Tularemija

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Tularemija
Sinonimi Tularaemija, kuga Pahvantske doline,[1] zečja goriznica,[1] groznica jelenske muve, Oharina groznica[2]
Tularemia lesion.jpg
Tularemijska povreda na šaci
Specijalnosti Infektivna bolest
Simptomi Groznica, čir kože, veliki limfni čvorovi[3]
Uzroci Francisella tularensis (bolest šire krpelji, jelenske muve, kontact sa zaraženim životinjama)[4]
Dijagnostički metod Test krvi, mikrobna kultura[5][6]
Prevencija Insektni repelant, nošenje dugačkih pantalona, brzo uklanjanje krpelja, ne uznemiravajuće mrtvih životinja[7]
Lekovi Streptomicin, gentamicin, doksiciklin, ciprofloksacin[5]
Prognoza Generalno dobra uz tretman[4]
Frekvencija ~200 slučaja godišnje (SAD)[8]

Tularemija je akutno zarazno oboljenje.[4] U zavisnosti od puta širenja, javlja se u više kliničkih oblika. Na mestu ulaska prouzrokovača u organizam stvaraju se ulceracije i otok limfnih čvorova. Pored spoljašnjih manifestacija, tularemija može da se javi i u plućnom obliku, koji karakteriše pneumonija u abdominalnom obliku sa bolovima u trbuhu, ređe prolivom i povraćanjem i u septičkom obliku sa visokom temperaturom, znacima intoksikacije i poremećajem svesti.

Infektivni agens[uredi - уреди | uredi izvor]

Infenktivni agens je bakterija - Francisella tularensis. Osetljiva je prema povišenoj temperaturi, hlornim preparatima, formalinu i drugim dezinfekcionim sredstvima. Nasuprot tome, dobro podnosi nižu temperaturu. U vodi i vlažom zemljištu može ostati u životu više meseci, a na koži glodara, uginulih od tularemije, više nedelja.

Inkubacioni period[uredi - уреди | uredi izvor]

Inkubacioni period je od 2 - 10 dana, a najčešće iznosi tri dana.

U preko 90% slučajeva rezervoar zaraze su glodari (zečevi, lasice, veverice, pacovi, miševi), ali rezervoar zaraze mogu biti i druge, domaće i divlje životinje (goveda, ovce, psi, mačke, srne, divlje svinje). Uzročnik se nalazi u krvi, gnoju tularemičnih lezija, mokraći i izmetu inficiranih životinja.

Tularemija se ne širi interhumano. Zbog malog broja prouzrokovača u tularemičnim lezijama bolesnika, njegova zaraznost je minimalna.

Putevi širenja[uredi - уреди | uredi izvor]

Tularemija se može širiti na više načina. Direktim kontaktom sa tkivima i krvlju obolelih i uginulih životinja ili indirektno - ujedom krpelja, obada, muva i nekih vrsta komaraca, nastaje kožni oblik tularemije. Hidričnim putem, pijenjem vode iz bunara i izvora koji su kontaminirani izlučevinama obolelih životinja nastaje crevni oblik tularemije. Aerogeno, kontaktom sa prašinom sa žitaricima, trave i sena nastaje plućni oblik tularemije. Slično kao kod leptospiroza, ingekcija može nastati i preko konjunktiva u toku rada i plivanja u kontaminiranim vodama.

Ulazno mesto[uredi - уреди | uredi izvor]

Ulazno mesto infekcije su konjunktive, koža i sluznica respiratornog i probavnog trakta.

Osetljivost i otpornost[uredi - уреди | uredi izvor]

Prema tularemiji su jednako osetljive sve osobe, bez obzira na uzrast i pol.

Preležana bolest ostavlja dug i solidan imunitet. međutim, opisani su i slučajevi reinfekcije, naročito kod laboratorijsih radnika.

