Sekst Propercije

Izvor: Wikipedia

Sekst Propercije (lat. Sextus Propertius, rođen oko 50. st. e., umro 16. st. e.) jedan je od glavnih pesnika rimske ljubavne elegije, autor četiri knjige Elegija (Elegiae), sa ukupno 92 pesme).


Životopis[uredi - уреди]

O Propercijevom životu poznato nam je samo ono što je on sam smatrao za potrebno da kaže o sebi. Iz njegovih pesama zaključujemo da se rodio u umbrijskom gradu Asiziju (lat. Assisium), da je rano izgubio oca, da su njegovi rođaci u tzv. peruzinskom ratu (40―41. st. e.) ratovali protiv Oktavijana Avgusta na strani Lucija Antonija, brata trijumvira Marka Antonija, te da je stoga porodica nastradala prilikom deobe zemlje Oktavijanovim veteranima. Propercije je, ipak, bio povezan s rimskim aristokratskim porodicama, i to s onim koje su kasnije, sredinom 1. veka n. e., igrale vodeću ulogu u senatskoj opoziciji protiv carske vlasti. Početkom dvadesetih godina st. e. Propercije se već nalazio u Rimu, u krugu aristokratske i književne omladine. Družio se s Ovidijem, s epskim pesnikom Pontikom i drugim književnicima bliskim Mecenatovom krugu. Horacije, zvanično poklonik stare grčke lirike, kao da nije mnogo mario za ovog samoproklamovanog poslenika Filete i Kalimaha, premda su Propercijeve pesme u mnogome bliske Katulu i Tibulu, Vergiliju i samome Horaciju.

Premda mnogi Properciju savremeni i kasniji autori uzgred pominju pesnika, oni nam ništa ne otkrivaju o njemu, osim što se može zaključiti da je ovaj elegičar bio relativno poznat i cenjen sve do 4. veka n. e. Antička biografija Propercijeva nije nam sačuvana, verovatno zato što njegove elegije nisu čitane u školama. Život u kome je ljubav postepeno ustupala mesto veličanju Rima i Avgusta ― ali nikad potpuno ― otkrivaju nam, dakle, samo njegove pesme. Poslednja elegija (IV, 11) potiče iz 16. god. st. e., pa se misli da je uskoro potom i umro. Gotovo ništa se ne zna o Propercijevom životu posle okončanja njegove veze s Cintijom, devejkom koja je bila predmet obožavanja u njegovim elegijama. Moguće je da se oženio nekom devojkom koja je zauzela Cintijino mesto (možda da bi se mogao kvalifikovati za finansijske olakšice koje su oženjenima bile garantovane po leges Iuliae iz 18. god. st. e.), te da je iz tog braka imao sina, kako se može zaključiti iz toga što kasnije Plinije Mlađi pominje nekog Propercijevog potomka.

Cintijina knjiga[uredi - уреди]

Propercijeve su elegije sačuvane u četiri knjige. Raspored pesama u njima uglavnom prati hronologiju, pa možemo kod ovoga pesnika kroz delo pratiti i njegov život i razvoj ličnosti: prva knjiga (22 elegije) sastavljena je između 33. i 28. st. e.; druga knjiga (34 elegije) između 28. i 25. st. e.; treća knjiga (25 elegija) između 24. i 22. st. e.; i četvrta knjiga (11 elegija) između 21. i 16. st. e. Prva je knjiga u potpunosti posvećena pesnikovoj ljubavi, Cintiji, i prvobitno je objavljena kao Cynthia Monobiblos (Cintijina knjiga), kako svedoči Marcijalov epigram XIV, 189, u rukopisu naslovljen Monobyblos Properti:

"Cintija" ― mladićka knjiga što rečit Propercije stvori ―
dobar je stekla glas, isti i donese dar.

