Bakhide (Plaut)

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Bakhide (Bacchides)
Plautus.gif
Plaut
Napisao: Plaut
Likovi Bakhida I (hetera, jedna sestra)
Bakhida II (hetera, druga sestra)
Pistokler (mladić)
Mnesiloh (prijatelj Pistoklerov)
Hrisal (rob Mnesilohov)
Nikobul (stari otac Mnesilohov)
Lid (pedagog Pistoklerov)
Filoksen (otac Pistoklerov)
Kleomah (hvalisavi vojnik)
Parazit (pratilac Kleomahov)
Dečak (rob Kleomahov)
Artamon (rob Nikobulov)
Datum premijere 2. vek pne.
Mjesto premijere Rim
Originalni jezik Latinski
Žanr Palijata
Radnja Atina u Grčkoj, ulica pred kućama Bakhide (I) i Nikobula

Bakhide (latinski: Bacchides) je komedija rimskog književnika Tita Makcija Plauta. U središtu zapleta nalaze se nesporazumi oko dve sestre, obe hetere i obe istoga imena ‒ Bakhida. Kao što je čest slučaj u Plautovim komadima, jedan od glavnih likova je lukavi rob koji uspeva da nadmudri one koji bi trebalo da su bolji od njega.

Bakhide su verovatno napisane po uzoru na grčku komediju Dvostruki prevarant (Δὶς Ἐξαπατῶν), čiji je autor Menandar, pesnik nove atičke komedije. Na papirusu je pronađen jedan fragment ove Menandrove komedije, koji je očito Plautu bio uzor za stihove 494‒562 u Bakhidama, i to je zasad jedini sačuvani deo grčkog teksta jedne komedije za koji se u postojećim rimskim palijatama pouzdano može naći neposredni ekvivalent.[1]

Početak Bakhida nije se sačuvao, pa nam nedostaje prvih 200 stihova, među njima i prolog, a nedostaje i argument, tj. uobičajeni sažetak koji su kasniji gramatičari stavili na početak svih Plautovih komedija. U savremenim adaptacijama ove komedije njen se početak ponekada rekonstruiše na osnovu konteksta i dvadeset sačuvanih fragmenata.[2]

Zaplet[uredi - уреди | uredi izvor]

Dva mlada prijatelja, Mnesiloh i Pistokler, zaljube se u dve sestre, obe hetere i obe istoga imena ― Bakhida. Vojnik Kleomah platio je unapred za godinu dana uživanja u Mnesilohovoj Bakhidi. Da bi je otkupio, tj. oslobodio ove ugovorne obaveze, Mnesiloh traži od svog lukavog roba Hrisala da nekako iskamči novac od Mnesilohova starog oca Nikobula (što je uobičajeni motiv u antičkoj komediji). Hrisal uspe da od starca dobije 200 zlatnika, ali tad se otkrije da je Pistokler takođe zaljubljen u Bakhidu. Mnesiloh, ne znajući da postoje dve Bakhide, ozlojeđen svome ocu vraća novac i otkriva mu celu prevaru, kao i Hrisalovu ulogu u njoj. Ali onda se otkrije istina, da naime postoje dve Bakhide i da je Pistokler zapravo zaljubljen ne u Mnesilohovu draganu, nego u drugu devojku. Mnesiloh u očajanju ponovo traži od Hrisala da nekako pokuša opet iskamčiti novac od Nikobula. Hrisal pristane i opet na prevaru dobije novac od Nikobula, i to tako što mu saopšti da je Mnesiloh u nevolji jer ima romansu sa suprugom nekog vojnika i da se Mnesiloh može spasiti jedino ako plati vojniku. Nikobul se upeca i preda Hrisalu novac. No uskoro otkrije da je opet bio nasamaren te s Filoksenom ode pred javnu kuću u kojoj su dve Bakhide i zahteva da mu se vrate sin i novac. Bakhida mu nudi pola svote novca pod uslovom da i sam uđe. Filoksen i Nikobul polako popuštaju šarmu dve Bakhide, opraštaju svojim sinovima te i sami ulaze u javnu kuću.

