Polisaharidi

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
3D struktura celuloze

Polisaharidi su spojevi koji se sastoje od velikog broja monosaharida povezanih glikozidnom vezom. Netopljivi su u vodi i nemaju sladak okus. Najvažniji su predstavnici škrob, celuloza i glikogen. Nemaju redukcione osobine jer nemaju slobodnih poluacetalnih grupa.

Podjela[uredi - уреди | uredi izvor]

Polisaharidi građeni od jedne vrste monosaharida, nazivaju se homopolisaharidi (škrob, celuloza, glikogen, agar, pektin). Polisaharidi građeni od dvije ili više vrsta monosaharida nazivaju se heteropolisaharidi (heparin).

Pregled[uredi - уреди | uredi izvor]

Polisaharidi su složeni spokeviizgrađeni od većeg broja jedinica monosaharida (više od 6 ili 10). Zastupljeni su u svim živitn organizmima, bilo kao gradivna ili rezervna energetska materija. Kao gradivna kotnponenta, celuloza ulazi u sastav ćelijskih zidova biljaka. Najzastupljeniji rezervni polisaharid kod biljaka je skrob, a kod životinja glikogen. Od ostalih polisaharida, posebno su značajni i interesantni hitin, pektin, heparin i agar.

  • Skrob nastaje procesom fotosinteze u listovima i ostalim zelenim organima biljaka , odak1e se razgrađuje do mnosaharida i transportira do mjesta nakupljanja: sjemenke, gomolji itd., gdje se ponovo obrazuje u rezervni skrob. U citoplazrni se nalazi u nakupinama skrobnih zrna, gdje

su prisutni i enzimi koji učestvuju u njegovoj sintezi i razgradnji. U rezervnirn organima, skrobna zrna ispunjavaju cijeli volumen ćelije, a skrobna zrna razlikuju se od vrste do vrste.

Gradivne komponente skroba su amiloza (sa jednostavnom lančanom strukturom) i amilopektin, ćiji je lanac razgranat . Amiloza ima relativno manju rnolekulsku masu i sa jodovim reagensom (Saksova proba) daje plavu boju.

  • Amilopektin u kontaktu sa jodom daje ljubičasto obojenje. Miloza se sastoji od sto do trista molekula glukoze i u skrobnom zrnu locirana je centralno i čini 20-30 % njegove

mase. Pod djelovanjetn enzima a1fa- ili beta-arnilaza razlaže se do disaharida maltoze, koju enzim maltaza razlaže do mo1ekula glukoze.

Amilopektin se također sastoji iz velikog broja molekula glukoze koji, pored 1,4 glukozne veze, na mjestu grananja ima 1,6 vezu. Pod djelovanjem enzima alfa amilaza, amilopektin u probavnom traktu razlaže se do maltoze. Medutim, kako arnilaza nije specifična za 1,6 glukozne veze, to jedan dio amilopektina ostaje nerazgrađen, u vidu dekstrina. Ovaj dio skroba iskorištavaju bakterije koje žive kao sitmbionti u debelotn ctijevu.

  • Glikogen ili životinjski skrob takoder je građen od glukoze. Sintetizira se u zivotinjskotn i ljudskom organizmu i deponira u jetri, u kojoj čini i do 20% mase, te mišićima, gdje mu se sadržaj kreće do 4%. Za razliku od skroba, ima jače izraženu razgranatost suukture.

Kao i skrob, u čistotn stanju glikogen je bijeli prah, koji je netopiv u hladnoj vodi. S Lugolovim reagensom daje tamnnocrvenu boju. Ima vecu molekulsku masu od skroba.

  • Celuloza je, kao i skrob, polisahatid biljnog porijekla, sastavljen od mnoštva molekula glukoze. Izgrađuje ćelijske membrane i čini osnovnu mehanicku potporu biljnih organizmna. Njena struktura je vlaknasta sa 1,4 vezmna iztneđu subjedinica (beta-glukoze). Nerastvorljiva je u vodi i blagim rastvorima baza i kiselina. Potpuno se rastvara u Švajcerovotn (Schweitzer) reagensu (amnonijačni rastvor CuS04 x 5 H20). I u koncentrovanoj

sumpornoj kiselini uz zagrijavanje, celuloza se razlaže do beta-glukoze. Nema slobodnih poluacetatnih (OH) skupina, te zato ne reducira okside metala. Tretiranjem celuloze azotnmon kiselinom, dobije se eksplozivno jedinjenje nitroceluloza. Za neke životinje, a posebno preživare, čini bitan sastojak hrane. Celulozu u predželucu preživara razgraduju simbiotski mikroorganizmi, jer posjeduju enzim celulazu, koji razgraduje celulozu do monosaharida beta-glukoze.

  • Pektini su polisaharidi koji se susreću u plodovima jabuka, krušaka, dunja i drugih vrsta tvrdog voća. Po hemijskotn sastavu pektin je politner galakturonske kiseline. U kontaktu sa vodom jako bubri i daje pihtijastu masu.
  • Heparin je polisahmid izoliran iz jetre. Ima funkciju sprečavanja koagulacije, odnosno prevodenja protromnbina u u trombin i fibrinogena u fibrin. U svojoj strukturi ima

glukozamin, glukurosku kiselinu i 4-5 molekula sumporne kiseline po jednmn tetrasaharidu. Jedno je od najkiselijih jedinjenja u organizmu i ima poseban značaj u medicini kod slučajeva razbijanja tromba (koagulata krvi), uzimanja uzoraka krvi za analizu itd.

  • Agar-agar je polisahatid morskih algi. Strukturno se sastoji od D i L-galaktoza, vezanitn 1,3 glukoznim vezmna. Slično skrobu, ima nerazgranatu komponentu (agarozu) i razgranatu (agaropektin). U vreloj vodi daje sol-stanje koloidnog rastvora, koji pri hladenju prelazi u gel. Dobro bubri vežući međućelijski oblik vode. Zahvaljujući tome, upotrebljava se kao podloga (u koju se dodaju hranljive tvari) za uzgoj bakterija, kulture tkiva, te za elektroforetsko razdvajanje proteina.[1][2][3]

Funkcija polisaharida[uredi - уреди | uredi izvor]

Prema funkciji koju imaju u živim organizmima mogu se podijeliti u tri grupe:

  • strukturni polisaharidi - daju mehaničku stabilnost ćelijama i organima.
  • polisaharidi koji vežu vodu – hidratisani polisaharidi, koji sprječavaju isušivanje ćelija i tkiva.
  • rezervni polisaharidi – služe kao rezerva iz koje se po potrebi oslobađaju i razlažu do monosaharida.

Vidi još[uredi - уреди | uredi izvor]

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Međedović S., Maslić E., Hadžiselimović R. (2002). Biologija 2.. Svjetlost, Sarajevo. ISBN 9958-10-222-6. 
  2. Sofradžija A., Šoljan D., Hadžiselimović R. (2004). Biologija 1.. Svjetlost, Sarajevo. ISBN 9958-10-686-8. 
  3. Bajrović K, Jevrić-Čaušević A., Hadžiselimović R., Eds. (2005). Uvod u genetičko inženjerstvo i biotehnologiju. Institut za genetičko inženjerstvo i biotehnologiju (INGEB) Sarajevo. ISBN 9958-9344-1-8. 

Spoljne veze[uredi - уреди | uredi izvor]