Prijeđi na sadržaj

Ekonomija

Izvor: Wikipedija
Evropska centralna banka u Frankfurtu[1]
Berza u Njujorku

Ekonomija je naučna disciplina koja proučava osnovna pravila ponašanja i ekonomske zakonitosti u ekonomskim aktivnostima.[2] U svakoj epohi razvoja, ekonomija proučava ekonomske aktivnosti, kako društvo koristi oskudne resurse radi proizvodnje dobara i usluga i vrši njihovu raspodelu među članovima društva. Ekonomija je povezana i sa drugim naukama: sociologijom, demografijom, politikom i drugim.[3]

Predmet izučavanja ekonomije je podeljen na dve glavne oblasti: mikroekonomiju koja proučava privredne subjekte (domaćinstva i preduzeća) sa stanovišta troškova proizvodnje, i makroekonomiju koja se bavi izučavanjem pojava i procesa kao što su: inflacija, nezaposlenost, industrijska proizvodnja i ekonomija države..[4][5]

Racionalno korišćenje resursa u proizvodno-uslužnim delatnostima stvara mnoge proizvode i usluge.[6] U razvijenim zemljama sveta poljoprivreda stvara 2% domaćeg učinka, industrija oko 30%, a ostatak su usluge, koje uključuju: bankarstvo, transport, zabavu i kulturu, komunikacije i informacije,[7] turizam i javne usluge (odbrana, policija[8], obrazovanje i zdravlje). Usluge u ovim zemljama beleže najbrži rast učinka i izvoza. S druge strane, u nerazvijenim zemljama sveta poljoprivreda stvara najznačajniji deo domaćeg učinka, sa najvećim brojem stanovnika i sa najnižim prihodima. Tako usluge u ovim zemljama beleže veoma spor rast učinka i izvoza.

Može se zaključiti:

Ekonomija proučava mnoge oblasti i probleme, razvijajući teorije ljudskog ponašanja u donošenju ključnih odluka u korišćenju ograničenih resursa radi proizvodnje i raspodele vrednih materijalnih dobara i usluga među ljudima.

ili

Ekonomija je nauka koja proučava ljudsko ponašanje kao odnos između ciljeva i oskudnih sredstava koja su podobna za alternativne upotrebe. Lajonel Robins[9]

Etimologija

[uredi | uredi kod]
Ekonomija

Generalni aspekti

Razvoj ekonomske misli
MikroekonomijaMakroekonomija

Metodologija

Bihejvioristička  • Komputacijska
Ekonometrija  • Evoluciona
Eksperimentalna • Teorija igre
Matematička  • Društvena psihologija

Polja i podjele

RazvojRastHistorija
Međunarodna trgovinaRad
Ekonomija bogatstvaFinansijska
Monetarna teorijaJavni sektor
Industrijska organizacijaZakon
EkološkaEkonomski sistemi
Prirodni resursiPoljoprivreda
OkruženjeRegionalna nauka
GradskaKulturaZdravlje

Kategorija:Ekonomija

ČasopisiPublikacije
Kategorija:EkonomijaTemeEkonomisti

Ova kutijica: pogledaj  razgovor  uredi

Današnji naziv ekonomske nauke koji se sa engleskog „economics” u srpskom jeziku prevodi i kao ekonomija i kao ekonomika, potiče od grčke reči „oikonomikos“ (οικονομικός). Ova reč je složenica koja povezuje grčke reči „nomos“ (νόμος), običaj, zakon i „oikos“ (οικος), kuća, i izvorno znači: zakoni upravljanja domaćinstvom. Veruje se da ju je prvi put upotrebio grčki mislilac Ksenofon (Ξενοφῶν, 427–355. pne.) koji je svoju knjigu koja objašnjava kako uspešno voditi poljoprivredno domaćinstvo nazvao „Oikonomikos“ (Oικονομικός)[10][11]

Istorijska geneza razvoja ekonomije

[uredi | uredi kod]

