Isusove parabole

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Jump to navigation Jump to search

Isusove parabole (poređenja ili prispodobe) su kratke alegorijske priče kojima je Isus primerima iz svakodnevnog života prenosio duhovne pouke. Isusove parabole (priče) i aforizmi (izreke) su decenijama kružile od usta do usta pre nego što su zapisane i uključene u jevanđelja, te predstavljaju najraniju hrišćansku tradiciju o Isusu.[1] Isusove alegorične priče se smatraju najautentičnijim delom predanja.[2]

Parabole (heb. מָשָׁל mashal) su bile uobičajen način izražavanja za Stari zavet i jevrejsku duhovnu tradiciju uopšte.[3] I sam Isus se obilato koristio tim načinom izražavanja. U Novom zavjetu imao oko 40 Isusovih alegorijskih priča i one se uglavnom nalaze u tri sinoptička jevanđelja, po Mateju, Marku i Luki. U Evanđelju po Jovanu nema parabola[4][5][6], ili ih ima veoma malo.[7][8]

Iako je u razgovorima sa sveštenicima i svojim učenicima upotrebljavao i apstrakne teološke izraze, Isus je seoskom stanovništvu Palestine govorio u slikama iz njihove svakodnevnice. Kada su ga učenici pitali zašto narodu govori u poređenjima, Isus je odgovorio: "Vama je dano da znate tajne carstva Božjeg, a onima napolju sve u pričama biva" (Marko 4:11). Jer oni "gledajući ne vide i slušajući ne čuju niti razumeju" (Matej 13:11-13). Stoga je Isus u razgovoru sa običnim narodom koristio poređenja kao metod podučavanja.[9]

Poređenja su slikoviti govor razumljiv tadašnjem vremenu. Isus govori obično u prezentu o stvarima koje se u prirodi i životu ljudi redovno događaju, imaju vanvremensko značenje. On ukazuje na zajedničke veze između svakodnevnice i duhovne stvarnosti Kraljevstva Božjeg. Kao što se pastir raduje pronađenoj ovci, tako se Bog raduje zbog jednog pokajanog grešnika.

Snaga parabole je u reagovanju slušatelja. U parabolama se pojavljuju neočekivani trenuci različiti od uobičajene ljudske logike npr. u priči o radnicima u vinogradu. Mnoge priče završavaju pitanjem i dopuštaju slušatelju, da sam odluči koji će put odabrati. Isus želi, da se slušatelji prepoznaju u poređenjima, da prepoznaju što ne valja u njihovom životu i da zauzmu novi, drugačiji stav od dosadašnjeg.[10]

Neke priče pozivaju na budnost, na očekivanje Božjeg Kraljevstva. Takve su npr. priča o deset devojaka i priča o stražaru. Mnoge su priče kritike sveštenika i bogataša, u prilog odbačenih i prezrenih ljudi iz nižih slojeva. Takve su na primer: priča o fariseju i cariniku, priča o bogatoj budali, priča o bogatašu i ubogom Lazaru itd.

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Funk, Robert W. and the Jesus Seminar. The acts of Jesus: the search for the authentic deeds of Jesus. HarperSanFrancisco. 1998. "What do we really know about Jesus" p. 527-534.
  2. Isus, Enciklopedija živih religija (str. 316-318), Nolit, Beograd, 2004.
  3. Pheme Perkins, 2007 Introduction to the synoptic gospels ISBN 0-8028-1770-X page 105
  4. Barbara Reid, 2001 Parables for Preachers ISBN 0-8146-2550-9 page 3
  5. Arland J. Hultgren, 2002 The Parables of Jesus ISBN 0-8028-6077-X page 2
  6. Catholic Encyclopedia u članku Parabole tvrdi: "Nema parabola u Jovanovom jevanđelju."
  7. The Vine and the Branches by David Tryon, kao i drugi kroz istoriju uključujući Džona Kalvina u John Calvin's Commentary on John Volume 2
  8. The Parables of Jesus: The Grain of Wheat
  9. Harris, Stephen L., Understanding the Bible. Palo Alto: Mayfield. 1985.
  10. Marko Matić: Prispodobe u Novom zavjetu, Biblija danas 2007.

Vidi još[uredi - уреди | uredi izvor]

Eksterni linkovi[uredi - уреди | uredi izvor]