Prijeđi na sadržaj

Dog Day Afternoon

Izvor: Wikipedija
Dog Day Afternoon
PrijevodPasje popodne
RežijaSidney Lumet
ProdukcijaMartin Bregmand
Martin Elfland
ScenarioFrank Pierson
UlogeAl Pacino
John Cazale
James Broderick
Charles Durning
MuzikaVictor J. Kemper
Premijera
20. 9. 1975 (1975-09-20)
Jezikengleski
Trajanje121 min.
Država Sjedinjene Američke Države
Kompanija
StudioArtists Entertainment Complex
DistributerWarner Bros.
Budžet$1,800,000
Tehnička ekipa
MontažaDede Allen
'Dog Day Afternoon' na Internet Movie Database

Dog Day Afternoon (sh. Pasje popodne[1]) je američki kriminalistički dramski film iz 1975. koji je režirao Sidney Lumet prema scenariju koji je napisao Frank Pierson, a koji sa zasniva na stvarnom događaju objavljenom u članku časopisa Life u kojem su John Wojtowicz i Salvatore Naturale pokušali da opljačkaju banku u Brooklynu 22. augusta 1972., između ostalog kako bi platili terapiju korekcije pola Johnovoj transseksualnoj partnerki. Glavne uloge tumače Al Pacino, John Cazale, James Broderick i Charles Durning.

Nakon premijere, film je naišao na pohvale kritičara, a neki su smatrali da se po tonu ističe anti-establišmentom. Drugačije mišljenje imao je sam Wojtowicz, koji je prigovarao da se film svega „30%“ držao istinitih događaja. Državni filmski registar Kongresne biblioteke je 2009. uključilo film u svoj arhiv zbog „kulturnog, istorijskog ili estetskog značaja“.[2]

Radnja

[uredi | uredi kod]

Dana 22. avgusta 1972. godine, Sonny Wortzik i njegovi prijatelji Sal Naturile i Stevie pokušavaju da opljačkaju Prvu bruklinsku štedionicu. Plan se odmah pokvari kada Stevie izgubi živce i pobegne. Sonny otkriva da su stigli nakon naplate i pronalaze samo 1.100 dolara u gotovini.

Sonny uzima putničke čekove banke i spaljuje matičnu knjigu u kanti za smeće, ali dim izaziva sumnju napolju, i zgradu ubrzo opkoli policija. Pored zgrade se takođe skupljaju TV reporteri i posmatrači. Dvojica uspaničenih pljačkaša uzimaju zaposlene u banci za taoce.

Detektiv narednik Eugene Moretti poziva banku i Sonny blefira da je spreman da ubije taoce. Sal uverava Sonnyja da je spreman da ubije taoce ako bude neophodno. Moretti preuzimama ulogu pregovarača dok agent FBI Sheldon prati njegove aktivnosti. Čuvar banke, koji je jedan od talaca, ima napad astme i Sonny ga pušta u znak dobre volje. Moretti ubeđuje Sonnyja da izađe napolje. Koristeći glavnog blagajnika, Sylviju, kao štit, Sonny započinje dijalog sa Morettijem koji kulminira njegovim uzvikom „Attica! Attica!“ kojim se poziva na nedavnu pobunu u zatvoru Attica. Publika počinje da navija za Sonnyja.

Sonny zahteva vozilo da odveze sebe i Sala do aerodroma kako bi mogli da se ukrcaju u avion i pobegnu iz države. Zahteva i da se donesu pice za ogladnele taoce i da dovedu njegovu ženu u banku. Ispostavi se da je Sonnyjeva „žena“ Leon Shermer, trans žena koja otkriva da je razlog za pljačku bila potreba za novcem za njenu operaciju promene pola.Ona takođe otkriva da Sonny ima bivšu ženu Angie, sa kojom nije u dobrim odnosima, i dvoje dece.

Kako se približava noć, svetla banke se gase dok Sheldon preuzima komandu nad scenom. Odbija da Sonnyju pruži dodatne usluge, ali kada menadžer banke Mulvaney dospe u dijabetički šok, Sheldon pušta doktora unutra. Sheldon zatim ubeđuje Leona da razgovara sa Sonnyjem preko. Leon je dovedena iz bolnice Bellevue, u kojoj boravi zbog pokušaja samoubistva. Leon odbija Sonnyjevu ponudu da se pridruži njemu i Salu u njihovom bekstvu i Sonny kaže policiji da Leon nema veze sa pljačkom.

Sonny pristaje da pusti Mulvanija da ode, ali menadžer odbija da napusti svoje zaposlene. FBI poziva Sonnyija iz banke da razgovara sa svojom majkom, koja ne uspeva da ga ubedi da se preda. Vrativši se unutra, Sonny diktira svoju volju jednom od talaca, sekretarici banke, ostavljajući novac od svog životnog osiguranja Leonu za operaciju i Angie.

Kada stigne tražena limuzina, Soni proverava ima li skrivenog oružja ili zamkii bira agenta Murphyja da odveze njega, Sala i preostale taoce do aerodroma Kennedy. Sonny sedi napred pored Murphyja sa Salom iza. Murphy više puta traži od Sala da uperi pištolj u krov kako ga Sal slučajno ne bi upucao.

Dok čekaju na aerodromskoj pisti da se avion izvuče na poziciju, Sal oslobađa još jednog taoca, koja mu daje svoje brojanice za njegovo prvo putovanje avionom. Murphy ponovo podseća Sala da uperi pištolj gore. Sal to čini, a Sheldon hvata Sonnyjevo oružje, dozvoljavajući Murphyju da izvuče revolver skriven u naslonu za ruke i puca Salu u glavu. Sonny biva uhapšen, a taoci oslobođeni.

Film se završava dok Sonny gleda kako Salovo telo izvlače iz auta na nosilima. Tekst na ekranu otkriva da je Sonny osuđen na dvadeset godina zatvora, da Angie i njena deca žive od socijalne pomoći i da je Leon sada žena i boravi u New Yorku.