Ekonomija je doživela dugi razvojni put, zavisno od promena ekonomske rezvijenosti i društvenih odnosa. Ekonomska misao započinje učenjem antičkih filozofa Ksenofonta, Platona i Aristotela, a nastavljaju je srednjovekovni skolastici i kanonisti, od kojih je najpoznatiji bio sveti Toma Akvinski. Opšta karakteristika tog razdoblja bio je normativizam, o čemu govore stavovi o trgovini, kamati, pravdnoj ceni itd., što je u vezi sa vrednostima i ciljevima, za razliku od pozitivne ekonomije koja predstavlja skup sintetizovanih znanja o onome što postoji u praksi – životu.

Prvi ekonomski teoretičari bili su merkantilisti (od 15. do 18. veka), koji su se zalagali za pozitivan platni bilans zemlje u međunarodnoj trgovini, koji bi se ostvarivao uz snažnu intervenciju države.

Na osnovu kritike državnog intervencionizma, merkantilisti su razvili teorije ekonomskog liberalizma u Francuskoj (fiziokrati) i Engleskoj (klasičari).

Engleski politički ekonomista Adam Smith je započeo modernu ekonomiju kao naučnu disciplinu preko svoje knjige "Bogatstvo naroda". Smith je u navedenoj knjizi zaključio da pojedinci vođeni "nevidljivom rukom" tržišta ostvarujući svoje interese ujedno ostvaruju i interese društva u cjelini. Smith je i odbacio merkantilistički zahtjev za ograničavanjem trgovine, tvrdeći da je trgovina korisna i da zemlje trguju na bazi apsolutnih prednosti ("teorija aposolutnih prednosti"). Smithov nasljednik David Ricardo je ponudio svoju teoriju međunarodne trgovine koja se odnosi na komparativne prednosti zemalja ("teorija komparativnih prednosti").

Naslanjajući se na radnu teoriju vrijednosti ekonomskih klasika, Karl Marx uvodi pitanje eksploatacije radnika u ekonomiji. Naime, smatrajući da rad čini osnovu vrijednosti nekog proizvoda, Marx je zaključio da višak rada prisvaja kapitalista, a protivno pravima radnika koji su uložili svoj rad u taj proizvod. Marksisti naknadno odbacuju druge teorije vrijednosti poput proizvodne teorije vrijednosti i grupe subjektivnih teorija vrijednosti.

Osnivačem Austrijske ekonomske škole se smatra Carl Menger koji je poznat po marginalnoj teoriji korisnosti. Ova teorija korisnosti spada u red subjektivnih teorija vrijednosti i suprotna je proizvodnoj teoriji vrijednosti koju su primjenjivali klasici prije Mengera. Austrijska ekonomska škola je najpoznatija po primjeni metodološkog individualizma koji pretpostavlja posmatranje individue i njenih akcija, te primat dedukcije nad indukcijom u procesu zaključivanja. Tržište se posmatra kao spontani poredak (katalaksija). Poznati predstavnici austrijske škole ekonomije su Friedrich August Hayek, Ludwig von Mises i Eugen von Böhm-Bawerk. Neki smatraju da je i Joseph Schumpeter pripadao ovoj školi mišljenja.

Vrste tržišta

[uredi | uredi kod]

Kao što smo već rekli jedan od ključnih zadataka ekonomije je da odgovori na tri pitanja (šta, kako i za koga). Društva imaju različite ekonomske sisteme koji na različit način odgovaraju na ta pitanja.

Tako imamo društva sa naredbodavnom ekonomijom (planska ekonomija) i društva sa tržišnom ekonomijom. U današnjem svijetu niti jedno društvo nije u potpunosti usvojilo jedan od ovih sistema, već je to mješavina između njih, pa za sva ta društva kažemo da imaju mješovite ekonomije.

