Der Spiegel

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Logo
Glavna zgrada Špigla u Hamburgu.

Špigel (nem. Der Spiegel) su nemačke novine čija se izdavačka kuća nalazi u Hamburgu. Prodaje se širom sveta. Prodato je ukupno 843.805 primeraka, tj. 20,2 odsto manje od 1998. godine. Zbog svog uticaja na formiranje javnog mnjenja, često ga smatraju vodećim medijem. Špigel kao i njegov osnivač Rudolf Augštajn zauzimaju bitnu ulogu u istoriji nemačkih medija. Časopis je osnovan 1947. godine. Tokom vremena se pokazao značajnim u borbi za slobodu medija kroz razotkrivanje raznih političkih afera. Špigel sarađuje sa Špigel-Onlajn koja takođe pripada izdavačkoj kući Špigel, ali su u uredničkom i preduzetničkom smislu odvojene.

Istorija[uredi - уреди | uredi izvor]

Još pre Prvog svetskog rata Lion Feuhtvanger, iz Minhena, izdao je časopis pod nazivom Špigel. Pomenuti je u novembru 1908. spojen sa Zigrid Jakobsonovim pozorištem, dok sa današnjim Njuz magazinom Špigel nije u nikakvoj vezi. Nakon Drugog svetskog rata, prvo izdanje časopisa Špigel izdato je u subotu 4. januara 1947. godine u gradu Hanover. Pod naslovom Ove sedmice se već u novembru 1946. godine pojavio preteča koji je bio pod uticajem američkih i britanskih magazina i u početku pod potkroviteljstvom britanske vojne uprave. Tri odgovorna medijska oficira bili su Džon Seimor Šaloner, Henri Ormond i Heri Bohrer, ​​poslednji kao glavni urednik. Sedmim izdanjem je časopis predat u nemačke ruke. Rudolf Augštajn koji je vodio nemački referat kod Ove sedmice, dobio je izdavačku dozvolu i preuzeo časopis. Promenio je naziv u Špigel i postao njegov izdavač i glavni urednik. U januaru 1947. godine je objavljeno prvo izdanje koje je nastalo u Hanoveru. Dostiglo je tiraž od 15 000 primeraka zbog ograničavanja potrošnje papira koja su odredili Britanci. 1949. godine je redakcija odredila statut novine: " Sve obrađene i zabeležene informacije, vesti i činjenice u Spiegel-u moraju biti usklađene. Svaka informacija i činjenica treba biti pažljivo i tačno proverena. " Ispunjenju navednih ciljeva i težnji služi Špigel-arhiva, koja je postala poznata van okvira Nemačke i sa zaposlenih 80 radnika važi kao najveći svetski dokumentacioni i istraživački odel u novinarstvu.

1950-e godine[uredi - уреди | uredi izvor]

1950. Špigel je otkrio da su članovi Bundestaga, pri izboru glavnog grada, bili potplaćeni da glasaju za Bon. U tom sporu je Rudolf Augštajn bio pozvan kao svedok, međutim nije odao izvore informaciji te se branio ćutanjem zbog poverljivosti podataka. 1952. godine nastupa Šmajzer-afera. Hans Konrad Šmajzer bio je bivši agent francuske tajne službe. On je tvrdio da su kancelar Konrad Adenauer, direktor ministarstva Blankenhorn i general Rajfešajd radili za francusku tajnu službu i da su davali tajne informacije francuskom agentu. 1958. godine u Špigelu počela je debata o donošenju zakona u hitnim situacijama, iz kojih su (1960., 1963, 1965.) sastavljeni zakonski spisi ministra unutrašnjih poslova Gerarda Šrodera.

Još u samom početku svog rada je Špigel dostigao veliki značaj. Broj štampanja novina je ekstremno porastao: 1961. godine je iznosio 437.000 primeraka. Sa ekonomskim uspehom stekli su i veći publicitet kao i polički uticaj.