Cintijina knjiga sastavljena je promišljeno: pesme se raspoređuju po principu kontrasta ili obrazuju male cikluse. Uvodna elegija, koja i počinje rečju "Cintija", ima programski karakter i već opisuje "bolesno" duševno stanje pesnika, ludog od ljubavi; ta pesma kao da daje osnovni ton celoj zbirci. Sledeće nas pesme upoznaju s pesnikovom draganom: u 2. pesmi slavljenje Cintijine prirodne lepote spaja se s pesnikovim osećanjem nesigurnosti koji opominje devojku protiv raskoši i kozmetičkih sredstava; tu saznajemo i za Cintijin pesnički i muzički talenat. Treća je pesma razrada helenističkog motiva o tome kako pesnik, kasno se vraćajući s gozbe, zatiče svoju dragu usnulu posle čežnjivog očekivanja, što njenom liku pridaje crte vernosti i skromnosti, da bi s naglom promenom tona pri kraju pesme ugledali i njenu surovu stranu. Nekoliko obraćanja prijateljima koji pokušavaju da pesnika razdvoje od Cintije upotpunjuju sliku njegovog teškog ropstva, ali nam istovremeno dokazuju da njemu nema života bez "okrutne gospodarice" (4, 5. i 6. pesma). Dve pesme (7. i 9.), upućene epskom pesniku Pontiku, koje suprotstavljaju elegiju i epiku, služe kao okvir da se pokaže moć pesničke reči u ljubavi. Centralni deo te slike su pesme 8a. i 8b: Cintija, koja se spremila da otputuje s Propercijevim supranikom, ostaje u Rimu, dirnuta Propercijevim stihovima; pesma 8b. izriče kulminaciju pesnikove sreće i njegovog zadovoljstva svojom draganom. Elegije prve zbirke najčešće su upućene nekom prijatelju ili Cintiji, ali ima i monologa: tu je žalba u šumskoj samoći (18) ili na pustoj obali (17), gde lađa odvozi Propercija od objekta njegove ljubavi; i inače je karakteristično za Propercija da stvara specifične situacije kao okvir za usamljenu liriku. U pesmi 10. Propercije objašnjava svoj "proročki" talenat, svoju stručnost za pitanja ljubavi, koju je stekao zahvaljujući vlastitim patnjama. Zatim se nagoveštava raskid s Cintijom, koja protivno pesnikovoj volji odlazi u po zlu čuvene Baje (11). Do raskida je i došlo, jer u ostalim pesmama autor opeva samo nesrećnu ljubav: u 12. pesmi on se suočava sa svojim gubitkom ("Nisam sad onaj ko bejah"), ali i shvata da se ne može promeniti ("Cintija prva je strast, Cintija biće i kraj"). I u 13. pesmi priznaje: "ostadoh sam, ljubavni nestade spoj", a zatim kreće sa opisivanjem Galovih ljubavnih nevolja. Pesma 14. je zadivljujuća i po svojoj nadahnutosti i živosti može se porediti s pesmom 8b (završava se rečima: "Sve dok je ona sa mnom srećna, ne plaši mene silan nijedan kralj, prezirem obilja sjaj"); pesnik se podsmeva bogatstvu svog prijatelja i hvališe se da na ljubav ne mogu uticati zlato i sjaj, kojima suprotstavlja vođenje ljubavi s Cintijom; ali ta situacija nije realna: Propercije zna da je ona sada s nekim drugim. U pesmi 15. već je dovoljno hrabar da joj uputi stroge prekore. Pretpostavlja se da vrata koja izovaraju tužaljku u 16. pesmi jesu u stvari Cintijina vrata; tu Propercije na originalan način obrađuje jedan motiv tipičan za elegijsku poeziju, poznat kao paraklausithyron. U 19. pesmi spajaju se motivi ljubavi i smrti, što će pesnik u kasnijim knjigama često činiti, a 20. pesma daje mit o Heraklovom miljeniku Hilu, gde Propercije pokazuje svu svoju pesničku veštinu. Poslednje dve pesme zbirke (21. i 22) tumače se kao direktan politički napad, jer daju bolnu uspomenu na peruzinski rat, u kome je poginuo i neki Propercijev rođak, boreći se protiv Oktavijana.

