Vergilijev dodatak

Izvor: Wikipedia

Vergilijev dodatak (lat. Appendix Vergiliana) je naziv za zbirku kratkih pesama na latinskom jeziku, od kojih većina potiče iz vremena Vergilijeva života ili iz doba neposredno nakon njegove smrti. Te su se pesme u doba kasne antike pripisivale Vergiliju, ali je pitanje njihovog autorstva i dalje uglavnom nerešeno.

Sitnice[uredi - уреди]

Sitnice (Catalepton, grč. κατὰ λεπτόν = u sitno) je naslov zbirke četrnaest kratkih epigrama, od kojih peta i osma najverovatnije jesu zaista Vergilijeve, jer u njima ima autobiografskih crta. U jednoj se Vergilije oprašta od retorike i pesništva da bi se posvetio filozofiji pod vodstvom epikurejca Sirona, dok se u drugoj opisuje skromna Sironova vila. Obe su po tonu i obliku bliske Katulovom pesništvu, a to važi i za ostale pesme u ovoj zbirci. Ove su pesme možda idenične sa Epigrammata koje Servije i Donat, Vergilijevi komentatori, pripisuju ovome pesniku.

Komarac[uredi - уреди]

Epilij Komarac (Culex) predstavlja helenističku pesničku igrariju (παίγνιον) punu sjajnog artizma. Pesma obrađuje priču o nekom pastiru koji ubija komarca koji mu je prethodno bio spasio život. Pastiru se ukazuje komarčev duh, koji ga prekoreva i opisuje mu podzemni svet. Epilij je pun mitološke učenosti, ali je istovremeno protkan dražesti koju mu daje lako parodični ton. Premda neki antički izvori ustvrđuju Vergilijevo autorstvo, način pisanja, struktura stiha te očigledna nastojanja da se podražava Verglije upućuju na to da joj je autor bio neki mlađi i vešt imitator.

Ciris[uredi - уреди]

Ciris (Ciris) je tipičan helenistički epilij sa čisto mitološkom tematikom. To je ljubavna povest Scile, kćerke kralja Nisa iz Megare, koja se zaljubila u neprijateljskog kralja Minoja pa je izdala domovinu. Mit se završava preobražajem (metamorfozom), omiljenim elementom helenističke poezije, tako što bogovi pretvaraju Scilu u neku morsku pticu zvanu ciris (grč. κεῖρις), a njenog oca Nisa u morskog orla (haliaetos). U ovoj etiološkoj pesmi ima elemenata preuzetih iz Lukrecija i Katula, pa i samoga Vergilija (premda su Vergilijevi stihovi izvučeni iz njegovih autentičnih dela ovde stavljeni u sasvim neodgovarajući kontekst), pa nije verovatno da joj je autor Vergilije, a niti Kornelije Gal, na šta se takođe pomišljalo. Pravi joj je autor verovatno pripadao književnom krugu oko Mesale Korvina.

Kletve i Lidija[uredi - уреди]

Pesma Kletve (Dirae) došla je do nas u rukopisima kao jedna pesma, sastavljena u heksametrima, ali se danas najčešće objavljuje kao dve pesme: Kletve, u kojoj neki seljak proklinje vojnike koji su ga nakon građanskog rata oterali s njegovog imanja, i Lidija (Lydia), gde pesnik u pastoralnom stilu tuguje za odsutnom draganom. Nijedna od ove dve pesme ne potiče od Vergilija, a pomišlja se da ih je možda sastavio učitelj neoterika Valerije Katon. Očigledna je, naime, veza s neoteričkim pesništvom, ali je moguće i da su ove pesme napisala dva različita autora, a da su kasnije u rukopisima greškom spojene.

Krčmarica[uredi - уреди]

Elegija Krčmarica (Copa) mogla bi, sudeći po njenim visokim umetničkim kvalitetima, možda zaista biti Vergilijeva, ali o tome nemamo nikakvih pouzdanih dokaza. Pesma je hedonistički poziv na uživanje života, koji izgovara sirijska krčmarica koja mami pesmom i igrom goste u svoju krčmu realistički opisujući draži svoje gostionice. Elegija sadrži izraze uzete od Vergilija i Propercija i puna je snžnih, živahnih i dražesnih opisa.

Ajvar[uredi - уреди]

Ajvar (Moretum) takođe odiše realizmom i uživanjem u finom i detaljnom opisu svakodnevnog života. Pesma se uglavnom karakteriše kao "idila", u smislu realističkih Teokritovih "sličica" (εἰδύλλια) u kojima ima malo idealizovanja i romantike. Naziv pesme dolazi od neke salate, slične našem ajvaru, koju siromašni seljak priprema rano ujutro pred polazak u polje. Pesmu, pored toga, karakteriše i blaga doza parodiranja tona i stila herojske epopeje. Opis spremanja hleba i spravljanja te salate sadržina je gotovo cele pesme (123 heksametra). U stilu Georgika opisuje se kako seljak ustaje u ranu zoru, zatim pali vatru na ognjištu, melje kukuruz na svom malom mlinu, sakuplja u svojoj bašti sastojke potrebne za salatu te najzad pripremanje obroka; na kraju se opisuje njegov polazak na uobičajeni rad u polju. Pesma ne potiče od Vergilija.

Elegije o Mecenatu[uredi - уреди]

Elegije o Mecenatu su dve elegije napisane povodom Mecenatove smrti, koje su u rukupisima u nas došle spojene u jednu pesmu.

Prijapske pesme[uredi - уреди]

Prijapske pesme su tri kratke pesme pripisane Vergiliju koje se nalaze u većoj zbirci od osamdeset Prijapskih pesama i koje su sve upućene bogu Prijapu. Ove tri pesme nisu zapravo Vergilijeve, ali su svakako napisane tokom vladavine Oktavijana Avgusta.

Etna[uredi - уреди]

Didaktična pesma u 645 heksametara pod naslovom Etna (Aetna) govori o vulkanskim pojavama. Kompozicija joj je prilično slaba, a u jeziku se mešaju arhaizmi s novim kovanicama. Stil je donekle blizak novom stilu Senekinog vremena. Autorstvo joj ostaje nepoznato, ali se sa priličnom sigurnošću može pretpostaviti da je nastala u 1. veku n. e., i to u Neronovo doba, pre erupcije Vezuva 79. godine nove ere. Uostalom, već se u antici s razlogom sumnjalo u Vergilijevo autorstvo. Autor Etne odbacuje mitološka objašnjenja te vulkanske eurupcije pripusuje delovanju vetra pri visokom pritisku u Zemljinim šupljinama na podzemnim vatrama (što je u osnovi isto objašnjenje koje daje i Lukrecije u De rer. nat. VI, 680). Pesmu čine živahnom digresije čiji je cilj da pokažu kako pravda deluje u prirodnim pojavama: prilikom jedne iznenadne erupcije stanovnici Katane su se odmah dali u beg i svako je poneo ono što je smatrao sebi najdragocenijim: svi su bili pretovareni stvarima i poginuli su u erupciji, osim izvesnog Amfinoma (Amphinomus) i njegovog brata, koji nisu poneli ništa drugo do vlastite roditelje i svojih kućnih bogova – Lara.

Vidi također[uredi - уреди]

Vanjski linkovi[uredi - уреди]