Uloge

[uredi | uredi kod]

Istorijat

[uredi | uredi kod]

Dana 22. avgusta 1972. godine John Wojtowicz, Salvatore Naturile i Robert Westenberg pokušali su da opljačkaju filijalu Chase Manhattan banke u 450 Avenue P u Gravesendu, Brooklyn.[3][4] Pljačkaši su imali za cilj da uzmu 150.000 do 200.000 dolara (što je ekvivalentno 1,4 miliona dolara u 2022.) za koje su očekivali da će biti isporučeni u 15:30. tog popodneva oklopnim kamionom. Prema Wojtowiczu, informaciju je dobio od izvršnog direktora Chase Manhattan-a kojeg je upoznao u gej baru u Greenwich Village-u.[5] Ušli su u banku u 15.00 časova. da bi otkrili da je kamion odneo novac u 11:00 časova. Pljačkaši su uzeli 29.000 dolara (što odgovara 202.900 dolara u 2022.) koji su bili dostupni u filijali i pokušali da pobegnu. Westenberg je pobegao, ali su Wojtowicz i Naturile ostavljeni pošto je policija stigla na lice mesta. Pljačka se potom pretvorila u talačku krizu.[6]

Dva sata nakon početka pregovora Wojtowicz i Naturile su proširili listu zahteva policiji: osloboditi Elizabeth Eden (Ernest Aron) iz bolničkog centra okruga Kings u zamenu za taoca, doneti hamburgere i koka-kolu i obezbediti prevoz do Kennedy aerodroma za njih i taoce. Wojtowiczevim rečima: „Želim da isporuče moju ženu ovde iz King's County bolnice. Njegovo ime je Ernest Aron. To je momak. Ja sam gej.“[7] Takođe su tražili avion da odleti na bezbednu lokaciju, gde je trebalo da budu oslobođeni nepovređeni taoci.[8] Posle više od četrnaest sati držanja talaca, Naturile je ubijen, a Wojtowicz je uhapšen na aerodromu Kennedy.[9][10]

Wojtowicz je rekao sudiji Anthony J. Traviji da je motiv za pljačku bio plaćanje operacije promene pola za Eden.[11] Ubrzo nakon pokušaja samoubistva 1971, Eden je izrazila svešteniku Gennaro Aurichiju želju da se uda za Wojtowicza. Aurichio se prisetio da mu je Eden rekla: „Sve sam zbunjena. Želim da budem devojka. Moram da se udam za momka sa kojim sam te upoznala. Ako ne, sledeći put ću biti uspešnija.“[12] Aurichio je pristao da izvede ceremoniju. Rekao je Eden da će „blagosloviti“ nju i Wojtowicza, ali da nije u stanju i da ne želi da „sklopi homoseksualni brak“. Aurichiju je kasnije oduzeta dozvola.[12] Arthur Bell, istraživački novinar, izrazio je uverenje da je operacija bila periferni motiv za pljačku.[13] Bell je upoznao Wojtowicza ranije preko Saveza gej aktivista, pod pseudonimom „Littlejohn Basso“.[14] U svom članku koji je objavio The Village Voice, on je izložio Wojtowiczevu vezu sa pornografom Mikeom Umbersom i predložio da je pljačku organizuje kriminalna porodica Gambino.[15]

Produkcija

[uredi | uredi kod]

Razvoj

[uredi | uredi kod]

Life je u izdanju od 22. septembra 1972. objavio hroniku pljačke. Film, koji su napisali P. F. Kluge i Thomas Moore, nazvan je „Momci u banci“. U njemu je detaljno opisano zadržavanje i eventualno združivanje talaca sa njihovim otmičarima.[16] Autori su uporedili Wojtowiczevu pojavu sa Dustinom Hoffmanom ili Al Pacinom.[17] Hronika je privukla pažnju producenta Martina Elfanda.[18] Elfand je to odneo Martinu Bregmanu, koji je zainteresovao Richarda Shepherda, izvršnog direktora Warner Bros.[19] Elfand je angažovao Klugea i Moora da intervjuišu ljude uključene u priču. Pre nego što je scenario napisan, Elfand je želeo da se uveri da je potpisao izdanje svih intervjuisanih za prava na priču. Nakon pregovora, svaki talac je dobio 600 dolara (oko 4.000 dolara 2022. godine); jedan talac je tražio još novca i nije bio uključen u scenario. Westenbergu je prvobitno ponuđeno 2.000 dolara, ali je on to odbio po savetu svog advokata, pošto je još uvek služio dvogodišnju kaznu. Nakon što je pušten, zadovoljio se sa 750 dolara.[18] Wojtowicz je dobio 7.500 dolara (oko 49.400 dolara 2022.) za prava na priču. Od novca je namenio 2.500 dolara za Edeninu operaciju.[11] Novine su izvestile da je Wojtowiczu dodeljen jedan procenat neto profita filma;[20] Bregman je kasnije porekao da je njegova kompanija, Artists Entertainment Complex, obećala Wojtowiczu procenat bruto zarade. Bregman je dodao da bi Wojtowiczu dao 25.000 dolara ako film bude uspešan kao Serpico.[21] Wojtowiczev advokat, Mark Landsman, zadržao je 3.500 dolara od primljene uplate.[21] U međuvremenu, Warner Bros je platio Naturileovu sahranu.[22] Radni naziv filma je bio Momci u banci.[23] Budžet je postavljen na procenu od 3,5 miliona dolara (ekvivalentno 23,07 miliona dolara u 2022. godini),[18] ili 3,8 miliona dolara (ekvivalentno 25,05 miliona dolara u 2022. godini).[24]

Frank Pierson je angažovan da napiše scenario. Pored istraživanja Klugea i Moora, Pierson je sproveo i svoje. Kontaktirao je novinara Randyja Wickera, koji je pokrio priču o pljački za gej publikacije i pružio dodatne informacije o tadašnjoj sceni gej noćnih klubova na Menhetnu.[22] Pierson je odlučio da želi da usredsredi priču na Wojtowicza, koji je odbio da primi Piersona u zatvoru dok je bio u finansijskom sporu sa Warner Bros. Pierson je analizirao snimke intervjua i novinskih članaka o pljački i obratio se onima koji su umešani za dodatne informacije. Pierson nije mogao da definiše Wojtowiczev karakter jer je na svakog od sagovornika ostavljao drugačiji utisak. Projekat ga je izmorio, ali nije mogao da odustane, jer je potrošio svoj gotovinski avans. Pierson je pregledao svoj materijal i došao do zaključka da su Wojtowiczeva neispunjena obećanja svuda prisutna. Pierson ih je posmatrao kao „priču o banci ” i neuspeh pljačke. Pierson je završio scenario do Božića 1973. godine.[25] Autor Leslie Waller je kasnije radio na romanizaciji Piersonovog scenarija, koja je trebalo da bude objavljena nakon objavljivanja filma od strane Dell Publishing-a.[26]

