleđevinja sticalo isključivo po ženskoj liniji, o čemu su pisali Dionisije i Polibije. Isti običaj je verovatno bio zajednički u prehelenskoj Grčkoj i u Italiji, ali je samo u Bagnari, u blizini ruševina Epizefirske Lokride, sačuvano matrijarhalno uređenje. Tamo je podela poslova vrlo jasna, a iako je zvanični zaštitnik Bagnare Sveti Nikola, žene daleko više poštuju Devicu Mariju, jer je ona „nasledila“ Devicu Koru, po čijem je hramu Lokrida bila čuvena u klasična vremena.[3]

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Greek Myth Index: Omphale, Pristupljeno 17. 4. 2013.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 Cermanović-Kuzmanović, A. & Srejović, D. 1992. Leksikon religija i mitova. Savremena administracija. Beograd.
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 Robert Grevs. 1995. Grčki mitovi. 6. izdanje. Nolit. Beograd.
  4. Carlos Parada, 1997. Genealogical Guide to Greek Mythology Greek Mythology Link: Dictionary; Nyctimus to Orthosie

Eksterni linkovi[uredi - уреди | uredi izvor]