Akvarel

Izvor: Wikipedia
Karl Larson - Božić, slikarska tehnika akvarel, 1904-1905

Sama reč akvarel dolazi od reči akva (aqua) - voda, koja je latinskog porekla. Italijani su tu reč pretvorili u akvarelo (aquarello) i to u našem prevodu znači vodena boja.

Akvarel se dobija mešanjem sitno mlevenih i pažljivo odabranih pigmenata a za vezivo se koristi gumiarabika. Vodom razređene boje se na papir nanose mekanim kistovima.

Papir koji se koristi za slikanje akvarelom treba da bude visoke gramaže, te da se dobro nategne na ravnu površinu da ne bi dolazilo do savijanja.

U tehnici akvarela se ne koristi bela boja, pošto svetle i tamne tonove dobijamo dodavanjem više ili manje vode. Delove slike koji treba da ostanu beli, ostavljamo neslikanim.

Akvarelne boje karakteriše prozirnost i prozračnost te se slikanjem boje na boju mogu dobiti izvanredni tonaliteti poetičnog karaktera.

Dva osnovna načina rada akvarelnim bojama su:

Rad na suvoj podlozi[uredi - уреди]

Ovim načinom rada se boja svaki put nanosi na suvu podlogu, tj. sačekamo da se prvi sloj boje koju smo naneli osuši, pa tek onda nanosimo drugi, itd. Zbog prozirnosti akvarela moguće je videti predhodne slojeve boje, što nudi mogućnosti za karakterističan tonski i koloristički izraz.

Rad na mokroj podlozi[uredi - уреди]

Papir se najpre navlaži čistom vodom pomoću kista, sunđera ili pamučne krpice preko cele površine, a moguće je ovlažiti samo delove papira na kojima želimo efekte prelivanja i spontanog mešanja boja. Problem brzog sušenja navlaženog papira usled visokih temperatura kod slikanja na otvorenom prostoru, u plein air-u, rešava se kontrolisanim dodavanjem vode pomoću raspršivača. Najpraktičniji su ručni baštenski raspršivači sa podesivim snopom koji daju finu vodenu maglicu. Nove mogućnosti likovnog izraza dobijamo tako što ostavimo sliku da se osuši te onda možemo da nastavimo sa slikanjem.

Istorijski razvoj akvarela[uredi - уреди]

Akvarel je poznat još u starom Egiptu, gde su ga izrađivali na papirusu, u Kini na papiru i svili. Poznat je i u strom Japanu, Indiji i Persiji. Akvarel su negovali antički Grci i Rimljani, a javlja se i u starhrišćanskoj umetnosti. Preko Vizantijskih slikara prelazi u srednjevekovne samostane u celoj Evropi. Brojni misali, psaltiri, brevijari i hronike toga vremena iluminirane su minijaturama, inicijalima i ornamentima, rađenim vodenim bojama.

Među prvim akvarelistima novog veka ističu se Albreht Direr i Hans Holbajn Mlađi. U doba baroka akvarel služi za skice i nacrte po kojima će se izrađivati slike u drugim tehnikama. U 18. i 19. veku u Engleskoj se razvilo akvarelno slikarstvo pejzaža (G.Robertson, P. i Th. Sandby, Vilijem Blejk i dr). Za engleskim primerom povode se i slikari drugih zemalja.

U 19. veku u tehnici akvarela vodi Francuska:Teodor Žeriko, Ežen Delakroa, Onore Domije, Eduar Mane, Pjer Ogist Renoar, Pol Sezan.

U 20. veku ovom tehnikom se služe Anri Matis, Andre Dionaje de Segonzak, Pol Sinjak, Moris de Vlamenik, i dr. Nemačkim ekspresionistima posle Prvog svetskog rata akvarel je gotovo glavno slikarsko sredstvo:Franc Mark, Georg Gros, Maks Pehštajn, Pol Kle i dr.

Počeci akvarela na Balkanskim prostorima javljaju se u 17. i 18. veku sa akvarelnim crtežima starih gradova. Ovu tehniku su koristili: Anastas Jovanović i Stevan Todorović slikajući predele i portrete. Na prelazu iz 19. u 20. vek akvarelom su se bavili Slava Raškaj, Janez Šubić i Jurij Šubić, a kasnije: Emanuel Vidović, Josip Račić, Miroslav Kraljević, Vladimir Becić, Ljubo Babić i dr.

Literatura[uredi - уреди]

  • Deo o razvoju akvarela Opća enciklopedija JLZ Zagreb 1977