Kasting

[uredi | uredi kod]

Sa gotovim scenarijem, Bregman se u Londonu susreo sa rediteljem Sidneyem Lumetom i Paccinom.[25] Pacino, koga je u to vreme predstavljao Bregman, pristao je da igra ulogu. Zatim je odustao, a Dustin Hoffman je izrazio interesovanje. Bregman se nije sastao sa Hoffmanom; smatrao je da Pacino jedini može da odglumi „osetljivost“ i „ranjivost“ neophodne za ulogu.[19] Posle više razgovora, Pacino je prihvatio ulogu, ali je onda ponovo odbio. Bregman je to pripisao Pacinovoj upotrebi metodske glume i rekao da je to „možda bio svet koji [Pacino] nije želeo da istražuje“. Bregman je dodao da dotad „nijedna velika zvezda nikada nije igrala gej lika“.[27] Želeo je da snimi film sa Pacinom. Pacino je treći put odustao od projekta i rekao Bregmanu da želi da se vrati u pozorište. Rekao je da „nikada neće izvršiti prilagođavanje neophodno za filmove“.[27] Pacino se ponovo vratio projektu i svoje ponašanje pripisao stresu i opijanju, rekavši da mu je potreban „život van posla“.[27] Lumet je pomenuo karakterizaciju „ludog života“ Sonnyja Wortzika (Wojtowicza) kao izvor stresa za Paćina.[27] Na sastanku pre probe, Pacino je zamolio Piersona i Lumeta da ublaže Sonnyjev karakter; njegov zahtev je odbijen.[27] Eden je opisala Wojtowicza kao „veoma dominantnu osobu“[22] i dodala: „on je dobroćudan... ali je ponekad preterao... užasavao me je“.[28] Wicker je kasnije rekao da je scenario filma prikazao Wojtowicza kao „racionalnijeg nego što je zaista bio“.[29]

„U osnovi sam mislio da je najvažnija stvar koju treba prikazati ljudski sukob, ljudski plač, ljudska potreba. I da se udubim u to. Pokušao smo to nekako da pronađem i prikažem u ovoj bizarnoj situaciji."

— Al Pacino[25]

Veći deo glumačke ekipe sastojao se od glumaca sa kojima je Paćino nastupao u Broadway predstavama.[30] Pacino je tražio od Lumeta da postavi John Cazalea kao Sal Naturilea,[31] čije ime jedino nije promenjeno u filmu.[32] Pacino je zajedno sa Cazaleom glumio u predstavi Israela Horovitza Indijanac želi Bronks, a zatim u filmu Kum iz 1972. godine.[33][34] Lumet u početku nije bio ubeđen. Cazale je imao trideset devet godina,[35] dok je Naturile imao osamnaest godina u vreme njegove smrti, ali je Lumet pristao nakon što ga je upoznao.[36] Penelope Allen je glumila Sylviju „Mouth“ (na osnovu Širli „Mouth“ Ball),[17] i radila je sa Pacinom pre u filmu Strašilo.[37] Za ulogu Wortzikove majke, Pacino je tražio od Lumeta da glumi Judith Malina, suosnivač Living Theatre.[38] Lumet je želeo da prikaže razliku između uličnog policajca i policajca koji radi u kancelariji. Charles Durning[39] i James Broderick[30] su glumili Morettija i Sheldona, iako je Lumet u početku odlučio da Durning bude menadžer banke, a da Broderick igra Morettija sve dok Pacino nije intervenisao. Pošto je Durning takođe radio na filmu Roberta Wisea Two People, Lumet i Wise su morali da usklade njegov raspored, dok je leteo između Kalifornije i Njujorka.[40] Sully Boyar je dobio ulogu menadžera banke Mulvaneya (zasnovano na Robertu Barrettu).[17] Chris Sarandon je ubedio Lumeta i Pacina tokom čitanja teksta i dobio je ulogu Leona Shermera. Lumet ga je zamolio da pomeri fokus svoje karakterizacije na „malo manje Blanche DuBois, malo više domaćica iz Queensa“.[30]

Probe su trajale tri nedelje,[41] a naziv projekta je promenjen u Dog Day Afternoon. Pierson je leteo iz Los Anđelesa u Njujork na Lumetov zahtev. Pacino je odbio da poljubi Sarandona u sceni jer je mislio da je „eksploatatorska“; smatrao je da je scenario nastavio da „gura gej pitanje“ publici.[25] On je izrazio stav da su gledaoci već znali da su likovi homoseksualci i da umesto toga žele da prenesu neuspeh veze. Pierson se složio; shvatio je da se par zapravo nije poljubio i da su zapravo vodili telefonski razgovor. Pierson je modifikovao scenu da uključi poziv.[25] Nacionalna radna grupa za gej prava odobrila je scenario. Ronald Gold, tadašnji direktor organizacije, pozdravio ga je kao „osetljiv i pristojan“.[18]

Snimanje

[uredi | uredi kod]

Uvodna scena

[uredi | uredi kod]

Snimanje je trajalo između septembra i novembra 1974. godine.[42] Uvodna montaža prikazuje saobraćaj u Njujorku, mostove, plaže i kvartove pre nego što se pređe na pogled na horizont Menhetna sa groblja.[43] Lumet je želeo da prenese „vruć dosadan dan, pasje popodne“.[44] Režiser je snimio snimak iz karavana, i završio ispred banke, prikazujući pljačkaše.[44] Snimak je bio tih, pošto je Lumet odlučio da ne želi partituru za film. Režiser je smatrao da „nije mogao da se pomiri sa pokušajem da ubedi publiku da se to zaista dogodilo stavljanjem muzičke numere u film“.[45] Urednik Dede Allen je u prostoriji za montažu odsvira kompoziciju Eltona Johna „Amoreena”. Lumet je odlučio da ubaci pesmu, čineći je jedinom pesmom u celom filmu.[45]

Banka

[uredi | uredi kod]

Većina filma odvija se unutar banke. Lumet je odbacio ideju o izgradnji studijskog seta; umesto toga, direktor je pronašao ulicu sa magacinom na donjem spratu zgrade u kojoj je nekada bila automobilska radionica. Ekipa je napravila bankovni set sa pokretnim zidovima, što je omogućilo Lumetu da postavi kamere kako je želeo i da koristi dugačka sočiva za snimanje iz daljine. Lokacija skladišta je takođe omogućila Lumetu da slobodno prelazi između banke i ulice, a izbegavao je da menja lokacije filma,[46] i omogućio je da ulica bude vidljiva iz unutrašnjosti banke.[44] Scene su snimane na Prospect Park West, između 17. i 18. ulice.[32] Autobuska linija koja je išla kroz ulicu je preusmerena zbog snimanja, a na drugom spratu zgrade su bile kancelarije za produkciju i ketering.[44]