Tržišnom ekonomijom smatramo ekonomiju zasnovanu na ravnoteži ponude i potražnje. Što je manje vlast uključena u tržište, to je tržište slobodnije. Krajnji vid takve ekonomije je liberalno društvo u kojem državni aparat nema uticaja na ekonomiju. Zagovornici takvog društva polaze od shvatanja da ekonomija teži ka ravnoteži zahvaljujuci zakonu spojenih posuda. Pojam globalizacije je usko vezan za ovakvo poimanje ekonomije.

Zagovornici planske ekonomije smatraju da je ekonomiju moguće kontrolisati kroz državnu intervenciju. Planska ekonomija podrazumijeva da postoji centralni planski organ koji će donositi odluke o cjelokupnom ekonomskom sistemu. Oštru kritiku ovakvom pristupu ekonomiji iznijela je Austrijska ekonomska škola.

Teorije ekonomije

[uredi | uredi kod]

Teorije ekonomije su:

Predmeti izučavanja ekonomije

[uredi | uredi kod]

Ekonomija kao nauka bavi se razotkrivanjem, analizom i produbljivanjem saznanja o ekonomskim zakonitostima i pojavama u društvenoj proizvodnji sa stanovišta analize odnosa proizvodnje (klasična ekonomska teorija), odnosno racionalnosti upotrebe ograničenih resursa i neograničenih ljudskih potreba. Analiza se vrši na makro i mikro nivou.

  • Makroekonomija potiče od grčkih reči MAKΡΥΣ/macrys (veliki) i ΟΙΚΟΝΟΜΙΑ (pravila u radu gazdinstva), što znači da proučava ekonomske agregatne veličine. Drugim rečima, bavi se proučavanjem problema društvene privrede, kao celine, gde se varijable svode na mali broj globalnih veličina, tj. kompleksnih agregatnih veličina.
  • Mikroekonomija potiče od grčkih reči ΜΙΚΡΟΣ/micros (mali) i ΟΙΚΟΝΟΜΙΑ (pravila u radu gazdinstva), što bi u prevodu značilo izučavanje pojedinačnih ekonomskih pojava, veličina i odnosa vezanih za pojedince i preduzeća.

Praksa

[uredi | uredi kod]

Savremena ekonomija koristi matematiku. Ekonomisti se oslanjaju na alate kalkulusa, linearne algebre, statistike, teorije igara, i informatike.[12] Od profesionalnih ekonomista se očekuje da budu upoznati sa tim alatima, mada se samo manji broj njih specijalizuje u polju ekonometrije i matematičkih metoda.

Teorija

[uredi | uredi kod]

Formalna ekonomska teorija se oslanja na a priori kvantitativne ekonomske modele, koji zahvataju mnoštvo koncepata. Teorija se tipično bazira na ceteris paribus pretpostavci, što znači na držanju konstantnim svih promenljivih osim razmatrane. Pri kreiranju teorija, cilj je da se nađu one koje nemaju povećane informacione zahteve, koje proizvode preciznija predviđanja, i koje su proliferne u generisanju rezultata istraživanja u odnosu na prethodne teorije.[13]

U mikroekonomiji, glavni koncepti su ponuda i potražnja, marginalizam, teorija racionalnog izbora, oportunitetni trošak, budžetska ograničenja, korisnost, i teorija firme.[14][15] Rani makroekonomski modeli su bili usredsređeni na modeliranje odnosa između agregatnih promenljivih, međutim pošto se ispostavilo da se odnosi vremenom menjaju makroekonomisti, uključujući nove kejnzijaniste, su reformulisali svoje modele u obliku mikrofondacija.[16]

Gore pomenuti mikroekonomski koncepti igraju važnu ulogu u makroekonomskim modelima – na primer, u monetarnoj teoriji, kvantitativna teorija novca predviđa da povećanje novčane mase povišava inflaciju, i za inflaciju se smatra da je pod uticajem racionalnih očekivanja. U ekonomiji razvoja, sporiji rast razvijenih nacija je u nekim slučajevima bio predviđen zbog opadajućih marginalnih povraćaja na investicije i kapital, i ta pojava je uočena u slučaju četiri azijska tigra. U nekim slučajevima ekonomska hipoteza je samo kvalitativna, a ne kvantitativna.[17]