Knjige II–IV[uredi - уреди]

U svojim ostalim knjigama Elegija Propercije često izlaže svoje književne poglede – svoju poetiku. Pre no što se osmotri Propercijevo gledište o poeziji mora se pogledati žena o kojoj piše. Obrisi Cintijinog lika mogu se nazreti prilično dobro: ona je, pored ostalog, opisana kao žena koja ima sklonosti ka pesništvu i muzici, kojoj su pritom bliska i uživanja koja pružaju gozbene svečanosti. Njen se društveni položaj teško može jasno utvrditi: mada liči na heteru iz viših slojeva, možda je bila razvedena ili udovica sumnjivog morala. Prema Apuleju, Cintijino je pravo ime bilo Hostija. Ono što je, pak, jasno jeste da je ona nezavisna žena, potpuno ili delimično: moguće je da je bila udata, iako Propercije nikada ne pominje njenog muža, već samo njene druge ljubavnike. Za razliku od hetera iz Horacijevog sveta erotike, ona je u poziciji da dominira, a to i čini; ona je u stanju da gospodari zaljubljenim Propercijem jednostavno zato što može da kaže "ne". Bez ličnosti kao što je ona Propercijev tip ljubavi, pa i života, ne bi mogao postojati.

Propercijeva se životna filozofija zasniva na uverenju da se između ljubavi i života može postaviti znak jednakosti. To mu i omogućava da za tradicionalno uzvišenu epsku književnu vrstu tvrdi da je beskorisna (I, 7). S druge strane, elegija ima moć da pridobije njegovu tvrdoglavu i nevernu draganu (što se u I, 8b trudi pokazati na konkretnom primeru), a s obzirom na sve ono znanje i iskustvo koje je u njoj sadržano, elegija može pomoći i drugima (kako otvoreno tvrdi u I, 10). U okviru "života koji je ljubav" (jedino postojećeg života za Propercija) elegija je, dakle, korisna i ima vaspitno dejstvo, u poređenju s beskorisnošću epske poezije. Tako Propercije svom pesništvu pripisuje upotrebljivost i vaspitnu ulogu, pri čemu ta svojsta poriče onoj vrsti pesništva za koju se ona tradicionalno vezuju. U pesmi II, 2. vidimo kako Propercije gotovo da zloupotrebljava uzvišenu ideju da poezija može podariti besmrtnost, jer u toj elegiji prisvaja moć da besmrtnost podari devojci. Horacije bi svakako bio među onima koji bi to nazvali zloupotrebom, a da sve bude zanimljivije, u pesmi nalazimo upravo i Horacijev jezik besmrtnosti (upotrebljen u njegovoj čuvenoj 30. pesmi III knjige Pesama), čime ta zloupotreba postaje upečatljivija.

Čini se, međutim, da Propercije ovakve tvrdnje iznosi jednostavno da bi provocirao, izazvao reakciju, a ne da bi ponudio neku ozbiljnu informaciju o prirodi svoje poezije. Njegove ljubavne pesme, posebno u 1. knjizi, pokazuju tendenciju da budu ili dramatske ― kada se kao na pozornici gradi određena interakcija između pesnika i Cintije ili neke druge ličnosti, ili retorske ― kada su pesme zapravo govori koji, upućeni različitim osobama, izriču ozlojeđenost, gnev, patnju, uživanje itd. Najbolji je primer retorske pesme elegija I, 20, gde Galovi ljubavni doživljaji predstavljaju samo povod da bi se ispričao mit o Heraklovom ljubimcu Hilu. S većom je suptilnošću pisana elagija II, 8, gde Propercije svoj bol, koji oseća zbog gubitka Cintije, retorski opravdava sličnim bolom koji je osećao Ahilej zbog gubitka Briseide.

U prvoj knjizi, čiji je veći deo napisan u vreme drugog trijumvirata, Propercije je politički prilično nezavisan, te se zbirka završava ogorčenom pesmom o peruzinskom ratu, ogorčenom na račun Oktavijana. Bez obzira na to, kvalitet prve knjige elegija doneo mu je takvu popularnost da je odmah privukao pažnju Mecenata, koji je, naravno, Properciju sugerisao da se pothvati pisanja epa u slavu Avgustovih podviga (res gestae). Prva elegija u drugoj knjizi predstavlja odgovor na ovaj Mecenatov predlog:

Pitate zašto toliko često o ljubavi pišem, odakle
meni toliki stih dolazi nežnosti pun.
Ne peva to Kaliopa kroz mene niti Apolon:
jedne mi devojke čar usadi pesnički dar. (II, 1, 1–4)
Da je samo sudbina, Meceno, takvu mi snagu
dala – da čete u boj junačke pokrećem ja... (II, 1, 17–18)