Da bi uhvatio Pacinove pokrete na prirodan način i omogućio glumcu veću mobilnost, Lumet je integrisao upotrebu rolera i invalidskih kolica za kamermane u panoramske snimke. Lumet bi naredio da se povuku kamermani dok je Pacino glumio kako bi scena izgledala „prirodno“, i „kao da su je snimili televizijski snimatelji, probijajući se kroz gomilu“.[47] Želeo je da produkcija izgleda kao snimak novinarske reportaže.[45] Film je prikazao krupne planove usredsređene na Sonnyja i situaciju u banci.[48]

Al Pacino i Penelope Allen u sceni filma

Dve različite kamere su korišćene za praćenje pregovora sa Durningove i Pacinove strane.[44] Lumet i snimatelj Victor J. Kemper oslanjali su se na duge kadrove da bi prikazali perspektivu policije i „zarobljene“ pljačkaše.[48] Lumet je želeo da koristi svetlo dostupno na setu kako bi izbegao dodatnu osvetljenje. Opremio je banku dodatnim fluorescentnim lampama kako bi postigao željenu ekspoziciju, a koristio je i druge fluorescentne lampe manje snage kao dopunsko svetlo u krupnim planovima. Za film je bilo potrebno sedam noći snimanja. Lumetu je bila potrebna saradnja suseda za korišćenje njihovih požarnih stepenica za držanje dodatnih svetla. Produkcija je bila otežana zbog vremenskih prilika, pošto je temperatura naglo opala.[49] Na dan pljačke u avgustu 1972, temperatura je dostigla 31 °C kada su pljačkaši ušli u banku.[50] Film je snimljen tokom jeseni; da bi izbegli da im dah bude vidljiv, glumci su stavljali led u usta kako bi izjednačili temperaturu.[44] Osvetljenje prizora obezbeđeno je vozilima hitne pomoći, koja su bila posebno opremljena sa četiri lampe od 7.500 vati. Fasada zgrade od bele cigle pružala je refleksiju svetlosti. Korišćen je postojeći stub za lampu, a njegovo osvetljenje je pojačano da bi publika bila vidljiva. Rezervna svetla su korišćena na setu u scenama gde policija isključi struju.[44]

Pacino je prvu scenu snimio dok je nosio naočare za sunce, ali je zamolio reditelja da je ponovo snimi nakon što je pogledao snimke, jer je osećao da je Sonny „želeo da bude uhvaćen“.[51] Takođe je obrijao brkove koje je pustio za ulogu.[44] Lumet je dozvolio glumačkoj ekipi slobodu da improvizuju replike uz uslov da ne odstupaju mnogo od Piersonovog scenarija.[17] Produkcijski tim je snimio improvizacije tokom proba koje su dodate scenariju.[45] Lumet je želeo da dijalog „ima prirodan osećaj“,[52] i podstakao je glumce da nose svoju odeću i da ne koriste šminku.[52]

Angažovana je gomila od tri do četiri stotine statista. U međuvremenu, Lumet je zamolio komšije da se pojave u filmu gledajući sa svojih prozora. Reditelj je ponudio privremenu selidbu u hotel za one koji nisu želeli da ih ometa pucnjava. Publika je rasla kako je snimanje odmicalo, a pešaci su se pridruživali glumcima.[44] Lumet je usmeravao gomilu i „podsticao ih do ludila“. Do druge nedelje je osetio da publika može sama da improvizuje. Da bi pojačao efekat u filmu, koristio je ručne kamere.[53] Što se tiče samog projekta dok je snimao, Lumet je rekao „To je van mojih ruku. Ima svoj život“.[41] U sceni na ulici, pre nego što Pacino napusti banku, pomoćnik direktora Burt Harris mu je šapnuo da pita publiku o Atici. Pacino je zatim improvizovao kompletan dijalog sa gomilom.[51]

Telefonski razgovori

[uredi | uredi kod]

Lumet je odlučio da snima telefonske razgovore koje je Sonny vodio sa svojom ženom i Leonom jedan do drugog. Iako su oba razgovora trajala ukupno četrnaest minuta, Lumetova kamera je mogla da snima samo deset odjednom, stoga je morao da ponese i drugu kameru.[54] Za scenu, Lumet je odvojio Pacina od ostatka banke crnim platnom kako bi ga izolovao. Ostavio je rupu za obe kamere, a i jednu za sebe kako bi nadgledao scenu.[45] Lumet je želeo da snima dvaput. Iscrpljeni Pacino je prihvatio, ai uspeo je da održi intenzitet. Na kraju scene, Lumet i Pacino su plakali. Režiser je to kasnije zapamtio kao „neverovatan trenutak, najbolji koji sam imao u svojoj karijeri“.[54]

Razgovor između Pacina i Sarandona bio je improvizovan.[41] Lumet je smatrao da Sarandon „ima odličan ukus“, i da glumac neće pribegavati „homoseksualnim klišeima“.[44] On je humor njegove improvizacije ocenio kao „stvarno smešan“, i da to nije „smejanje gej liku“.[44] Sarandon je smatrao da je publika pozdravila razgovor jer se „ne radi o dreg kraljici i njegovom dečku“, već jer je odraz dvoje ljudi koji „pokušavali da se izbore sa onim što nije u redu u njihovoj vezi“.[44] Film se odlikuje „lakim komičnim dodirom“,[55] a prema kritičaru Davidu Thomsonu, „sluhom i instinktom za komediju“.[56] U Piersonovom scenariju, Wortzikovo pitanje o tome u koju zemlju je Sal želeo da pobegne nije imalo scenski odgovor, već je Cazale improvizovao kad je odgovorio „Vajoming“.[31] Lumet je morao da pokrije usta, pošto je umalo prekinuo scenu smejući se.[30]

Završna scena

[uredi | uredi kod]

