Sergej Bondarčuk

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Sergej Bondarčuk
filmski režiser, glumac

Sergej Bondarčuk i Orson Vels u Sarajevu, 29. novembra 1969, na premijeri filma Bitka na Neretvi
Biografske informacije
Rođenje 25. septembar 1920. (1920-09-25)
Bilozerk, Ukrajinska SSR
Smrt 20. oktobar 1994. (dob: 74)
Moskva, Rusija
Djeca Fjodor Bondarčuk
Natalija Bondarčuk
Profesionalne informacije
Zanimanje filmski režiser, glumac
Znamenita djela

Sergej Fjodorovič Bondarčuk (rus. Сергей Фёдорович Бондарчук, ukr. Сергій Федорович Бондарчук; Bilozerk, 25. septembar 1920Moskva, 20. oktobar 1994) je bio sovjetski režiser, scenarista i glumac.

Biografija[uredi - уреди | uredi izvor]

Bondarčuk je rođen u selu Bilozerka blizu Hersona. Detinjstvo je proveo u gradovima Jejsk i Taganrog, gde je završio školu. Njegova prva uloga je bila u Taganroškom pozorištu 1937. Studije je nastavio u glumačkoj školi u Rostovu na Donu (1938—1942). Nakon studija bio je regrutovan u Crvenu armiju, a iz vojske je pušten 1946.

U svojoj 32. godini je postao najmlađi sovjetski glumac koji je ikada dobio najviše odlikovanje Narodnog umetnika Sovjetskog Saveza. Godine 1955. glumio je sa budućom suprugom Irinom Skobcevom u Otelu, sa kojom se venčao 4 godine kasnije. Prethodno je bio u braku sa Inom Makarovom, majkom njegove starije kćerke Natalije.

Bondarčuk je slavu na zapadu stekao filmom Rat i mir po romanu Lava Tolstoja, koji je u originalnoj verziji trajao više od 10 sati i bilo je potrebno sedam godina da se film završi. Film, u kom je Bondarčuk bio i reditelj i tumač lika Pjera Bezuhova, osvojio je Oskara za najbolji strani film. Godinu dana kasnije, glumio je Ivana Martina u jugoslovenskom filmu bitka na Neretvi.

Njegov prvi film na engleskom jeziku je bio Vaterlo iz 1970, koji je producirao Dino De Laurentis. Film je bio upamćen po po epskim scenama borbe, ali nije uspeo da privuče publiku. Bondarčuk je iste godine postao član KPSS, a sledeće godine je izabran za predsednika Saveza kinematografa. Bondarčuk je nastavio karijeru uz više politički orijentisane filmove. Pre nego što je smenjen sa mesta predsednika Saveza kinematografa, snimio je film Boris Godunov.

Njegov poslednji film, drugi po redu na engleskom jeziku, je bila adaptacija romana Mihaila Šolohova Tihi Don, sa Rupertom Everetom u glavnoj ulozi. Film je bio smiljen tokom 1992. i 1993, ali je premijeru imao tek novembra 2006.[1], zbog nesuglasica sa ko-producentskim italijanskim studiom zbog nepovoljnih uslova u ugovoru za film, pa su filmske trake ostale zaključane u sefu, čak i nakon smrti Bondarčuka usled srčanog udara.

Sergej Bondarčuk je sahranjen u Moskvi. Njegova kćerka Natalija je glumila glavnu žensku ulogu u filmu Solaris Andreja Tarkovskog, dok je njegov sin Fjodor Bondarčuk (igrao je zajedno sa ocem u „Borisu Godunovu“) popularan ruski glumac i režiser poznat po svom filmu 9. četa. Juna 2007. bivša supruga Ina Makarova je otkrila bronzanu statuu Segeja Bondarčuka u njegovom rodnom Jejsku.

Filmovi[uredi - уреди | uredi izvor]

Filmografija glumca Sergeja Bondarčuka
God. Srpski naziv Originalni naziv Uloga
1948. Mlada garda Valjko
1950. Kavalir Zlatne zvijezde Sergej Tutarinov
1951. Taras Ševčenko Taras Ševčenko Taras Ševčenko
1953. Admiral Ušakov Admiral Ušakov Tihon Prokofjev
1953. Корабли штурмуют бастионы Tihon Prokofjev
1955. Neokončennaя povestь
1955. Otelo Otello Otelo
1955. Попрыгунья
1958. Шли солдаты
1959. Čovjekova sudbina Судьба человека Andrej Sokolov
1960. Серёжа
1960. В Риме была ночь partizan Fjodor
1968. Rat i mir Война и мир Pjer Bezuhov
1969. ВЗолотые ворота
1969. Bitka na Neretvi Martin
1970. Дядя Ваня
1973. Молчание доктора Ивенса
1974. Такие высокие горы
1975. Выбор цели Kurčatov
1975. Пошехонская старина
1976. Oni su se borili za domovinu Они сражались за Родину Zvjagincev
1976. Vrhovi Zelengore
1978. Степь Jemeljan
1978. Бархатный сезон
1978. Отец Сергий Otac Sergije
1979. Взлёт
1979. Профессия kino-glumac
1980. Овод kardinal Montanelli
1986. Boris Godunov Борис Годунов Boris Godunov
1988. Случай в аэропорту
1990. Битва трёх королей
1992. Гроза над Русью
1992. Tihi Don Тихий Дон General Krasnov

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. ((en))BBC: Russia recovers Soviet-era epic, Pristupljeno 25. 4. 2013.

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]