Struktura[uredi - уреди | uredi izvor]

Tekst je do nas stigao bez prvih 200 stihova, pa tako nedostaju i uobičajeni argument (sažetak komedije koji su dopisivali kasniji gramatičari) i prolog. Ono što se može zaključiti iz sačuvanih fragmenata jeste da scena počinje dolaskom jednog roba koji obaveštava prvu Bakhidu o dolasku njene sestre, a zatim između njih dve izbija žestoka rasprava.

1. čin[uredi - уреди | uredi izvor]

Na početku sačuvanog teksta stiže Pistokler, čime se rasprava dve sestre prekida, a on kritikuje njihov raskalašan život. No na kraju njih dve uspeju nagovoriti mladića da uđe u njihovu (javnu) kuću. No tad stiže i Lid, Pistoklerov rob-pedagog, koji svog štićenika upozorava da se ne predaje ljubavi prema lakim ženama, ali Pistokler se sad namerio da uđe. Tako obojica ulaze u kuću dve Bakhide.

2. čin[uredi - уреди | uredi izvor]

Scena se otvara razgovorom između Pistoklera i Hrisala, koji je upravo stigao iz Efesa, gde je njegov mladi gospodar Mnesiloh primio veliki kredit za račun oca Nikobula. Pistokler saopštava Hrisalu da je pronašao Mnesilohovu dragu, a rob već smišlja plan kako da Mnesilohovog oca Nikobula olakša za 200 zlatnika, koji su potrebni Mnesilohu kako bi otkupio Bakhidu od vojnika Kleomaha, koji ju je zakupio na godinu dana. Kad je Pistokler otišao, stiže stari Nikobul, otac Mnesilohov; rob mu ispriča kako je deo novca koji je trebalo da mu bude isplaćen ostao u Efesu i da je pohranjen u kući jednog sveštenika te da će Nikobul morati lično u Efes ako želi da dođe do tog novca. Nikobul odlazi da pronađe sina i pozdravi ga.

3. čin[uredi - уреди | uredi izvor]

Lid, pedagog Pistoklerov, izlazi besan iz kuće Bakhidâ i nameran da obavesti Filoksena, oca Pistoklerovog, o sinovljevom ponašanju. Pojavljuje se Mnesiloh, pun zahvalnosti i reči hvale za svog prijatelja Pistoklera, no zastane iznenađen pred onim što govori Lid, koji nevoljnog Filoksena dovodi ispred kuće Bakhidâ; Lid, naime, priča o Pistoklerovoj neizmernoj ljubavi prema Bakhidi. Filoksen i Lid stavljaju Mnesilohu u zadatak da mladog prijatelja izvede na pravi put, ali Mnesiloh je ljut, jer još uvek zna za postojanje samo jedne Bakhide. Mladić odluči da neće otkupiti heteru te vraća novac svom ocu i otkriva mu celu prevaru tražeći pri tom od njega da oprosti Hrisalu na prevari, jer je radio po njegovom nalogu. Stiže Pistokler i Mnesiloh ga napada zbog izneverenog poverenja, ali u tom trenutku ugleda dve Bakhide i sve se razjašnjava.

4. čin[uredi - уреди | uredi izvor]

Stiže jedan Kleomahov parazit da traži devojku ili novac potrošen za nju, a Pistokler ga otera uz psovke. Dva mladića sad imaju problem kako da opet pronađu novac. Naravno, i za ovaj zadatak bude smesta zadužen lukavi Hrisal, koji za početak svog novog plana traži od Mnesiloha da javi svom ocu kako treba da se čuva od Hrisala. Rob zatim ode do Nikobula, a ovaj ga napadne, no Hrisal mu ispriča da je Mnesiloh u vezi sa ženom nekog vojnika i da mu od njega preti velika opasnost, koja se može otkloniti samo tako da se mužu plati 200 zlatnika za pretrpljenu sramotu. Kao opasnog vojnika Hrisal neočekivano protura Kleomaha, koji je iznenada stigao da traži da mu se vrati novac koji je utrošio za Bakhidu. Preplašeni Nikobul odmah plaća.