Početak finalne scene kod banke snimljen je tokom noći na temperaturi od 40 °F (4 °C) uz vetar. Pacino je bio poprskan vodom kako bi izgledalo kao da je oznojen;[22] Lumet je sam mešao veštački znoj, jer je smatrao da ga šminkeri često koriste previše. Reditelj je koristio mešavinu glicerina i vode koju je naučio da pravi tokom snimanja filma 12 Angry Men. Mešavina je duže trajala i omogućila mu bolji kontinuitet kroz scene.[45]

Harris je režirao scenu limuzine koja se kreće ka aerodromu Kennedy iz helikoptera . Korišćeni su avion i specijalna kola na pisti.v Senator Jacob Javits, poznanik Lumeta, omogućio je pregovore sa Lučkim upravama Njujorka i Nju Džersija. Produkcijski tim je dobio jedan dan za snimanje u delu aerodroma koji nije bio terminal.[45] Međunarodni letovi koji su se uputili ka glavnoj pisti morali su da obilaze mesto snimanja. Lumet je režirao scenu na aerodromu sa zemlje. Odabrao je da snima iz krupnog plana nakon što je Sal upucan i pištolj prislonjen na Sonnyjevu glavu, a zatim je snimao panoramu scene na aerodromu. Lumet se usredsredio na Pacina i naredio ekipi da prenese Cazala na nosilima tako da ga Pacino vidi. Pacino je to koristio da improvizuje svoju reakciju.[44]

„[Snimak venčanja] je vizuelno bio toliko ekstreman da sam pomislio, ako to ikada prikažemo, nećemo moći ozbiljno da shvatimo ostatak filma. Nećemo moći ozbiljno da shvatimo njegovo čitanje testamenta [...], nikada nećemo moći ozbiljno da shvatimo ovaj lik. Zato što postaje tako camp. I ljudima su takve stvari odbojne. [...] i to je bio jedini pravi snimak tog dana koji sam video."

— Sidney Lumet[45]

Snimanje je završeno tri nedelje pre roka.[42] Nakon što su montirali film, Lumet i Alen su smatrali da je spora scena Sonnyja koji „diktira“ svoj testament u suprotnosti sa ostatkom brzih sekvenci, pa su odlučili da obnove šest do sedam minuta odbačenog snimka kako bi uravnotežili tempo filma.[57] Lumet je naveo da je scena poslednje volje bila razlog za njegovu odluku da radi na filmu;[44] smatrao je da je to „dirljivo“, ali je brinuo da će joj se publika smejati.[44] Njegove brige su bile zasnovane na onome što je smatrao „netolerantnim stavom prema seksualnim temama“. Da bi to izbegao, fokusirao se na prikazivanje emotivnih performansi glumaca tokom celog filma.[45] Lumet je imao pristup snimku svadbene ceremonije Wojtowitcza i Eden, koji je prvobitno emitovao Channel 5 u vreme pljačke, a na kom je Wojtowitcz u svojoj vojnoj uniformi predaje prsten sa blic kockicom Eden, koja je nosila venčanicu. Prisustvovali su Wojtowitczeva majka i osam muških deveruša. Lumet je planirao da ga koristi u filmu; scena bi sadržala snimak emitovan na televiziji u banci, ali je odlučio da ga ne ubaci, jer je smatrao da publika neće „shvatiti ostatak filma ozbiljno“.[45]

Premijera i prijem

[uredi | uredi kod]

Dog Day Afternoon objavljen je 20. septembra 1975. na Međunarodnom filmskom festivalu u San Sebastijanu.[58] Film je premijerno prikazan u Njujorku 21. septembra 1975. godine, a u oktobru je objavljen širom zemlje.[59] Zaradio je između 50 miliona dolara (što je ekvivalentno 271,92 miliona dolara u 2022.) i 56 miliona dolara (ekvivalentno 304,55 miliona dolara 2022. godine).[60][24] New York Times je pozitivno ocenio film. Opisan je kao „kitnjast ulični karneval“, kao i Lumetov „najtačniji, najsjajniji“ prikaz Njujorka. Recenzent je pohvalio „briljantne karakterizacije“ glumačke ekipe: Pacinov prikaz „bravura stila“ , Sarandonovo izvođenje „straha, dostojanstva, ali i vragolija“ i upečatljivu glumu sporednih glumaca.[61] New York Daily News je dao filmu četiri zvezdice: opisao ga je kao „neuhvatljivu ljudsku komediju“ i nazvao Pacina „zapanjujućim“, „briljantno neredovnim i užasno dirljivim“. Publikacija smatra da je Pacino portretirao „bogatog, nekonzistentnog“. Pohvalio je Durninga i Sarandona, a žensku ekipu je nazvao „čudesnom“.[62] The Record je pozdravio nastupe kao „veoma prirodne“. Utvrdio je da je „sva uglađenost“ na Piersonovom scenariju, i to je pripisao njegovoj bliskosti sa stvarnim događajima prikazanim na filmu.[63] Za The Village Voice, kritičar Andrew Sarris je ocenio da je Pacino „marljivo glumio svojim beonjačama“. Sarris je takođe primetio da je „bol [izišao] iz Pacinovih očiju“, smatrao je da je Sonny „frojdovski tragični heroj“, i da je kombinacija toga sa „željom za smrću“ Cazaleovog lika proizvela „jak emocionalni efekat“. Telefonski razgocor između Sarandona i Pacina je proglasio vrhuncem filma. Sarris je istakao da su u dijalogu prikazana „dva ranjena bića sposobna za izuzetnu emocionalnu drskost“ i zaključio da film „može da bude pogledan, ali ne i svaren u celini“ i da je „pravljenje heroja od zločinaca“ „kratak korak do haosa“.[64] Filmski kritičar Roger Ebert ocenio ga je sa tri i po zvezdice od četiri, pozdravljajući njegov „nekonvencionalan, neobičan smisao za humor“.[65] Garry Arnold iz The Washington Posta nazvao ga je „trijumfalnim novim klasikom američkog filmskog naturalizma“.[66] Penelope Gilliatt iz The New Yorkera je napisala: „Iako je farsični ton filma buran, padajući u uobičajenu naviku šou-biznisa da snabdeva energijom umesto namerom, film uspeva, u celini, jer ima ključnu farsičnu vrednost - sposobnost da ne posustane.“[67]

