Operacija Anthropoid

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Operacija Antropoid je bio kodni naziv za pokušaj atentata na SS-obergrupenfirera i generala policije Rajnharda Hajdriha, šefa Rajhsziherhajtshauptamta (Glavnog bezbednosnog ureda Rajha, RSHA), združenih bezbednosnih službi Nacističke Nemačke, i vršioca dužnosti Rajhsprotektora Protektorata Češke i Moravske.[1] Operacija je izvedena u Pragu 27. maja 1942. nakon što ju je pripremila britanska Uprava za specijalne operacije uz odobrenje Čehoslovačke vlade u egzilu. Hajdrih je samo ranjen u napadu, ali je podlegao povredama 4. juna 1942. Njegova smrt je dovela do talasa nemilosrdnih represalija nacističkih SS trupa, uključujući uništavanje čitavih sela i ubijanje civila.

Hajdrih je bio jedna od ključnih figura u usponu Adolfa Hitlera; kao nacističkom moćniku, data mu je potpuna kontrola nad Konačnim rešenjem i Holokaustom nad Jevrejima u Evropi. Uprkos rizicima, glavna svrha operacije Antropoid, iz češke perspektive, je bila da se istakne legitimitet vlade u egzilu Edvarda Beneša.[2]

Rajnhard Hajdrih, meta operacije Antropoid

Pozadina[uredi - уреди | uredi izvor]

Protektorat Češke i Moravske[uredi - уреди | uredi izvor]

Hajdrih, koji je bio šef RSHA od septembra 1939[3], je postavljen za vršioca dužnosti Protektora Češke i Moravske, nakon smene Konstantina fon Nojrata u septembru 1941. Hitler se složio sa Himlerom i Hajdrihom da je fon Nojratov relativno blag nastup prema Česima ojačavao antinemačka osećanja i ohrabrivao antinemački pokret otpora putem štrajkova i sabotaža.[4] Hajdrih je došao u Prag da „ojača politiku i sprovede mere protiv otpora“ i da održi proizvodne kvote češke industrije motora i oružja, koje su bile „ekstremno važne za nemački ratni napor“[4] Na ovoj dužnosti, de fakto diktatora Češke i Moravske, Hajdrih se često vozio sa svojim vozačem u automobilu sa otvorenim krovom. Svrha ovoga je bila da pokaže svoje poverenje u okupacione snage i efikasnost svoje vlade.[5] Zbog njegove brutalne efikasnosti, Hajdrih je dobio nadimke Praški kasapin, Plavokosa zver i Vešač.[6]

Strateški kontekst[uredi - уреди | uredi izvor]

Nacistička Nemačka u svom zenitu 1941–42.

Do kraja 1941, Hitler je kontrolisao gotovo čitavu kontinentalnu Evropu, a nemačke snage su se približavale Moskvi.[7] Saveznici su smatrali da je kapitulacija Sovjetskog Saveza verovatna. Čehoslovačka vlada u izgnanstvu u Londonu, i njen predsednik Edvard Beneš su bili pod pritiskom britanske obaveštajne službe, jer je bilo vrlo malo vidljivih znakova otpora od okupacije Sudeta 1938 (okupacija čitave države je počela 1939). Preuzimanje ovih oblasti, sprovedeno po Minhenskom sporazumu, i nemački teror koji je usledio je slomio volju češkog naroda u narednom periodu.

Dok je u nekoliko drugih zemalja koje su poražene u otvorenoj borbi (kao što su Jugoslavija, Poljska i Grčka) pokret otpora bio aktivan od početka okupacije, okupirane češke teritorije su ostale relativno mirne, i proizvodile su značajne količine ratnog materijala za Treći rajh. Vlada u izgnanstvu je osećala da je potrebno da učini nešta šta bi inspirisalo Čehe, a takođe pokazalo svetu da su Česi saveznici.