Hrisalov je trijumf tako potpun i on taj uspeh slavi tako što svoj prevarantski poduhvat detaljno poredi s uzvišenim uzorom trojanskog rata, a sebe s Atrejevićima i Odisejem. Ali ni to nije kraj, nego još novca bude izvučeno starcu kad stigne drugo Mnesilohovo pismo, u kome ovaj tvrdi da ga je obećao svojoj ljubavnici da bi tako časno okončao njihovu vezu. Da je reč o heteri, a ne o matroni (navodnoj vojnikovoj supruzi), Nikobul doznaje van scene, od Kleomaha, i tada shvata da je još jednom bio žrtva prevare. Na drugoj strani, Filoksen takođe jadikuje zbog Pistoklerovog rasipništva i, dok se ranije nadao da će Mnesiloh izvršiti pozitivan uticaj na njega, sad je već spreman da sasvim digne ruke od sina.

5. čin[uredi - уреди | uredi izvor]

Nikobul, svestan poniženja svih prevara kojima je bio podvrgnut, sreće Filoksena i njih dvojica zajedno odluče da posete dve Bakhide kako bi ih oštro ukorili i odveli od njih svoje sinove. No devojke pribegnu umiljavanji i šarmiranju te osvajaju prvo Filoksena, a onda, uz njegovu pomoć, i Nikobula, koji je bio nešto otporniji na njihovo zavođenje, ali one obećaju da će mu biti vraćena polovina novca koja mu je bila oduzeta.

Etimologija[uredi - уреди | uredi izvor]

Imena nekoliko likova etimološki su značajna, a to je i inače čest slučaj u antičkoj komediji, pa tako i kod Plauta. "Nikobul" (Nicobulus) ironično znači "Pobednik u većanju", Hrisal (Chrysalus) znači Zlatko, "Kleomah" (Cleomachus) znači "Slavni borac", a "Bakhida (Bacchis) je Bakhantkinja, tj. sledbenica Bakha, boga vina.[3]

Bakhide i bahanalije[uredi - уреди | uredi izvor]

Kod Plauta se često pojavljuje izraz bacchae ili bacchanti za označavanje osobe, uglavnom žene, koja se nalazi u stanju opsednutosti i ne obazire se ni na kakve spoljne pokolnosti.

Primetna je homofonija imena dve hetere u ovoj komediji i naziva za orgijastički ritual čije je održavanje uzelo maha u Rimu polovinom 3. veka pne. I sam Pistokler kaže Bakhidi da zazire od Bakhantkinja i njene bakhičke prostorije,[4] što je aluzija kako na ime dve hetere, tako i na njihovo zanimanje. No tu se može nazreti i parodija u okviru komedije: početak, gde vidimo mladog protagonistu u prvom činu, malo kasnije veliki prostor koji odlazi na opis Pistoklerovih umetnina i njegovih zaliha hrane, vina i cveća, te ljutnja strogog pedagoga Lida na početku trećeg čina zbog takvog raskošnog života njegovog štićenika.

Bakhički je kult doživeo ogromnu popularnost u starom Rimu i bivao je sve sličniji običnom orgijanju nego religijskom obredu, pa ga je senat zabranio 186. pne. u poznatoj Senatskoj odluci o Bahanalijama.

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Lillian Feder, Crowell's Handbook of Classical Literature, Lippincott & Crowell, New York, 1964.
  2. James Tatum, Plautus: The Darker Comedies, The Johns Hopkins University Press, Baltimore and London, 1983.
  3. P. V. Jones & K. C. Sidwell, Reading Latin, Cambridge University Press, Cambridge, 1986.
  4. Plaut, Bakhide, 19 (Quia, Bacchis, bacchas metuo et bacchanal tuom).