Gene Siskel dao je filmu četiri zvezdice u svojoj recenziji za Chicago Tribune i ocenio film kao „sjajan“, uz napomenu da „scene mešaju strah od nasilja sa ludim smehom“. Smatrao je da su Pacino, Cazale i Durning sprečili da film „degeneriše u glupost“. Siskel je pozitivno govorio o Pacinovoj energiji da ga je naterala da „veruje u čuda“ i Cazaleovoj „uznemirujućoj, praznoj tišini“. Lumet i Allen su hvaljeni zbog „sjajnog, rolerkoster” tempa filma.[68] United Press International definisao ga je kao „izuzetno dobar film — nečuveno smešan i duboko dirljiv“, i pozdravio je Pacinovu glumu. Sporedne uloge Cazalea, Durninga, Allena i Brodericka ocenjene su kao „odlične“, dok su Peretz i Sarandon izdvojeni kao posebno sjajni.[69] Prema Joe Baltaku, Pacinovo pojavljivanje je bila „sirova, visokonaponska, burno smešna predstava”. Njegova recenziija na Philadelphia Daily News nastavila je tako što je film nazvala „nabijenim“ i „višestepenim“ „slapstick komedijom, napetom dramom, krimi pričom, biografskim materijalom i studijom karaktera“. Baltake je uporedio Cazaleovo pojavljivanje u filmu sa pojavom likova u Coonskinu Ralpha Bakshija. Što se tiče ostatka glumačke ekipe, utvrdio je da su „svi [bili] dobri“. Pohvalio je Kemperovu kinematografiju kao „uverljivu” i Allenovu „oštro preciznu montažu”.[70]

The Boston Globe je pohvalio Lumetov „divan” pravac „dubinskog, psihološkog ispitivanja”. Kritičar Kevin Kelly pozdravio je Allenovu montažu kao „briljantnu“, i definisao Pacinov nastup kao „virtuozan“, a Cazeleov kao „stidljivo i tužno elokventan“. Recenzija je takođe favorizovala „fine performanse“ sporedne glumačke ekipe.[71] The Evening Sun je pozdravio humor u filmu. Kritičar Lou Cedrone je smatrao da je to „prirodno i istinito“; naglasio je da Piersonov scenario, u kombinaciji sa delom Pacina i Lumeta, čini dramu „nikad neprijatnom“.[72] Detroit Free Press je izrazio da se film oslanja na Pacinov „nežan, otvoren, velikodušan i ekstremno upečatljiv” nastup.[73] The Miami Herald je film nazvao „filmom fascinantnog realizma“. Kritičar John Huddy je rekao da su ulične scene „veličanstveno postavljene“, i da Lumet „pronalazi red u haosu, smisao u ludilu“.[74] The Atlanta Constitution je aplaudirao Durningu kao „apsolutno stvarnom“, a recenzent je ocenio da je glumačka ekipa „dosledno dobra“. Zaključeno je pominjanjem „odličnog scenarija i montaže“, a film je definisao kao „smešan i potresan“.[75]

Montreal Gazette pominje raznolikost likova predstavljenih u filmu. Recenzent je zaključio da je to „spomenik misli i brige” producentskog tima. Zapažen je Pacinov „izvanredan nastup“ i Piersonov „sveobuhvatni“ scenario.[76] The Guardian je ocenio film kao Lumetov „najbolji film u skorije vreme“, i ocenio je Paccinovu glumu kao „briljantnu“.[77] The Sydney Morning Herald je smatrao da ga je Lumet „lepo režirao“ i proglasio je film za „još jednu zrelu američku sliku koja se suočava sa i odražava stvarnost“.[78]

Tužbe

[uredi | uredi kod]

Wojtowiczeva supruga, Carmen, dobila je 50 dolara (što odgovara 300 dolara 2022.) od Artists Entertainment Complexa za svoj doprinos priči. Ona je potpisala dokumente Wickeru, koji je u zamenu snimio traku sa njenim računom u ime kompanije. Prikaz njenog lika, Angie, u filmu je uticao na nju, jer je smatrala da je „odbojna“. Novelizacija filma opisala ju je kao „debelu pičku“, „beskorisnu vreću gnoja“ i „gvinejsku drolju“, između ostalih pežorativnih izraza.[21] U filmu, Angie krivi svoju težinu za Sonnyjev odboj prema njoj.[43] Wojtowicz je takođe bio ljut zbog njenog prikaza u filmu i definisao je svoju tadašnju ženu kao „divnu devojku“.[24] Pierson je izjavio da je lik predstavljen „najdalje od istine“ i da ne može da „podnese kako je [Lumet] izveo ulogu“, ili kako ju je Peretz odglumila. On je dalje naglasio svoje razočarenje zbog reklamne kampanje koja je film predstavila kao „istinitu priču“, i naveo njegove razlike u odnosu na članak iz Life-a.[79] Pierson je podneo žalbu Savezu pisaca Amerike.[79] Kluge, koautor članka, verovao je da su filmski stvaraoci „ostali na površini živahne novinarske priče“ i da je film imao „snažnu, brzu priču“ bez „refleksije“ ili „kontemplativnog pogleda na život“.[80]

Carmen je pokrenula sudski postupak protiv Warner Brosa. U ime nje i njenih ćerki Carmen i Dawn, Wojtowicz je podneo tužbu u kojoj je naveo povredu privatnosti i zahtevao odštetu od 12.000.000 dolara. Apelaciono odeljenje Vrhovnog suda Njujorka presudilo je u korist Warner Brosa, pošto je sud utvrdio da prava imena ili slike porodice i pljačkaša nisu korišćeni u filmu ili knjizi.[81] Wojtowicz je zatim tužio studio za 1% zarade za koju je tvrdio da je uključena u ugovor za korišćenje njegove priče;[20] dobio je 40.000 dolara (što odgovara 193.200 dolara 2022). Vrhovni sud Njujorka naredio je da se Carmen Wojtowicz daje nedeljno 100 dolara (što je ekvivalentno 400 dolara 2022. godine), plus 50 dolara nedeljno za oba deteta. Ostatak novca je stavljen u depozit Državnog odbora za obeštećenje žrtava zločina u Njujorku da bi se platila potraživanja žrtava pljačke 1972. godine.[82]

Nasleđe

[uredi | uredi kod]

Analiza u 21. veku Dog Day Afternoon je protumačila kao „antiautoritarni film“ koji je „prkosio establišmentu“, posebno sa naglaskom na pobunu u zatvoru Attica i neppverenja glavnog lika prema policiji.[83][84][85] Komentatori su takođe spomenuli njegovu relevantnost kad su u pitanju posledice rata u Vijetnamu i Watergate skandala.[86] Dog Day Afternoon je među prvim filmovima čiji je muški protagonista biseksualac.[87][88] 2009. godine, film je proglašen „kulturološki, istorijski ili estetski značajnim“ od strane Kongresne biblioteke i odabran je za čuvanje u Nacionalnom filmskom registru.[89]