Status Rajnharda Hajdriha kao vršioca dužnosti Protektora Češke i Moravske, kao i njegova reputacija tlačitelja lokalnog stanovništva je dovela do toga da on bude izabran umesto Karla Hermana Franka kao meta atentata. Operacija je takođe trebalo da pokaže nacistima da nisu nedodirljivi.[2]

Operacija[uredi - уреди | uredi izvor]

Planiranje[uredi - уреди | uredi izvor]

Operaciji je dat kodni naziv „Antropoid“. Britanska Uprava za specijalne operacije (SOE), je započela planiranje 20. oktobra 1941. Za izvođenje operacije 28. oktobra (dan nezavisnosti Čehoslovačke) su izabrani vodnik prve klase Jozef Gabčik (Slovak) i štabni narednik Karel Svoboda (Čeh)[2] Međutim, nakon što je Svoboda doživeo povredu glave tokom priprema za misiju, zamenio ga je Jan Kubiš (Čeh), što je dovelo do odlaganja operacije jer Kubiš nije završio trening niti su za njega bili pripremljeni potrebni lažni dokumenti.[8]

Ubacivanje[uredi - уреди | uredi izvor]

Jozef Gabčik
Jan Kubiš

Jozef Gabčik i Jan Kubiš su zajedno sa sedam vojnika čehoslovačke vojske u izgnanstvu i dve druge grupe sa kodnim imenima Silver A i Silver B (koje su imale druge misije) prebačeni Halifaksom Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva 138 eskadrona u Čehoslovačku u 22 časa, 28. decembra 1941. Gabčik i Kubiš su iskočili blizu mesta Neviždi, istočno od Praga; mada je plan bio da iskoče kod Plzena, ali su piloti imali problema sa orijentacijom.[9] Prebacili su se u Plzen gde su uspostavili kontakt sa svojom vezom, a odatle u Prag, gde je planirano da napad bude izveden.

U pragu su stupili u kontakt sa nekoliko porodica i antinacističkih organizacija od kojih su dobili pomoć u toku priprema za atentat.[10] Gabčik i Kubiš su prvobitno planirali da ubiju Hajdriha u vozu, ali su utvrdili da ovo nije izvodljivo. Drugi plan je bio da ga ubiju u šumi na putu od Hajdrihovog sedišta do Praga. Planirali su da razvuku kabl preko puta kojim bi zaustavili Hajdrihov auto, ali je nakon nekoliko sati čekanja, njihov komandant, poručnik Adolf Opalka (iz češkog pokreta otpora), došao po njih da ih vrati u Prag. Treći plan je bio da atentat izvrše u Pragu.

Napad u Pragu[uredi - уреди | uredi izvor]

Drugi Hajdrihov Mercedes 320 kabriolet B, sličan onome u kome je smrtno ranjen (trenutno u Vojnom istorijskom muzeju u Pragu)

27. maja 1942, u 10:30, Hajdrih je kao i obično putovao od svoje kuće u Panenskim Brežanjima do Praškog hrada. Gabčik i Kubiš su čekali na tramvajskoj stanici na oštroj krivini kod bolnice Bulovka u praškom okrugu 8 - Liben. Ovo mesto je izabrano zato što je vozač zbog krivine morao da uspori. Izviđač se nalazio oko 100 metara severno od Gabčika i Kubiša kako bi uočio auto koji se približava. Kada je Hajdrihov Mercedes sa otvorenim krovom stigao do krivine dva minuta kasnije, Gabčik je stao ispred automobila i pokušao da otvori vatru, ali se njegov automat Sten zakočio. Hajdrih je naredio svom vozaču, SS-oberšarfireru Klajnu da zaustavi vozilo. Kada je Hajdrih ustao i pokušao da upuca Gabčika svojim pištoljem Luger, Kubiš je bacio modifikovanu antitenkovsku minu[11] (sakrivenu u tašni) na automobil. Fragmenti mine su probili kroz zadnji branik automobila i utisnuli gelere i delove platna iz postave sedišta u Hajdrihovo telo, iako mina nije eksplodirala u automobilu. Kubiša je takođe povredio geler.[12] Nakon eksplozije, Gabčik i Kubiš su pucali na Hajdriha iz svojih pištolja, ali i oni pod uticajem šoka od eksplozije, nisu uspeli da ga pogode.[13] Hajdrih, verovatno još uvek nesvestan svojih povreda od gelera, se isteturao iz vozila, uzvratio vatru i pokušao da pojuri Gabčika, ali je ubrzo pao. Klajn se vratio iz neuspele potere za Kubišom, koji je pobegao na biciklu. Hajdrih, koji je tada već krvario obilno, je naredio Klajnu da potrči za Gabčikom.[14] Klajn je stigao Gabčika u kasapskoj radnji u kojoj ga je Gabčik upucao pištoljem dva puta, ranivši ga ozbiljno u nogu. Gabčik je zatim tramvajem pobegao u lokalno skrovište.[15][16] Gabčik i Kubiš su isprva bili ubeđeni da njihov napad nije bio uspešan.