Prezentacije ekonomskih razmatranja često koriste dvodimenzionalne grafikone za ilustrovanje teorijskih relacija. Na višem nivou uopštenosti, Pol Samjuelsonova rasprava Fondacije ekonomske analize (1947) je koristila matematičke metode za predstavljanje teorija, posebno radi maksimizovanja bihevioralnih odnosa agenasa koji dosežu ravnotežu. Knjiga ima fokus na ispitivanju klase izjava zvanih operaciono smislene teoreme u ekonomiji, što su teoreme koje mogu da budu opovrgnute empiričkim podacima.[18]

Empirijska istraživanja

[uredi | uredi kod]

Ekonomske teorije se frekventno empiriski testiraju, uglavnom putem ekonometrije koristeći ekonomske podatke.[19] Kontrolisani eksperimenti koji su uobičajeni u fizičkim naukama su teško izvodivi i retko se sreću u ekonomiji.[20] Umesto toga široke grupe podataka se obzervaciono studiraju; ovaj tip testiranja se tipično smatra manje rigoroznim od kontrolisanih eksperimenata, i zaključci su tipično u većoj meri okvirni. Međutim, polje eksperimentalne ekonomije je u porastu, i u sve većoj meri se koriste prirodni eksperimenti.

Statistički metodi, kao što je regresiona analiza, se često koriste. Praktičari koriste takve metode za procene veličine, ekonomskog značaja, i statističkog značaja („jačine signala“) hipotetizovanih relacija i za podešavanje nivoa buke drugih promenljivih. Takvim sredstvima, hipoteze mogu da budu prihvaćene, mada do toga dolazi u probabilističnom smislu, umesto izvesnosti. Prihvatanje je zavisno od opovrgavajućih hipoteza testovima preživljavanja. Upotreba široko prihvaćenih metoda ne proizvodi uvek konačne zaključke, niti čak konsenzus po datom pitanju, imajući u vidu različite testove, setove podataka, i prethodna verovanja.

Kritike bazirane na profesionalnim standardima i nereplikabilnosti rezultata služe kao dodatne provere protiv predrasuda, grešaka, i prekomerne generalizacije,[15][21] mada je najveći deo ekonomskih istraživanja obeležen kao nereplikabilan, i prestižni žurnali su optuživani da ne omogućavaju replikaciju putem davanja pristupa kodu i podacima.[22] Poput korošćenja teorija, upotrebe statističkih testova su otvorene za kritičku analizu.[23] Kritički komentari ekonomskih publikacija u prestižnim žurnalima poput American Economic Review su znatno opali u zadnjih 40 godina. Ovaj trend se delom pripisuje podsticajima žurnala da se maksimizuje broj citacija radi ostvarivanja višeg ranga u indeksu citacija društvenih nauka (SSCI).[24]

U primenjenoj ekonomiji, ulazno-izlazni modeli koji koriste metode linearnog programiranja se veoma često sreću. Velike količine podataka se obrađuju putem računarskih programa da bi se analizirao impakt pojedinih smernica; IMPLAN je jedan od dobro poznatih primera.

Eksperimentalna ekonomija promoviše upotrebu naučno kontrolisanih eksperimenata. Time je umanjena dugo primetna distinkcija ekonomije i prirodnih nauka, omogućavanjem izvođenja direktnih testova za ono što je ranije prihvatano u obliku aksioma.[25] U nekim slučajevima je utvrđeno da aksiomi nisu bili u potpunosti korektni; na primer, igra ultimatuma je pokazala da ljudi odbacuju nejednake ponude.

