Prijeđi na sadržaj

Hironova uputstva

Izvor: Wikipedija


Lekit na kome je možda predstavljen Pelej (levo) kako svog sina Ahileja (u sredini) poverava na brigu Hironu (desno), oko 500. pne., Nacionalni arheološki muzej Atene

Hironova uputstva (starogrčki: Χείρωνος ὑποθῆκαι / Cheírōnos hypothêkai) naslov je starogrčke didaktičke pesme pisane u heksametrima, koja je danas sačuvana samo u fragmentima, a u antici se pripisivala Hesiodu. Od Pausanije saznajemo da je pesmu izgovarao Hiron, mudri kentaur, i u njoj davao pouke mladom heroju Ahileju.[1] Sudeći prema oskudnim fragmentima koji su došli do nas u citatima drugih antičkih pisaca, te su se pouke sastojale u etičkim, religijskim i praktičnim savetima.[2] Na primer, Pindar iz Hironovih uputstava navodi savet da, posle Zevsa, najviše treba poštovati roditelje dok god su živi.[3] Stoga ova pesma pokazuje određene sličnosti ne samo s Hesiodovim Poslovima i danima,[4] nego i sa Teognidovim gnomskim elegijama.[5] Hiron je odabran zato što se, prema mitu, svojom dobrotom, blagošću i mudrošću razlikovao od ostalih kentaura, pa je bio učitelj mnogim herojima, pa čak i bogovima.[6]

Kritička izdanja

[uredi | uredi kod]

Prevodi na engleski

[uredi | uredi kod]

Refernce

[uredi | uredi kod]

Literatura

[uredi | uredi kod]
  • Cingano, E. (2009), „The Hesiodic Corpus”, Montanari, Rengakos & Tsagalis 2009, pp. 91–130 .
  • Đurić, Miloš N. (1991). Istorija helenske književnosti. Beograd. 
  • Friedländer, P. (1913), „Ὑποθῆκαι”, Hermes 48: 558–616, JSTOR 4473419 .
  • Montanari, F.; Rengakos, A.; Tsagalis, C. (2009), Brill's Companion to Hesiod, Leiden, ISBN 978-90-04-17840-3 .
  • Schwartz, J. (1960), Pseudo-Hesiodeia: recherches sur la composition, la diffusion et la disparition ancienne d'oeuvres attribuées à Hésiode, Leiden .
  • West, M.L. (1966), Hesiod: Theogony, Oxford, ISBN 978-0-19-814169-3 .
  • West, M.L. (1978), Hesiod: Works & Days, Oxford, ISBN 0-19-814005-3 .

Vanjski linkovi

[uredi | uredi kod]
  • Idski Daktili: grčki izvornik i engleski prevod, ed. Hugh Gerard Evelyn-White, Loeb Classical Library, 1924.