Novembra 11. 1979. cenzurisana i skraćena verzija emitovana je na NBC-ju, koji je obeležio televizijsku premijeru filma.[90] Objavljen je na VHS-u 1985. godine.[91] Godine 2006. Warner Home Video je objavio film na DVD-u sa dvostrukim diskom.[91] Za četrdesetu godišnjicu filma, 2015. je objavljen blu-ray sa dva diska.[92] Metacritic, koji koristi ponderisani prosek, dodelio je filmu ocenu 86 od 100, na osnovu ocena 15 kritičara, što ukazuje na „univerzalno priznanje“. U međuvremenu, na veb stranici agregatora recenzija Rotten Tomatoes, 96% od 52 kritike kritičara je pozitivno, sa prosečnom ocenom od 8,6/10. Konsenzus veb-sajta glasi: „Dog Day Afternoon nudi detaljnu sliku ljudi u krizi sa dramom natopljenom tenzijom i osenčenom crnim humorom.“

AllMovie je filmu dao pet zvezdica od pet. Recenzija ga je definisala kao „ključnu priču iz 1970-ih“ i fokusirala se na „savremene tenzije u vezi sa zakonom, medijima i seksualnošću“.[93] Christopher Null je 2006. godine napisao da film „savršeno prikazuje zeitgeist ranih 1970-ih, vreme kada je optimizam pao na dno, a John Wojtowicz je bio najbolji mogući junak“.[94] Tokom Međunarodnog filmskog festivala u San Francisku 2011., film je uključen kao počast Piersonu za njegovu nedavnu smrt. San Francisco Chronicle se osvrnuo na vreme njegovog objavljivanja, a recenzent je smatrao da je „izgledalo kao da veliki filmovi nikada neće prestati, kada je izuzetan kreativni nalet koji smo videli 1970-ih izgledao kao da bi mogao da traje zauvek“.[95] A.V. Club ga je nazvao „iskrenom društvenom melodramom koja je takođe proslava svakodnevne hrabrosti“, dok je pohvalio Kemperovu kinematografiju koja „hvata i radost kao i propadanje prepunog grada“.[96] IGN je dao dobru recenziju i smatrao je da je Pacinov nastup „spektakularan“ i da „postiže neku vrstu nijanse i kompleksnosti koju je malo glumaca iz njegove ili bilo koje druge generacije postiglo pre ili posle“. U međuvremenu, recenzent je smatrao da je film pokazao razlog zašto je Cazale bio „jedan od velikih karakternih glumaca svih vremena“.[97]

U popularnoj kulturi

[uredi | uredi kod]

Italijanski film iz 1977. godine Operazione Kappa: sparate a vista je labavo zasnovan na Dog Day Afternoon.[98] Akcioni film iz Hong Konga iz 1987. Yan man ying hung (Narodni heroj) je rimejk filma.[99] Za svoju audiciju za Simpsonove, glumac Hank Azaria je koristio imitaciju glasa zasnovanog na Pacinovom liku iz filma. To je bila osnova za konačni glas Moe Szyslaka.[100] Pljačka banke sa Sonnyjem i Salom prikazana je u epizodi Simpsonovih „I Don't Wanna Know Why the Caged Bird Sings“.[101] Godine 2006, Marcia Jean Kurtz i Lionel Pina ponovili su svoje uloge iz filma kao Miriam Douglas i dostavljača pice u trileru o pljački Inside Man.[102]

Imena nekoliko epizoda televizijskih serija upućuju na film, uključujući All in the Family,[103] Welcome Back, Kotter,[104] Alice,[105] St. Elsewhere,[106] Sledge Hammer!,[107] Hill Street Blues ,[108] Perfect Strangers,[109] Nove avanture Vinija Pua,[110] The New Lassie,[111] Kenan & Kel,[112] King of the Hill,[113] Bob's Burgers,[114] Supernatural,[115] i 2 Broke Girls.[116] Uzvik „Attica! Attica!“ je takođe reprodukovan u više filmova i televizijskih serija.[117]

Nagrade i priznanja

[uredi | uredi kod]