Lečenje i smrt[uredi - уреди | uredi izvor]

Jedna Čehinja je prišla da pomogne Hajdrihu, i zaustavila je dostavni kombi. Hajdriha su prvo postavili u kabinu vozila, ali se žalio da mu drmusanje nanosi bolove. Zbog toga su ga premestili u zadnji deo vozila i odvezli u bolnicu.[17] Pretrpeo je teške povrede leve strane tela, uključujući ozbiljna oštećenja dijafragme, slezine i pluća, a imao je i polomljeno rebro. Doktor slanina je obrađivao ranu na grudima, dok je doktor Diek, sudetski Nemac i šef hirurgije u bolnici, bezuspešno pokušavao da ukloni komade drveta iz rane. Profesor Holbaum, šleski Nemac koji je bio načelnik hirurgnije na Karlovom univerzitetu u Pragu, je operisao Hajdriha uz pomoć doktora Dieka i Slanine.[17] Hirurzi su naduvali levo plućno krilo koje je kolapsiralo, uklonili vrh polomljenog jedanaestog rebra, ušili pokidanu dijafragmu, umetnuli nekoliko katetera i uklonili slezinu, u kojoj se nalazio geler i deo materijala od sedišta.[18] Hajdrihov direktni nadređeni, Himler, je poslao svog ličnog lekara, Karla Gebharta, koji je stigao iste večeri. Nakon 29. maja, Hajdrih je bio u potpunosti pod negom SS lekara. Postoperativna nega je podrazumevala i korišćenje velikih doza morfina. Postoje različite tvrdnje o tome da li su korišćeni sulfonamidi, ali Gebhart je na svedočenju 1947. tokom svog suđenja za ratne zločine rekao da nisu.[18] Pacijent je imao visoku temperaturu (38–39 °C), i rađena je drenaža rana. Nakon sedam dana, izgledalo je da se njegovo stanje popravlja, kada je dok je jeo ručak, zapao u šok. Većinu preostalih sati je proveo u komi, i umro je oko 4:30 sledećeg jutra.[18] Himlerovi lekari su u zvaničnom izveštaju kao razlog smrti naveli sepsu, to jest infekciju krvotoka.[19] Jedna od teorija je bila da je konjska dlaka koja je korišćena u postavi sedišta bila utisnuta u telo tokom eksplozije, što je dovelo do sistemske infekcije.[20] Takođe je izneta i teorija da je umro od masivne plućne embolije. U prilog ovoj teoriji, na autopsiji su otkrivene čestice masti i krvnih ugrušaka u desnoj srčanoj komori i plućnoj arteriji, kao i ozbiljan edem u gornjim delovima pluća.[18]

Posledice[uredi - уреди | uredi izvor]

Represalije[uredi - уреди | uredi izvor]

Memorijalna ploča sa imenima žrtava streljanja u Pragu, gde je preko 500 Čeha ubijeno u maju i junu 1942.

