Priča o talantima
Priča o talantima (ili priča o minama) je Isusova alegorijska priča o gospodaru koji odlazi na put poverivši slugama novac, da bi po povratku neke kaznio a neke nagradio. Zaključak ove priče glasi ko ima daće mu se.
Zabeležena je u kanonskim jevanđeljima po Mateju i Luki. Razlika između Mateja i Luke je značajna, pa ove dve verzije možda ne potiču iz istog izvora.[1] Varijanta ove priče takođe postoji u nekanonskom Jevanđelju po Hebrejima.
U Jevanđelju po Mateju, uvodne reči su izgleda povezane sa pričom o deset devica, koja joj neposredno prethodi.[1]
Priča[uredi | uredi kod]
Po Mateju[uredi | uredi kod]
Evanđelje po Mateju navodi sledeću verziju priče:
Jer kao što čovek polazeći na put pozva svoje sluge i predade im svoje imanje, te jednom dade pet talanata, drugome dva, a trećem jedan, svakome prema njegovoj moći, i otputova. Onaj što primi pet talanata odmah ode, poslova s njima i steče drugih pet. Isto tako i onaj sa dva steče druga dva. A onaj koji primi jedan, ode, iskopa jamu u zemlji i sakri novac svoga gospodara.Posle dugog vremena dođe gospodar onih slugu i stade se obračunavati s njima. I pristupivši onaj što primi pet talanata donese drugih pet talanata govoreći: gospodaru, pet talanata mi predade, vidi, zaradih drugih pet talanata. Reče mu gospodar njegov: dobro, slugo dobri i verni, u malom si bio veran, nad mnogim ću te postaviti; uđi u radost svoga gospodara. A prišavši onaj što primi dva talanta reče: gospodaru, dva talanta mi predade; vidi, zaradih druga dva talanta. Reče mu gospodar njegov: dobro, slugo dobri i verni, u malom si bio veran, nad mnogim ću te postaviti; uđi u radost svoga gospodara. A prišavši onaj što je primio jedan talant reče: gospodaru, znao sam da si tvrd čovek, žanješ gde nisi posejao, i skupljaš gde nisi vejao; pobojah se, odoh i sakrih tvoj talant u zemlju; vidi, imaš svoje.
A gospodar njegov odgovori i reče mu: zli i lenji slugo, znao si da žanjem gde nisam posejao i skupljam gde nisam vejao. Trebalo je dakle da daš moj novac menjačima, i ja bih po dolasku uzeo svoje s kamatom. Stoga uzmite od njega talant i dajte onome što ima deset talanata. Jer svakome koji ima daće se i preteći će; a od onoga koji nema - uzeće se i ono što ima. A nekorisnoga slugu izbacite u krajnju tamu; onde će biti plač i škrgut zuba.
— Evanđelje po Mateju, 25:14-30 (prevod Emilijan Čarnić)
Po Luki[uredi | uredi kod]
Evanđelje po Luki navodi sledeću verziju priče:
Jedan čovek od dobrog roda otide u daleku zemlju da primi sebi carstvo, i da se vrati. Dozvavši pak deset svojih sluga dade im deset kesa, i reče im: Trgujte dok se ja vratim. I građani njegovi mržahu na njega, i poslaše za njim poslanike govoreći: Nećemo da on caruje nad nama.I kad se on vrati, pošto primi carstvo, reče da dozovu one sluge kojima dade srebro, da vidi šta je koji dobio. Tada dođe prvi govoreći: Gospodaru! Kesa tvoja donese deset kesa. I reče mu: Dobro, dobri slugo; kad si mi u malom bio veran evo ti vlast nad deset gradova. I dođe drugi govoreći: Gospodaru! Kesa tvoja donese pet kesa. A on reče i onome: i ti budi nad pet gradova. I treći dođe govoreći: Gospodaru! Evo tvoja kesa koju sam zavezao u ubrus i čuvao. Jer sam se bojao tebe: jer si čovek tvrd: uzimaš šta nisi ostavio, i žnješ šta nisi sejao.
A gospodar mu reče: Po tvojim ću ti rečima suditi, zli slugo! Znao si da sam ja tvrd čovek, uzimam šta nisam sejao: Pa zašto nisi dao moje srebro trgovcima, i ja došavši primio bih ga s dobitkom? I reče onima što stajahu pred njim: Uzmite od njega kesu i podajte onome što ima deset kesa. I rekoše mu: Gospodaru! On ima deset kesa. A on im odgovori: Jer vam kažem da će se svakome koji ima dati: a od onog koji nema uzeće se od njega i ono što ima. A one moje neprijatelje koji nisu hteli da ja budem car nad njima, dovedite amo, i isecite preda mnom.