U ovoj se elegiji zapaža nekoliko zanimljivih elemenata. Prvo, da bi odbio ponuđeno pisanje epa, Propercije se služi argumentom koji je prvi upotrebio Vergilije, od koga su ga preuzeli i drugi pesnici, među njima i Horacije. Taj se argument u osnovi svodi na tvrdnju da bi on to uradio kada bi mogao, pri čemu se nemogućnost izvršenja takvog zadatka objašnjava nedostatkom talenta ili pesnikovom pripadnošću određenom poetskom pravcu. Propercije se, kao i Vergilije, deklariše kao sledbenik Kalimaha, čija je estetika isključivala epsku poeziju. Jasno je, međutim, da Propercije svoje svrstavanje uz Kalimaha ne ustvrđuje ozbiljno, te da on svakako, za razliku od Vergilija, u to doba nije bio ozbiljan sledbenik Kalimahove estetike. Izgleda da nije ni imao nameru da se ta njegova tvrdnja uzme sasvim za ozbiljno: on je jednostavno koristi da bi ponuđeni predlog odbio na duhovit i dostojanstven način:

Mornar o vetru priča, orač o volu, vojnika
brine ranâ broj, ovce su čobanâ mar;
ja se, pak, bitkama uvek na krevetu uzanom bavim,
svako u čemu je jak svoj neka provodi dan.
Slavno je mreti od ljubavi, jednu doživeti ljubav,
o da imam ja moć ljubav da uživam sam! (II, 1, 43–48)

Odbijajući pisanje epa Propercije se ne ustručava ni od bacanja žaoka. Kada Propercije u ovoj pesmi nabraja koja bi sve Avgustova dela opevao, "kada bi mogao", Mecenat je morao osećati i izvesno olakšanje što Propercije to neće učiniti: katalog Avgustovih dela sadrži i najružnije epizode iz građanskog rata, kao što je peruzinski rat, a takvi su događaji u Avgustovo doba bili bacani u zaborav ili tendenciozno ulepšavani:

Bitke i podvige Cezara tvog bih opisao, druga
tema bi bio mi ti – velikog Cezara drug.
Ja bih opevao Mutinu, Filipe, građanska groblja,
pev'o bih pomorski rat – veliki sicilski beg,
mnoga satrta ognjišta staroga etrurskog roda,
kako osvoji Rim Fara ptolemejskog žal,
Egipat ja bih pev'o i Nil što sa sedam ušća
sapetih dođe u grad postavši potpuno slab,
kraljeve moćne bih pevao s lancima zlatnim o vratu,
mnogi akcijski brod Sveti što prelazi put;
tebe bi smestila moja Muza u ratove te jer,
vladao rat ili mir, carev si odani drug. (II, 1, 25–36)

Propercije je odbio da napiše ep, ali je od tada ipak bio blizak carskim krugovima, mada to samo po sebi ne znači da je nestalo njegovog nezavisnog duha. Pesma II, 1. se završava nekom vrstom pohvale Mecenata, koja ukazuje na njegovo pokroviteljstvo nad pesnikom, ali zaključak pesme istovremeno insistira na tome da Propercije do smrti ostaje pesnik ljubavi:

Meceno, mladosti moje nado, što budiše zavist,
ti što za život i smrt moju si pravična čast,
ako te slučajno put dovede do mojega groba,
kola sa jarmom tad britanska ustavi tu,
plačući zbori ovako pepelu mome nemom:
"Stroga je devojka smrt donela jadniku tom". (II, 1, 73–78)

Svojevrsno parodiranje Horacijeve sudbinske predodređenosti za pisanje poezije nalazimo ponovo u elegiji III, 3, koja zajedno s elegijom III, 1. predstavlja programsku pesmu za treću zbirku. Tu Propercije na prilično bombastičan i pomalo pretenciozan način ponavlja svoju predodređenost da bude ljubavni pesnik i Kalimahov sledbenik, a vidljivo je i parodiranje jedne Horacijeve pesme (Carm. III, 4) u kojoj ovaj pesnik, takođe pretenciozno, tvrdi za sebe da je rimski Alkej.