Na sam dan atentata, Hitler je naredio istragu i represalije, predloživši Himleru da pošalje SS generala Eriha fon dem Bah-Zalevskog u Prag; prema posleratnom svedočenju Karla Hermana Franka, Hitler je znao da će Zelevski još okrutniji od Hajdriha.[21] Hitler je bio za to da se ubije 10.000 politički nepouzdanih Čeha, ali je nakon konsultacije sa Himlerom odustao od ove ideje jer je Češka bila ažna industrijska zona za nemačku vojsku, i ovakva mera bi mogla da umanji produktivnost čitavog regiona.[22]

Nacistička odmazda koju je naredio Himler je svejedno bila brutalna. Više od 13.000 ljudi je uhapšeno, uključujući i devojku Jana Kubiša, Anu Malinovu, koja je kasnije umrla u koncentracionom logoru Mauthauzen-Gusen. Ujna Adolfa Opalke, Marie Opalkova, je ubijena u Mauthauzenu 24. oktobra 1942;[23] njegov otac, Viktor Jarolim, je takođe ubijen.[24] Prema jednoj proceni, 5.000 ljudi je ubijeno u represalijama.[25]

Obaveštajni izvori su pogrešno povezali atentatore sa selima Lidice i Ležaki. Izveštaj Gestapoa je označio Lidice kao mesto u kome su se atentatori verovatno krili, jer se za više čeških oficira u egzilu u Engleskoj znalo da su iz ovog mesta. Osim toga, Gestapo je otkrio radio predajnik pokreta otpora u mestu Ležaki.[26] Selo Lidice je uništeno 9. juna 1942. 199 muškaraca je streljano, 95 dece je odvedeno u zarobljeništvo (81 je kasnije ubijeno u dušegupkama u logoru smrti Helmno; osmoro drugih su dati na usvajanje nemačkim porodicama), a 195 žena je odmah deportovano u koncentracioni logor Ravenzbrik. Svi odrasli muškarci i žene u selu Ležaki su ubijeni. Oba mesta su spaljena, a ruševine Lidica su sravnjene sa zemljom.[27][28]

Mogućnost da će Nemci primeniti princip „kolektivne odgovornosti“ u ovoj razmeri kako bi osvetili Hajdrihovo ubistvo češka vlada u egzilu ili nije predvidela, ili je smatrala da je to prihvatljiva cena za odstranjivanje Hajdriha i provociranje represalija koje bi umanjile apatiju Čeha prema nemačkoj okupacionoj administraciji.

Britanski premijer, Vinston Čerčil, je bio toliko besan kad je čuo za nemačku odmazdu da je čak predložio da se sravne po tri nemačka sela za svako češko selo koje nacisti unište. Dve godine nakon Hajdrihove smrti je planiran sličan atentat; ovoga puta je meta bio Hitler, ali operacija (kodni naziv Foksli) nije odobrena.

Operacija Antropoid je jedino uspešno ciljano ubistvo nekog od nacističkih čelnika organizovano od strane neke vlade. Poljski pokret otpora je ubio dva visoka oficira SS u Generalnom gubernatorstvu (operacije Kučera i Birkl); takođe, u operaciji Blouap, generalnog komesara Belorusije, Vilhelma Kubea je ubila sovjetska partizanka Jelena Mazanik, Beloruskinja koja je uspela da se zaposli u njegovom domaćinstvu kako bi ga ubila.[29]

Istraga i lov[uredi - уреди | uredi izvor]

Mecima izrešetan prozor Crkve svetih Ćirila i Metodija u Pragu, gde su napadači saterani u ćošak.

U danima nakon Lidica, nisu pronađeni tragovi odgovornih za Hajdrihovu smrt, uprkos tome što su nacisti ulagali ogromne napore da ih nađu. Tada je 18. jun 1942. javno postavljen kao rok vojsci i narodu Čehoslovačke za hvatanje atentatora. Ako oni ne budu uhvaćeni do isteka roka, Nemci su pretili da će proliti mnogo više krvi, verujući da će ova pretnja biti dovoljna da natera potencijalne doušnike da izdaju odgovorne. Zaista, mnogi građani su bili vrlo zastrašeni odmazdama, što je zadržavanje informacija činilo sve težim. Atentatori su se isprva krili kod dvaju praških porodica, a kasnije su se skrivali u pravoslavnoj Crkvi svetih Ćirila i Metorija u Pragu. Nemci nisu uspevali da nađu atentatore sve dok diverzanta Karela Čurdu nije uhvatio Gestapo, i on im je odao imena lokalnih kontakata[30] za nagradu od 500.000 rajhsmaraka.