Špigel-afera[uredi - уреди | uredi izvor]

10. oktobra 1962. godine u Špigeluu se pojavio članak Spremni za odbranu u kojem je odgovorni urednik Konrad Ahkers citirao interne dokumente nemačke vojske. Zaključio je da NATO i Savezna republika ne bi bile u stanju da odbrane ukoliko bi došlo do sovjetskog napada. Dana, 26. oktobra 1962. godine su pretresli izdavačku kuću u Hamburgu i redakciju u Bonu. Izdati su nalozi za hapšenje pod sumnjom izdaje države, izdajničkog falsifikovanja i davanja mita. Nemački ministar odbrane Franc Jozef Štraus izdao je nalog za hapšenje Konrada Ahlersa zbog lažnih tvrdnji, te ga je španska policija predala Nemačkoj. Dva dana posle se Rudolf Augštajn predao policiji, zadržan je u pritvoru i podvrgnut istrazi. Javnost je pokazala solidarnost za časopis i održani su brojni protesti. Nakon 103 dana provednih u zatvoru, Augštajn je pušten na slobodu. Štraus 1963. godine o ovom časopisu kaže: "Oni su gestapo današnjice Nemačke. Oni vode hiljade ličnih akata. Kada se prisećam nemačke naci-istorije, skoro svako ima nešto da zataji što omogućava ucenu ... Bio sam prisiljen da delujem protiv njih. " Nakon afere Štraus je morao dati ostavku. Više puta je kršio nemačko i međunarodno pravo, pogotovo nalog za hapšenje Konrada Ahlersa u Španiji. Kancelar Adenojer je preživeo aferu relativno "neoštećen" tvrdeći da ga je ministar odbrane pogrešno informisao.

Zbog manjka dokaza Savezni sud je 13. maja 1965. godine, odbilo početak suđenja protiv Ahlersa i Augsšajna. Afera Špigel je u velikoj meri uticala na javnost, pogotovo na pripadnike mlađe generacije i kritične inteligencije, koje su angažovali za nedeljne novine koje su bile garancija za slobodu mišljenja.

Početak 1990-ih[uredi - уреди | uredi izvor]

18. januara 1993. godine na zahtev glavnog urednika Helmuta Markvorta pojavilo se prvo izdanje Fokusa kao konkurencija, a ne kao sporedni medij Špigela. To je dovelo do jasnih i primetnih promena. Fokus je namerno bio zamišljen kao protiv teza i alternativa Špigela, što se posebno može videti u političkim strujama i relativno blagim rukovanjem oglašivačima.

Uli Baur koji je takođe pored Markvorta bio urednik Fokusa, rezimirao je uredničku politiku Fokusa u odnosu na poznatu Augštajnovu izjavu: "Kada je Špigel u sumnji levo, mi smo u sumnji desno." Špigel je pretrpeo gubitak podrške za više od 10% i pad prodaje tiraža pao je za više od 12%.

1995. godine broj čitalaca bio je preko 7 miliona. Tad je osnovan TV Špigel i Špigel Special. U januaru 1997. godine obeležena je 50. godišnjica Špigela. Prema anketi od 1536 nemačkih novinara u proleće 2005. godine uticaj novina je smanjen na 33, 8% ispitanika, koji su opisali Špigel kao glavni medij, dok je za 34, 6% ispitanika glasalo za novine Zidojče.

Od 29. oktobra 2002. godine Špigel se pojavio u PDF formatu. 7. novembra 2002. godine umro je izdavač Rudolf Augštajn. 5. februara 2008. godine završila se Augštajnova afera. Njega su nasledili Muler Blumenkron, koji je do kraja maja bio šef Špigel Onlajn-a i Džordž Maskolo direktor gradske kancelarije Špigela.

Sadašnjost[uredi - уреди | uredi izvor]

Nakon odlaska Maskoloa, Blumenkrona, Bulfgang Buhner je u septembru 2013. godine postavljen kao urednik Špigel Onlajn-a. Naveo je da novine izlaze subotom, a ponedeljkom kao što je bilo. Pored toga Buhneru je u augustu 2014. godine propao plan da se novine pod nazivom Špigel 3.0 mogu onlajn printati.

Od 2014. godine Špigel ima laboratoriju za multimedijalno pripovedanje gde se sastaju saradnici za multi-objavljivanje informacija. Špigel takođe održava partnerstvo sa holadnskim političkim sedmičnim novinama HP / De Tijd koje preuzimaju reportaže Špigela.

Zgrada Špigela osnovana je u septembru 2001. godine u Hafern Citi, dizajnirana od danskog arhitekta Herninga Larsena.

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Der Spiegel. Spiegelverlag Rudolf Augstein, Hamburg 1946,1 ff. ISSN 0038-7452
  • Helmut Arntzen, H.A. und Winfried Nolting (Hrsg.): Der Spiegel. Analyse, Interpretation, Kritik. Fink, München, 1977, ISBN 978-3-7705-1536-3
  • Rudolf Augstein, Jochen Bölsche (Hrsg.): Schreiben, was ist. Kommentare, Gespräche, Vorträge. DVA, Stuttgart / München, 2003 ISBN 978-3-421-05747-1