U bihevioralnoj ekonomiji, psiholog Daniel Kahneman je dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju 2002. godine zajedno sa Amosom Tverskim za njihovo empirijsko otkriće nekoliko kognitivnih sklonosti i heuristika. Slično empirijsko testiranje se vrši u neuroekonomiji. Još jedan primer je pretpostavka usko sebičnih preferencija u modelu kojim se testira za sebične, altruističke, i kooperativne preferencije.[26] Te tehnike su podstakle neke autore da trvrde da je ekonomija „istinska nauka“.[27]

Profesija

[uredi | uredi kod]
Glavni članak: Ekonomista

Profesionalizacija ekonomije, izražena u vidu porasta diplomskih programa ovog predmeta, je bila opisana kao „glavni izazov ekonomije od oko 1900-tih“.[28] Većina većih univerziteta i mnogi koledži imaju smer, školu, ili departman u kojem se akademska zvanja dodeljuju za ovaj predmet, bilo da je to u okviru liberalnih umetnosti, poslovnih, ili profesionalnih studija.

U privatnom sektoru, profesionalni ekonomisti su zaposleni kao konsultanti, i u industriji, uključujući bankarstvo i finansije. Ekonomisti takođe rade za razne vladine departmane i agencije, na primer, za nacionalnu riznicu, centralnu banku ili statistički biro.

Nobelova nagrada za ekonomiju je nagrada koja se dodeljuje ekonomistima svake godine za izvanredne intelektualne doprinose polju.

Povezano

[uredi | uredi kod]