Čurda je izdao nekoliko skrovišta uključujući ono u stanu porodice Moravec u Žižkovu. U 05:00, 17. juna, u stanu Moravecovih je izvršena racija. Porodica je izvedena u hodnik dok je Gestapo pretraživao njihov stan. Gospođa Marija Moravec je tražila da je puste u toalet, gde je zagrizla kapsulu sa cijanidom i ubila se. Gospodin Moravec, koji nije bio upoznat sa vezama svoje porodice sa pokretom otpora je odveden zajedno sa svojim sedamnaestogodišnjim sinom Atom koji je uz mučenje ispitivan ceo dan, ali je odbio da priča. Sin je na kraju napijen i pokazana mu je odsečena majčina glava u ribljem akvarijumu. Rekli su mu da će njegov otac biti sledeći ako im ne kaže ono šta ih zanima.[31] Ovo je ga je konačno navelo da kaže ispitivačima Gestapoa odgovore na pitanja koja su mu postavljali.

Snage Vafen-SS su sutradan spremile zasedu oko crkve, ali uprkos svim naporima 700 vojnika SS pod komandom generala Karla Fišera fon Trojenfelda, nisu uspeli da uhvate padobrance žive; trojica, uključujući Kubiša, su ubijena unutar crkve u dvočasovnom obračunu (mada se za Kubiša priča i da je preživeo borbu a da je umro ubrzo potom od zadobijenih rana).[32] Preostala četvorica, uključujući Gabčika, su počinila samoubistvo u kripti nakon više napada SS i pokušaja da ih isteraju suzavcem. Čak su i vatrogasci dovedeni da pokušaju da poplave kriptu.[33] I Nemci (SS i policija) su pretrpeli gubitke: 14 pripadnika SS ubijeno i 21 ranjen po jednom izvoru[34][35], mada je zvanični izveštaj SS naveo samo pet ranjenih vojnika SS.[36] Pripadnici pokreta otpora u crkvi su imali samo pištolje malog kalibra, dok su napadači imali automatsko oružje i ručne granate. Nakon obračuna, Čurda je potvrdio identitet poginulih pripadnika pokreta otpora, uključujući Kubiša i Gabčika.

Episkop Gorazd Češki je u pokušaju da umanji represalije nad svojom pastvom, preuzeo odgovornost za aktivnosti u crkvi, i čak o tome pisao nacističkoj upravi, koja ga je uhapsila 27. juna 1942. i mučila ga. 4. septembra 1942. episkop, sveštenici crkve i neki viđeniji građanski prvaci su odvedeni na strelište u severnom predgrađu Praga, i streljani. Pravoslavna crkva episkopa Gorazda slavi kao mučenika.

Političke posledice i kasnija dešavanja[uredi - уреди | uredi izvor]

Atentat na Hajdriha je bio jedan od najznačajnijih trenutaka u otporu okupatoru u Čehoslovačkoj. Ovaj čin je imao toliki uticaj da je odmah odbačen Minhenski sporazum (koji su Česi nazivali „Minhenskim diktatom“), čije su potpisnice bile i Velika Britanija i Francuska, kao i nemački saveznik, Italija. Britanija i Francuska su se složile da kada nacisti budu poraženi, aneksirana teritorija Sudeta bude vraćena Čehoslovačkoj.