— Evanđelje po Luki, 19:12-27 (prevod Vuk Karadžić)
Po Hebrejima[uredi | uredi kod]
Jevanđelje po Hebrejima je danas najvećim delom izgubljeno, pa izvorni zapis priče nije sačuvan. Evsevije Cezarejski prenosi da u Jevanđelju po Jevrejima najgore prolazi ne onaj koji je sakrio talanat već onaj koji je živeo raspusno. Naime, od njih trojice, jedan je rasipao imovinu svog gospodara sa bludnicama i sviračicama, drugi je umnožio prihode, a treći je sakrio talenat.[2]
Istorijski kontekst[uredi | uredi kod]
Talanat (ili talenat) je bio jedinica mere (otprilike 26,2 kg) i ujedno najveća novčana vrednost kod Helena i na helenističkom istoku. Srebrni talanat je vredeo oko 6.000 denariusa.[1] Obzirom da je denarius bio uobičajena radnička dnevnica[1], talanat je otprilike vredeo dvadeset godina rada običnog čoveka.[3]
Kod Luke se pojavljuje zaplet kojeg nema kod Mateja, naime da se deo građana pobuni protiv vladara u odsustvu. Odavno je primećeno da postoje paralele između Lukinog pisanja i istorijskih spisa Josifa Flavija.[4][5][6][7] Čovek koji putuje u daleku zemlju da primi kraljevstvo, se može povezati sa putovanjem Heroda Arhelaja u Rim kako bi primio kraljevstvo. Josif navodi detalje koji kao da odjekuju u Lukinoj priči.[8] Josif Flavije opisuje kako su Jevreji poslali izaslanike Avgustu, dok je Arhelaj putovao za Rim, da se žale kako ne žele Arhelaja za vladara.[9][10] Kada se Arhelaj vratio, naredio je da 3000 njegovih neprijatelja budu izvedeni pred hram u Jerusalimu, gde su zaklani.[9]
Tumačenja[uredi | uredi kod]
Tradicionalno, parabola o talentima je viđena kao podsticaj Isusovim učenicima da koriste svoje Bogom dane darove ("talente" u svakodnevnom smislu) u službi Bogu, i da preuzimaju rizik radi Carstva Božjeg.[1] Neuspeh u korišćenju nečijih talenata, parabola kaže, će rezultirati osudom.[1] Iz ovog tradicionalnog tumačenje je verovatno i poteklo značenje reči talenat u smislu sposobnosti ili veštine.[11]
Joahim Jeremijas smatra da izvorni smisao priče uperen protiv pisara (književnika) koji su svojim bližnjima uskratili učešće u božjim darovima. Po njegovom mišljenju, Isus poručuje da će ovi književnici uskoro biti pozvani na odgovornost za ono što su uradili sa Rečju Božjom koja im je bila poverena.[12]
Vilijam Hercog, u skladu sa teologijom oslobođenja, opis vlasnika koji „žanje gde nije sejao“ uzima doslovno. Prema Hercogovom čitanju, treći sluga je "duvač u pištaljku" koji razotkriva radosti gospodara kao profit od eksploatacije radnika protraćen na neumerenosti.[13] On je kažnjen zato što govori istinu, a ne zbog neuspeha da napravi profit. Za Hercoga, poenta priče je potreba za solidarnošću prilikom suočavanja sa nepravdom.[13]
Izvori[uredi | uredi kod]
- ↑ 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 Arland J. Hultgren, The Parables of Jesus: A Commentary, Eerdmans Publishing, 2002, ISBN 0-8028-6077-X, pp. 271-281.
- ↑ Eusebius, Theophany on Matthew 22
- ↑ Ako se računa 6 dana plaćenog rada sedmično, a oko 50 sedmica godišnje, onda 6.000 plaćenih dana = 20 godina.
- ↑ Max Krenkel, Josephus und Lukas (1894)
- ↑ Heinz Schreckenberg, Flavius Josephus and the Lukan Writings (1980), pages 179-209.
- ↑ Steve Mason, Josephus and Luke-Acts, (1992), pages 185-229
- ↑ Gregory Sterling, Historiography and Self-Definition: Josephos, Luke-Acts and Apologetic Historiography (1992)
- ↑ Luke Timothy Johnson, Daniel J. Harrington, The Gospel of Luke (1991), endnote 12, page 289
- ↑ 9,0 9,1 Josephus, Antiquities of the Jews, 17:11
- ↑ Luke Timothy Johnson, Daniel J. Harrington, The Gospel of Luke (1991), endnote 14, page 290
- ↑ The Concise Oxford Dictionary, 6th ed., 1976: "talent."
- ↑ Joachim JeremiasJoachim Jeremias , The Parables of Jesus, Scribner, 1954.
- ↑ 13,0 13,1 William R. Herzog II, Parables as Subversive Speech: Jesus as pedagogue of the oppressed, Westminster John Knox Press, 1994, ISBN 0-664-25355-5, pp. 150-168.