Reference

[uredi | uredi kod]
  1. „GDP (Official Exchange Rate)”. CIA World Factbook. Arhivirano iz originala na datum 2018-12-27. Pristupljeno June 2, 2012. 
  2. Backhouse, Roger E., and Steven Medema (2008). "economics, definition of", The New Palgrave Dictionary of Economics, 2nd Edition, pp. 720–22. Abstract.
    _____ (2009). "Retrospectives: On the Definition of Economics", Journal of Economic Perspectives, 23(1), pp. 221–33.
  3. Smith, Adam (1776). An Inquiry into the Nature and Causes of the Wealth of Nations, and Book IV, as quoted in Peter Groenwegen (1987) The New Palgrave Dictionary of Economics), "'political economy' and 'economics'", The New Palgrave: A Dictionary of Economics, v. 3, pp. 904–07 (brief link).
  4. Edward Lazear P. (2000|. "Economic Imperialism", Quarterly Journal Economics, 115(1)|, p. 99–146. Cached copy. Pre-publication copy(larger print.)
    Becker, Gary S. (1976). The Economic Approach to Human Behavior. Links to arrow-page viewable chapter. University of Chicago Press.razvoju ekonomije najvise je doprineo baka prase primenjena ekonomija; racionalna i bihevioralna ekonomija; kao i podela na formalna ekonomija (koja je u većoj meri „ortodoksna“ i bavi se vezom „racionalnosti-individualizma-ravnoteže“) i jeretička ekonomija (koje je „radikalnija“ i bavi se vezom „institucija-istorije-društvene strukture“).Andrew Caplin and Andrew Schotter, The Foundations of Positive and Normative Economics, Oxford University Press, 2008, ISBN 0-19-532831-0
  5. Davis, John B. (2006). "Heterodox Economics, the Fragmentation of the Mainstream, and Embedded Individual Analysis", in Future Directions in Heterodox Economics. Ann Arbor: University of Michigan Press.
  6. Alfred Marshall, and Mary Paley Marshall (1879). The Economics of Industry, Macmillan, p. 2.
    William Stanley Jevons (1879). The Theory of Political Economy, 2nd ed., Macmillan. p. xiv.
  7. The World Bank (2007). "Economics of Education.". Retrieved October 21, 2007.
  8. David D. Friedman (2002). "Crime," The Concise Encyclopedia of Economics.'.' Retrieved October 21, 2007.
  9. Robbins, Lionel (1932). An Essay on the Nature and Significance of Economic Science, p. 15. London: Macmillan. Links for 1932 HTML and 2nd ed., 1935 facsimile.
  10. „Archive copy”. Arhivirano iz originala na datum 2011-09-08. Pristupljeno 2009-09-11. 
  11. Harper, Douglas (November 2001). „Online Etymology Dictionary – Economy”. Pristupljeno October 27, 2007. 
  12. Gérard Debreu (1987). "mathematical economics", The New Palgrave: A Dictionary of Economics, v. 3, pp. 401–03.
  13. Milton Friedman (1953). "Essays in Positive Economics, The Methodology of Positive Economics", Essays in Positive Economics, University of Chicago Press, p. 10.
  14. Boland, Lawrence A. (1987). "methodology", The New Palgrave: A Dictionary of Economics, v. 3, pp. 455–58.
  15. 15,0 15,1 Frey, Bruno S., Werner W. Pommerehne, Friedrich Schneider, and Guy Gilbert. (1984). „Consensus and Dissension Among Economists: An Empirical Inquiry”. American Economic Review 74 (5): p p. 986–994.  Accessed on 2007-03-17.
  16. Dixon, Huw David (2008). "new Keynesian macroeconomics," The New Palgrave Dictionary of Economics, 2nd Edition. Abstract.
  17. Quirk, James (1987). "qualitative economics", The New Palgrave: A Dictionary of Economics, v. 4, pp. 1–3.
  18. Samuelson, Paul A. (1983) [1947]. Foundations of Economic Analysis, Enlarged Edition. Boston: Harvard University Press. str. 4. ISBN 978-0-674-31301-9. 
  19. Hashem, M. Pesaren (1987). "econometrics", The New Palgrave: A Dictionary of Economics, v. 2, p. 8.
  20. Probability, econometrics and truth: the methodology of econometrics By Hugo A. Keuzenkamp Published by Cambridge University Press, 2000 ISBN 0-521-55359-8, ISBN 978-0-521-55359-9, 312 pages, page 13: "...in economics, controlled experiments are rare and reproducible controlled experiments even more so..."
  21. Blaug, Mark (2007). "The Social Sciences: Economics" ( Methods of inference and Testing theories), The New Encyclopædia Britannica, v. 27, p. 347.
  22. McCullough, B.D. (2007). „Got Replicability? The Journal of Money, Banking and Credit Archive” (PDF). Econ Journal Watch 4 (3): 326–337. Pristupljeno 2008-06-07. 
  23. • Kennedy, Peter (2003). A Guide to Econometrics, 5th ed., "21.2 The Ten Commandments of Applied Econometrics", pp. 390–96 (excerpts).
       • McCloskey, Deirdre N. and Stephen T. Ziliak (1996). "The Standard Error of Regressions", Journal of Economic Literature, 34(1), pp. 97–114.
       • Hoover, Kevin D., and Mark V. Siegler (2008). "Sound and Fury: McCloskey and Significance Testing in Economics", Journal of Economic Methodology, 15(1), pp. 1–37 (2005 prepubication version). Arhivirano 2008-05-27 na Wayback Machine-u Reply of McCloskey and Ziliak and rejoinder, pp. 39–68.
  24. Whaples, R. (2006). „The Costs of Critical Commentary in Economics Journals”. Econ Journal Watch 3 (2): 275–282. Arhivirano iz originala na datum 2008-01-29. Pristupljeno 2008-06-10. 
  25. • [Bastable, C.F.] (1925). "experimental methods in economics", Palgrave's Dictionary of Economics, reprinted in The New Palgrave: A Dictionary of Economics (1987, v. 2, p. 241.
       • Vernon L. Smith (1987), "experimental methods in economics", ii. The New Palgrave: A Dictionary of Economics, v. 2, pp. 241–42.
  26. • Fehr, Ernst, and Urs Fischbacher (2003). "The Nature of Human Altruism", Nature 425, October 23, pp. 785–791.
       • Sigmund, Karl, Ernst Fehr, and Martin A. Nowak (2002),"The Economics of Fair Play", Scientific American, 286(1) January
  27. Lazear, Edward P. (2000). „Economic Imperialism”. Quarterly Journal of Economics 115 (1): 99–146. JSTOR 2586936. 
  28. Orley Ashenfelter (2001), "Economics: Overview", The Profession of Economics, International Encyclopedia of the Social & Behavioral Sciences, v. 6, p. 4159.