Već u 3. knjizi, međutim, nazire se dolazak drugog Avgustovog perioda: oko 20. god. st. e., naime, dolazi do prekretnice u prirodi vladavine Avgusta, koji napušta raniju politiku "mekog pokroviteljstva" nad pesnicima i demonstrira čvršću ruku neprikosnovene vlasti. Mecenat, koji je dotad taktički posredovao između želja cara i moralnih skrupula pesnika, iz nepoznatih se razloga tada povukao iz javnoga života, a Avgust počeo da napušta, ili barem modifikuje, mnoge od onih republikanskih formi što su kao atavizmi zaostali iz prethodnog razdoblja. Tako i Propercije počinje tada da u svoju poeziju postepeno uključuje i teme od javnog interesa. Ipak, i u takvim pesmama on zadržava svoj karakteristični nezavisni duh, kako bi zadovoljio i cara i svoje moralne i estetske stavove. U pesmi III, 4, na primer, koja proslavlja Avgustovu očekivanu pobedu nad Parćanima, Propercije se nalazi u ulozi odanog posmatrača [[[Rimski trijumf|trijumfalne povorke]], ali u isto vreme nadmoćno daje natuknicu da će tu povorku gledati ležeći u naručju svoje dragane. Još je zanimljivije što ovoj pesmi sledi elegija u kojoj se nadahnuto hvali mir (III, 5):

Amor je mira božanstvo, mi koji ljubav u srcu
imamo – volimo mir, s draganom vodim ja boj.
Dušu mi ne muči žudnja za zlatom što zavist budi,
niti mi bisera sjaj moju utoljava žeđ,
hiljadu volova zemlju ne oru mi kampansku plodnu,
nemam od poraza tvog, Korinte, nikakav ćar.
O Prometejevih ruku ti delo, nesrećno blato!
Njegovih ruku si dar, dobar ti ne dade duh.
Nije na dušu mislio dok ti je gradio telo,
ispravan moraše duh prva da bude mu stvar.
Sada nas vetar na pučinu baca, i tražimo svuda
neprijatelja mi, spremamo ponovo rat. (III, 5, 1–12)

I premda se pesma završava pozivom Parćanima da vrate famozne Krasove zastave (što su Rimljani diplomatijom i postigli, i što je Avgust obilato koristio u svojoj propagandi), taj poziv zvuči kao molba da se uradi jedna simbolična i suštinski nevažna stvar, kako bi se izbeglo novo ubijanje. Početni stihovi pesme III, 12. još bolje pokazuju Propercijevu nezavisnost (koja je, ne treba zaboraviti, ipak mogla ići samo do granice koju je određivao car):

Kako si, Postume, mogao Galu da ostaviš plačnu,
staneš u bojni red, s Avgustom kreneš u rat?
Zar ti je važnije slavu da stekneš u pljačkanju Parta,
nego da uslišiš ti Galine molbe i žud? (III, 12, 1–4)

U četvrtoj knjizi, napisanoj tokom drugog Avgustovog perioda, vidljivi su znaci direktnog carevog patronata: Horacije je u to vreme nevoljno izdao četvrtu knjigu Pesama, a "rimski Kalimah" se osećao obaveznim da se čitaocima predstavi delom koje bi zaista bilo kalimahovsko i istovremeno patriotsko. Kalimah je bio poznat po pesmama koje opisuju poreklo grčkih običaja, te je Propercije u četvrtoj knjizi svojih elegija uneo i pesme koje se bave poreklom rimskih običaja. Naravno, više nisu bile moguće usputne opaske koje su se mogle tumačiti kao odraz opozicionarskog raspoloženja prema carskoj vlasti, ali je Propercije i u poslednjoj zbirci sačuvao nešto od svoje nezavisnosti i humora.

Na Propercija se ugledao i od njega pozajmljivao naročito Ovidije, a natpisi na zidovima kuća u Pompejima svedoče o popularnosti njegovih elegija 1. veku n. e. U srednjem veku Propercije gotovo u potpunosti zaboravljen leži u tami. Interesovanje za njega pojavljuje se ponovo u doba renesanse, kada je jedan od najčitanijih rimskih autora.

Vanjski linkovi[uredi - уреди]