Za Hajdriha kao jednog od uticajnih nacističkih vođa su održane dve velike pogrebne ceremonije: prva u Pragu, gde su duž puta do Praškog zamka bile poređane hiljade pripadnika SS sa bakljama, a zatim i u Berlinu, gde su prisustvovali svi vodeći članovi nacističkog režima, uključujući i Hitlera koji je na pogrebni jastuk postavio Nemački orden i Orden krvi.[37]

Izdajnik, Karel Čurda je, nakon pokušaja samoubistva, obešen 1947. zbog veleizdaje.[38][39]

Veze[uredi - уреди | uredi izvor]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. McNab 2009, str. 41, 158-161.
  2. 2,0 2,1 2,2 Assassination by Michal Burian et al. See pp. 31.
  3. Lumsden 2002, str. 83.
  4. 4,0 4,1 Williams 2003, str. 82.
  5. Williams 2003, str. 141.
  6. Ramen, Fred. Reinhard Heydrich: Hangman of the Third Reich, p 8. ISBN 0-8239-3379-2
  7. Shepherd, Ammon (2008). "World War II — Timeline". http://gmu.mossiso.com/689/?p=timeline. pristupljeno 7. 7. 2008.. 
  8. Burian et al 2002, str. 35
  9. Burian et al 2002, str. 44
  10. Burian et al 2002, str. 48 — 49
  11. Michel, Wolfgang, Britische Spezialwaffen 1939–1945: Ausrüstung für Eliteeinheiten, Geheimdienst und Widerstand, pp. 72. ISBN 3-8423-3944-5
  12. Williams 2003, str. 145–147.
  13. Nová tajemství muže, který zabil Reinharda Heydricha - Aktuálně.cz
  14. Williams 2003, str. 147, 155.
  15. Burgess, Alan, Seven Men At Daybreak, pp. 160. ISBN 0-553-23508-7
  16. Burian et al 2002, str. 64
  17. 17,0 17,1 Williams 2003, str. 155.
  18. 18,0 18,1 18,2 18,3 Defalque, R. J.; Wright, A. J. (January 2009). "The Puzzling Death of Reinhard Heydrich" (PDF). Bulletin of Anesthesia History (Pittsburgh PA: Anesthesia History Association and Wood-Library Museum of Anesthesiology) 27 (1): 1–7. Pristupljeno 29 May 2009. 
  19. Burian et al 2002, str. 65
  20. MacDonald 1998, str. 182–183.
  21. Dederichs 2009, str. 150–151.
  22. Dederichs 2009, str. 151.
  23. "SPOLEK PRO VOJENSKÁ PIETNÍ MÍSTA, O. S. – VPM okres Znojmo – Rešice". Vets.estranky.cz. http://www.vets.estranky.cz/clanky/vpm-okres-znojmo/resice. pristupljeno 12. 1. 2012.. 
  24. "SPOLEK PRO VOJENSKÁ PIETNÍ MÍSTA, O. S. – VPM okres Znojmo – Vémyslice". Vets.estranky.cz. http://www.vets.estranky.cz/clanky/vpm-okres-znojmo/vemyslice. pristupljeno 12. 1. 2012.. 
  25. Heroes or cowards? Czechs in World War II
  26. Dederichs 2009, str. 151–152.
  27. MacDonald 1998, str. 186, 187.
  28. Dederichs 2009, str. 152.
  29. Vasiliy Tsvetkov. "A BOMB FOR GAULEITER". De Bello. http://ww2.debello.ca/underground/ussr/bomb.html. pristupljeno 24. 12. 2012.. 
  30. "The Assassination of Reinhard Heydrich", The Holocaust Education & Archive Research Team
  31. MacDonald 1998, str. 202.
  32. MacDonald 1998.
  33. Burgess, Alan, Seven Men At Daybreak. ISBN 0-553-23508-7
  34. Axis History Forum • View topic – Last fight of Heydrich's killers
  35. Cowdery, Ray R. & Vodenka, Peter, Reinhard Heydrich: Assassination. Victory WW2 Publishing Ltd. (1994) Lakeville, MN, USA
  36. Karl fon Trojenfeld: Izveštaj o angažovanju Vafen-SS 23. juna 1942. (prevod na češki)
  37. Williams 2003, str. 223.
  38. "Czech Traitors Hanged Today", 1947, The Free Lance-Star
  39. "Trial and terror in a by-gone Prague", 2007, The Telegraph

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]