Veverica

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Veverica
Squirrel with nut.jpg
Naučna klasifikacija
Carstvo: Animalia
Koljeno: Chordata
Razred: Mammalia
Red: Rodentia
Podred: Sciuromorpha
Porodica: Sciuridae
Potporodica: Sciurinae
Tribus: Sciurini
Rod: Sciurus

Veverica (lat. Sciurus) je rod glodara iz istoimene porodice (Sciuridae).

Karakteristike[uredi - уреди | uredi izvor]

Duga je oko 45 cm, zajedno sa repom, a teška 300-400 grama. Ima prekrasan rep, dug i obrastao dugačkom, gustom dlakom. Služi joj kao kormilo kad skače kroz vazduh, kao i za održavanje ravnoteže dok juri po granama drveća. Ima vrlo snažne sekutiće, koji joj neprekidno rastu tako da je, da bi ih istrošila, prisiljena da glođe i gricka po ceo dan. Dugo se zadržavaju na drveću pa su im udovi prilagođeni penjanju. Na šapama ima pet prstiju, razmeštenih kao prsti na našoj šaci i može lako da hvata predmete i da se hvata za razna uporišta. Pomoću dugačkih, šiljatih kandži vešto se penje po deblima i granama drveća i strmoglavce spušta. Dugačke zadnje šape joj služe za skokove od nekoliko metara. NJeno krzno je lepe crvenkasto smeđe boje a bele s trbušne strane. Nekima je leti krzno tamno poput uglja. Zimi postaje sivo. Na uspravnim ušima imaju pramenčić dlaka. Veverice su živahne dnevne životinjice dobrog sluha, vida i njuha. Prave gnezda i skloništa u koja sakupljaju hranu za zimski period.[1]

Stanište[uredi - уреди | uredi izvor]

Veverica živi na hrastu, boru, jeli i bukvi, u senovitim i vlažnim šumama. Rasprostranjene su u čitavoj Evropi, Aziji i Americi, nema ih samo u Australiji i na Madagaskaru. Kad nastupi zima povlači se u gnezdo koje je okruglo i izgleda kao velika lopta.[1] Najraširenija je crvena veverica (lat. Sciurus vulgaris)

Hrana[uredi - уреди | uredi izvor]

Veverice se hrane semenkama, plodovima, gusenicama, sasvim mladim pticama i jajima, čak i strvinama, a glođu i koru drveća, pa mogu biti i štetne. Ipak najviše voli žir, lešnike i orahe. Dok jede, obično sedi na zadnjim šapicama, sa repom savijenim duž leđa. Zalogaje prinosi ustima prednjim šapama, zubićima pregrize koru i onda prstima vadi sadržaj. Veoma je radoznala i nema kutka u šumi koji neće istražiti. Po ceo dan traga za žirevima koje skuplja i sakriva u duplje drveta koje joj služi kao ostava. Zimi odlazi u ostavu i jede hranu koju je spremila.[1]

Razmnožavanje[uredi - уреди | uredi izvor]

Ženka se koti leti dva puta i okoti od 3 do 70 mladih. Kad se okote , male veverice su slepe, gole i slabašne. U toplini gnezda i pod velikom pažnjom majke, počinju se razvijati, dobijati krzno, i šapice im postaju čvršće. Kad navrše mesec dana prestaju da sisaju majčino mleko i počinju da se hrane voćem i semenkama kao odrasle. Tada ih majka izvodi iz gnezda za prve poduke. Ubrzo nauče da se penju po stablima i da održavaju ravnotežu repom. Posle nekoliko meseci savladaju sve veštine, napuštaju majku i počinju samostalan život.[1]

Zanimljivost[uredi - уреди | uredi izvor]

Veverice ne mogu da obole od besnila, niti mogu biti prenosioci ove bolesti.[2]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 [Mala enciklopedija životinjskog carstva], Prosveta
  2. Politikin zabavnik: „Jeste li već čuli da...“; broj 2961; datum: 7.11.2008. Izdaje i štampa: Politika AD.

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]