Reference

[uredi | uredi kod]
  1. ↑ Pasje popodne. Retrieved 2024-04-16 – via tvprofil.com.
  2. ↑ „25 new titles added to National Film Registry”. Yahoo News (Yahoo). December 30, 2009. Arhivirano iz originala na datum 2010-01-02. Pristupljeno December 30, 2009. 
  3. ↑ Associated Press staff 1972: str. 1
  4. ↑ UPI staff 1972: str. 1
  5. ↑ Meskil, Paul 1972: str. 2C
  6. ↑ Bell, Arthur 1972: str. 30
  7. ↑ Venema, Vibeke 2015
  8. ↑ Kluge, P.F & Moore, Thomas 1972: str. 68–69
  9. ↑ New York Times staff 1973: str. 81
  10. ↑ Mulligan, Arthur 1972: str. 1
  11. ↑ 11,0 11,1 UPI staff 1973: str. 3
  12. ↑ 12,0 12,1 Meskil, Paul 1972: str. 31C
  13. ↑ Bell, Arthur 1972: str. 62
  14. ↑ Bell, Arthur 1972: str. 60
  15. ↑ Bell, Arthur 1972: str. 62
  16. ↑ Kluge, P.F & Moore, Thomas 1972: str. 66
  17. ↑ 17,0 17,1 17,2 17,3 Erickson, Hal 2017: str. 36
  18. ↑ 18,0 18,1 18,2 18,3 Parker, Jerry 1974: str. 7
  19. ↑ 19,0 19,1 Yule, Andrew 1992: str. 114
  20. ↑ 20,0 20,1 Jones, J.R. 2014
  21. ↑ 21,0 21,1 21,2 Jahr, Cliff 1975: str. 125
  22. ↑ 22,0 22,1 22,2 22,3 Washington Post-LA Times News Services 1974: str. 72
  23. ↑ Alyson Publications staff 1990: str. 32
  24. ↑ 24,0 24,1 24,2 Gottlieb, Martin 1977: str. 28
  25. ↑ 25,0 25,1 25,2 25,3 25,4 Bouzereau, Laurent 3 2006
  26. ↑ Copyright Office 1976: str. 1784
  27. ↑ 27,0 27,1 27,2 27,3 27,4 Yule, Andrew 1992: str. 115
  28. ↑ Bell, Arthur 1972: str. 32
  29. ↑ Getlen, Larry 2014
  30. ↑ 30,0 30,1 30,2 30,3 Bouzereau, Laurent 2 2006
  31. ↑ 31,0 31,1 Schulman, Michael 2016: str. 136
  32. ↑ 32,0 32,1 Harris, Scott Jordan 2011: str. 56
  33. ↑ Schoell, Villiam 1995: str. 18
  34. ↑ UPI staff 2 1972: str. 24
  35. ↑ Niemi, Robert 2006: str. 404
  36. ↑ Harris, Skot Džordan 2011: str. 56
  37. ↑ Schoell, Villiam 2016: str. 45
  38. ↑ Rapf, Joanna 2006: str. 67
  39. ↑ Murphi, Mari 1975: str. 11 (Deo IV)
  40. ↑ Lumet, Sidnei 2005
  41. ↑ 41,0 41,1 41,2 Yule, Andrew 1992: str. 117
  42. ↑ 42,0 42,1 AFI staff 2020
  43. ↑ 43,0 43,1 Schoell, William 2016: str. 45
  44. ↑ 44,00 44,01 44,02 44,03 44,04 44,05 44,06 44,07 44,08 44,09 44,10 44,11 44,12 44,13 44,14 Bouzereau, Laurent 4 2006
  45. ↑ 45,00 45,01 45,02 45,03 45,04 45,05 45,06 45,07 45,08 45,09 Lumet, Sidney 2005
  46. ↑ Lumet, Sidney 2010: str. 100
  47. ↑ Rapf, Joanna 2006: str. 125
  48. ↑ 48,0 48,1 Cagle, Chris; Davis, Nick 2010: str. 73
  49. ↑ Geisinger, Elliot; Saland, Ronald 1975
  50. ↑ National Weather Service 1972
  51. ↑ 51,0 51,1 Edelstein, David 2018
  52. ↑ 52,0 52,1 Malone, Aubrey 2019: str. 96
  53. ↑ Malone, Aubrey 2019: str. 93
  54. ↑ 54,0 54,1 Malone, Aubrey 2019: str. 94
  55. ↑ Blake, Richard Aloysius 2005: str. 68
  56. ↑ Thomson, David 2008: str. 484
  57. ↑ Bouzereau, Laurent 2006
  58. ↑ Blanco y Negro staff 1976
  59. ↑ Film Review Digest staff 1975
  60. ↑ Box Office Mojo staff 2020
  61. ↑ Canby, Vincent 1975: str. 41
  62. ↑ Carroll, Kathleen 1975: str. 42
  63. ↑ Crittenden, John 1975: str. A7, A19
  64. ↑ Sarris, Andrew 1975: str. 111
  65. ↑ Ebert, Roger 1975
  66. ↑ Arnold, Gary 1975: str. A14
  67. ↑ Gilliatt, Penelope 1975: str. 95
  68. ↑ Siskel, Gene 1975: str. 1 (S3)
  69. ↑ Dugas, David 1975: str. 13
  70. ↑ Baltake, Joe 1975: str. 26
  71. ↑ Kelly, Kevin 1975: str. 12
  72. ↑ Cedrone, Lou 1975: str. B4
  73. ↑ Stark, Susan 1975: str. 10-D
  74. ↑ Huddy, John 1975: str. 8-E
  75. ↑ Gray, Farnum 1975: str. 16-A
  76. ↑ Lanken, Dane 1975: str. 50
  77. ↑ Malcolm, Derek 1975: str. 10
  78. ↑ Constantino, Romola 1975: str. 69
  79. ↑ 79,0 79,1 Murphy, Mary 1975: str. 11 (Part IV)
  80. ↑ Rayburn, Nina 2001
  81. ↑ People magazine staff 1977: str. B6
  82. ↑ Roura, Phil; Poster, Tom 1980: str. 9C
  83. ↑ Blake, Richard Aloysius 2005: str. 70
  84. ↑ Blake, Richard Aloysius 2005: str. 71
  85. ↑ Wood, Robin 2003: str. 209
  86. ↑ Erickson, Hal 2017: str. 37
  87. ↑ Cullen, Jim 2013: str. 84
  88. ↑ Russo, Vito 1981: str. 230
  89. ↑ Library of Congress staff 2010: str. 13
  90. ↑ Cercone, Francesca 1979: str. 22
  91. ↑ R.R. Bowker 2000: str. 438
  92. ↑ Hoberman, J. 2015
  93. ↑ Bozzola, Lucia 2012
  94. ↑ Null, Christopher 2006
  95. ↑ LaSalle, Mike 2011
  96. ↑ Bowen, Chuck 2015
  97. ↑ Gilchrist, Todd 2018
  98. ↑ Curti, Roberto 2013: str. 213
  99. ↑ Charles, John 2015: str. 244
  100. ↑ Gross, Terry 2004
  101. ↑ The Simpsons staff 2017
  102. ↑ Jagernauth, Kevin 2017
  103. ↑ Adler, Richard 1979: str. 306
  104. ↑ Eisner, Joel; Krinsky, David 1984: str. 772
  105. ↑ Evermann, Jovan 1999: str. 322
  106. ↑ Paul, Louis 2014: str. 15
  107. ↑ Evermann, Jovan 1999: str. 13
  108. ↑ Saferstein Barry 1991: str. 597
  109. ↑ Riggs, Thomas 2007: str. 338
  110. ↑ Atkison, Doug; Zippan, Fiona 1995: str. 166
  111. ↑ Evermann, Jovan 1999: str. 492
  112. ↑ Evermann, Jovan 1999: str. 410
  113. ↑ Tahmahkera, Dustin 2014: str. 198
  114. ↑ Kaiser, Rowan 2012
  115. ↑ Entertainment Weekly Staff 2017: str. 91
  116. ↑ Allmovie staff 2017
  117. ↑ Martin, Ray 2011: str. 288
  118. ↑ 100 Years...100 Thrills za AFI iz 2001. Preuzeto 4. 4. 2016. Arhivirano 2015-02-23 na Wayback Machine-u

Bibliografija

[uredi | uredi kod]

Vanjske veze

[uredi | uredi kod]

Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Dog_Day_Afternoon&oldid=42456731