Literatura

[uredi | uredi kod]
  • McCann, Charles Robert, Jr., 2003. The Elgar Dictionary of Economic Quotations, Edward Elgar. Preview.
  • Alfred Bürgin: Zur Soziogenese der Politischen Ökonomie. Wirtschaftsgeschichtliche und dogmenhistorische Betrachtungen, 2. Aufl., Marburg 1996.
  • Karl Eman Pribram: Geschichte des ökonomischen Denkens. Übersetzung der Originalausgabe A History of Economic Reasoning. Erster und zweiter Band. Suhrkamp Verlag, Frankfurt/M. 1998, ISBN 3-518-28956-X.
  • Adam Smith, An Inquiry into the Nature and Causes of the Wealth of Nations (1776).
  • Joachim Starbatty (Hrsg.): Klassiker des ökonomischen Denkens: Von Platon bis John Maynard Keynes. Teil 1 und 2 in einer Gesamtausgabe. Hamburg 2008, ISBN 978-3-937872-92-6.
  • Абалкин, Леонид Иванович] Собственность, хозяйственный механизм, производительные силы // Экономическая наука современной России. — 2000. — № 5. — С. 52—53.
  • Ананьин О. Экономическая наука: как это делается и что получается? // Вопросы экономики. — 2004. № 3. — С. 149—153.
  • Баумоль У. Чего не знал Альфред Маршалл: вклад ХХ столетия в экономическую теорию // Вопросы экономики. — 2001. — № 2. — с. 73—107.
  • Бизнес: Оксфордский толковый словарь. — М.: Прогресс-Академия, 1995. — 752c.
  • Гальперин В. М., Игнатьев С. М., Моргунов В. И. Микроэкономика. Т. 1. — СПб: Экономическая школа, 1994. — 349 с.
  • Гудвин Н. Р. и др. Микроэкономика в контексте. — М.: РГГУ, 2002. — 636 с.
  • Макконел К. Р., Брю С. Л. Экономикс: Принципы, проблемы и политика: в 2-х т. — Таллин: А. О. «Реферато», 1993.
  • Маршалл Альфред, Принципы экономической науки. В 3-х т. — М.: Прогресс-Универс, 1993.
  • Некипелов, Александр Дмитриевич, О теоретических основах выбора экономического курса в современной России //Экономическая наука современной России. — 2000. — № 5.
  • Основы экономической теории. Политэкономия. — М.: Изд. УРСС, 2003. — 528 с.
  • Робинсон Дж. Экономическая теория несовершенной конкуренции. — М.: Прогресс, 1986. — 472 с.
  • Румянцева, Елена Евгеньевна, Новая экономическая энциклопедия. 3-е изд. — М.: ИНФРА-М, 2008. — 824 с.
  • Самуэльсон, Пол Энтони, Вильям Нордхаус. (2006). Экономика. М.: Вильямс. str. 1360. ISBN 0-07-287205-5. 
  • Современная экономика. — Ростов н/Д: Изд-во «Феникс», 1996. — 608 с.
  • Ходжсон Дж. Привычки, правила и экономическое поведение // Вопросы экономики. — 2000. — № 1. — С. 39-55.
  • Швери Р. Теория рационального выбора: универсальное средство или экономический империализм? // Вопросы экономики. — 1997. — № 7. — С. 35—52.
  • Шиобара Т. Марксистский взгляд на нынешнюю российскую экономику // Экономическая наука современной России. — 2002. — № 2. — С. 101—114.
  • Simon H. Reason in Human Affairs. — Oxford: Basil Blackwell, 1983.

Vanjske veze

[uredi | uredi kod]
U Wikimedijinoj ostavi nalazi se članak na temu: Ekonomija
Potražite izraz ekonomija u W(j)ečniku, slobodnom rječniku.