Hukbald

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Hukbald od sv. Amanda (latinski: Hucbaldus, Hugbaldus, Hubaldus, Ubaldus, Uchubaldus), rođen 840, umro 930. ili 932) bio je franački teoretičar muzike, kompozitor, učitelj, latinski pisac i benediktinski monah. Pod uticajem Boetijevog Muzičkog obrazovanja (De institutione musica) napisao je prvo sistematsko delo o teoriji muzike na zapadu s ciljem da pomiri mnoge notirane primere starogrčke teorije muzike sa savremenom praksom tzv. "gregorijanskih napeva".

Sadržaj/Садржај

Život[uredi - уреди | uredi izvor]

Prema jednima, mesto njegovog rođenja nije poznato,[1] dok drugi drže da se rodio kod masnatira sv. Amanda blizu Turne.[2] U svakom slučaju, učio je škole u tom manastiru, gde je njegov ujak Milon (Milo) zauzimao važnu poziciju, i brzo napredovao učenju, uključujući i na području muzike, pa je još kao mlad sastavio jednu himnu za blagdan sv. Andrije, koja je postigla takav uspeh da je izazvala veliku ljubomoru kod njegovog ujaka; zbog toga je navodno Hukbald morao napusttiti sv. Amanda i potom osnovao nezavisnu školu muzike i drugih umetnosti u Neversu.[2] No, 860. nalazi se u opatiji sv. Germaina u Auxerreu, gde je dovršio svoje studije, a 872. ponovo je u sv. Amandu, gde kao naslednik svoga ujaka, s kojim se u međuvremenu pomirio, vodi manastirsku školu.[2] Godine 883. nalazi se u manastiru sv. Bertina. Između 883. i 900. išao je na više misija s ciljem reforme i obnove različitih škola muzike,[2] pa je tako, na primer, s Remigijem od Osera 892. na području nadbiskupije u Reimsu obnovio stare škole crkvenog pevanja.[1] Godine 900. vratio se u sv. Amand i tu ostao sve do svoje smrti 25. juna 930, odnosno, prema drugima, 20. juna 932.[2]

Delo[uredi - уреди | uredi izvor]

Hukbald je uspešno radio na poboljšanju neumatske notacije koja se koristila u to vreme, koja je označavala ritam melodije, ali je za intervale muzičar zavisio od tradicije. Nakon pokušaja da oživi grčku notaciju, izumio je svoje oznake, tzv. dasia, koje i beleže intervale melodije i označavaju karakter različitih crkvenih moda. No, ovi znaci, budući da su bili nespretni i nezgrapni, nisu stekli popularnost kao notni sistem. Hukbald je kasnije koristio linije i prva slova latinske abecede kao sredstvo za fiksiranje intervala na skali i tako je postao važan preteča Guida od Arezza. Međutim, glavno Hukbaldovo postignuće jeste u tome što je postavio teorijske osnove praksi da se crkvenom napevu doda druga melodija (praksi koju je on nazvao organum ili diaphonia), čime je izgradio temelje polifonije koja će se iz te prakse razviti.[1]

Hukbaldu se pripisuju spisi Uvod u harmoniju (De harmonica institutione), Musica enchiriadis, Scholia enchiriadis i Kratak podsetnik o merenju tonova i psalama (Commemoratio brevis de tonis et psalmis modulandis),[1] no samo se za prvi spis može sa sigurnošću reći da je Hukbaldov.[2] Osim toga, Hukbald je napisao i mnogobrojne životopise svetaca (npr. Vita Lebuini, Vita Rictrudis), a pisao je i pesme, među kojima i Eklogu o ćelavcima (Ecloga de calvis), neobičnu pesmu od 144 heksametra u pohvalu ćelavosti i slavnih ćelavosti, gde se aliteracija dovodi do apsurda, budući da sve reči u pesmi počinju slovom c.[3][4]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Otten 1910, s.v. Hucbald of St-Amand.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 E. Britannica 1910, str. 847.
  3. Hosu 1977, str. 365.
  4. Buckwald, Hohlweg & Prinz 1984, str. 508.

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]