Ostale epidimiološke karakteristike[uredi - уреди | uredi izvor]

Mada je osetljivost prema tularemiji opšta, češće obolevaju muškarci srednjeg životnog doba, jer su više izloženi infekciji prilikom lova zečeva, kao i skidanja kože i rada sa mesom inficiranih životinja. Zbog toga je javljanje tularemije povezano sa sezonom bavljenja određenim poslovima. Lovci na zečeve obolevaju u sezoni lova, septembar - januar, lovci na bizamske pacove u periodu juni - juli, a ribari i lica koja rade ili se kupaju u kontaminiranim vodama obolevaju tokom leta. Tularemija se najčešće javlja u obliku pojedinačnih slučajeva ili manjih epidemija.

Tularemija je oboljenje severne zemljine polulopte. Rasprostarnjena je u Severnoj Americi, Evropi i Aziji. Najviše je obolelih u SAD, Rusiji i Austriji. U našoj zemlji pojedinačni slučajevi tularemije registrovani su u Vojvodini, Pčinjskom okrugu[9][10].

Mere sprečavanja[uredi - уреди | uredi izvor]

Pored edukacije stanovništva, veterinarskih i zoohigijenskih mera, protiv tularemije se sprovodi i vakcinacija profesianolno izloženih lica. Primenjuje se živa vakcina od oslabljenih mokroorganizama, koja se aplikuje utrljavanjem u skarifakovanu kožu ramena. Vakcinalni imunitet traje pet godina.

Mere suzbijanja[uredi - уреди | uredi izvor]

Epizotoološka i epidemiološka istraživanja usmerena su na otkrivanje zaraženih životinja i pronalaženju svih inficiranih osoba. Oboleli se hospitalizuju prema kliničkim indikacijama. posebna izolacija izolacija nije potrebna. Tekuća dezinfekcija obuhvata gnoj iz ulceracije. Završna dezinfekcija nije potrebna. oboljenje i smrt od tularemije podležu obaveznom prijavljivanju.

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. 1,0 1,1 Rapini, Ronald P.; Bolognia, Jean L.; Jorizzo, Joseph L. (2007). Dermatology: 2-Volume Set. St. Louis: Mosby. ISBN 978-1-4160-2999-1. 
  2. James & Berger 2006, str. 286
  3. "Signs and Symptoms Tularemia" (en-us). October 2015. https://www.cdc.gov/tularemia/signssymptoms/. pristupljeno 8. 11. 2017.. 
  4. 4,0 4,1 4,2 "Tularemia" (en-us). October 2015. https://www.cdc.gov/tularemia/index.html. 
  5. 5,0 5,1 "Diagnosis and Treatment Tularemia" (en-us). October 2015. https://www.cdc.gov/tularemia/diagnosistreatment/index.html. pristupljeno 8. 11. 2017.. 
  6. "Clinicians Tularemia" (en-us). September 2016. https://www.cdc.gov/tularemia/clinicians/index.html. pristupljeno 8. 11. 2017.. 
  7. "Prevention Tularemia" (en-us). October 2015. https://www.cdc.gov/tularemia/prevention/index.html. pristupljeno 8. 11. 2017.. 
  8. "Statistics Tularemia" (en-us). November 2016. https://www.cdc.gov/tularemia/statistics/index.html. pristupljeno 8. 11. 2017.. 
  9. "Na jugu Srbije 16 obolelih od tularemije". 2010. http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/187884/Na-jugu-Srbije-16-obolelih-od-tularemije. pristupljeno 5. 5. 2010. 
  10. "Na Kosovu proglašena epidemija tularemije". 2015. http://www.tanjug.rs/novosti1/164960/na-kosovu-proglasena-epidemija-tularemije.htm. pristupljeno 11. 2. 2015. 

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Rapini, Ronald P.; Bolognia, Jean L.; Jorizzo, Joseph L. (2007). Dermatology: 2-Volume Set. St. Louis: Mosby. ISBN 978-1-4160-2999-1. 
  • James, William D.; Berger, Timothy G. (2006). Andrews' Diseases of the Skin: clinical Dermatology. Saunders Elsevier. str. 286. ISBN 978-0-7216-2921-6. 

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]

Klasifikacija
Spoljašnji resursi
Star of life.svg Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi tema o zdravlju (medicini).