Rimski Senat

Izvor: Wikipedia
Drevni Rim
Roman SPQR banner.svg

Članak je dio serije:
Politika i uprava
Drevnog Rima


Periodi
Rimsko Kraljevstvo
753. pne.510. pne.

Rimska Republika
510. pne.27. pne.
Rimsko Carstvo
27. pne.476. n.e./1453

Principat
Zapadno Carstvo

Dominat
Istočno Carstvo

Redovni magistrati

Konzul
Pretor
Kvestor
Promagistrat

Edil
Tribun
Cenzor
Guverner

Izvanredni magistrati

Diktator
Magister Equitum
Konzularni tribun

Rex
Triumviri
Decemviri

Titule
Imperator

Legatus
Dux
Officium
Praefectus
Vicarius
Vigintisexviri
Lictor

Magister Militum
Imperator
Princeps senatus
Pontifex Maximus
Augustus
Caesar
Tetrarh

Institucije i pravo
Rimski Ustav

Rimski Senat
Cursus honorum
Rimske skupštine
Kolegijalnost

Rimsko pravo
Rimsko državljanstvo
Auctoritas
Imperium


Druge države
pogledaj  razgovor  uredi

Senat je u starom Rimu prvobitno bilo savetodavno veće kralja koje je opstalo i nakon ukidanja monarhije. Najranije zabeleženi broj članova senata u istorijskim izvorima jeste 300. Sula je taj broj povećao na 600, Julije Cezar na 900, a Oktavijan Avgust ga ponovo smanjio na 600.


Sastav senata[uredi - уреди]

Senat je možda postojao u doba rimskog kraljevstva i služio kao kraljevo savetodavno telo. Njegovo ime ukazuje na to da je prvobitno bio sastavljen od starijih ljudi (senes), čiji su starost i znanje svakako bili visoko cenjeni u društvu koje još nije u potpunosti dostiglo stepen pismenog društva. Tokom republike senat su činili članovi vodećih porodica. Njegova veličina u doba rane republike nije poznata. Antički izvori kazuju da je tokom srednje republike brojao 300 članova.

Rimski se senat prvobitno popunjavao isključivo patricijima. Poreklo i značaj razlike između patricijskih i plebejskih senatora još uvek je nejasan, ali zna se da je plebejcima članstvo u senatu postalo dostupno do druge polovine 5. veka st. e. Članovi senata u istorijsko doba nazivali su se patres conscripti (= "oci i dopisani"), a analističko objašnjenje za taj izraz jeste da su prvobitni patricijski senatori bili patres, dok su plebejski senatori bili conscripti, dakle dopisani članovi.

Članstvo u senatu bilo je doživotno, ali je u doba republike bilo ograničeno ovlaštenjem cenzora da neugledne članove isključe iz senata. U doba rane republike (509–280) članove senata postavljali su konzuli, a kasnije cenzori. Krajem 3. veka st. e. prvenstvo pri izboru novih članova senata imali su kurulni magistrati, a Sula je odredio da kvestori automatski ulaze u članstvo senata. Tako je senat praktično postao skup bivših magistrata. Senatori za svoj rad nisu dobijali nikakvu platu, jer je njihova funkcija, kao i sve magistrature, smatrana za "čast" (honor). Premda je tek Oktavijan Avgust uveo imovinski cenz po kome su kandidati za članstvo u senatu morali posedovati imovinu u vrednosti od najmanje milion sestercija, senatori su i pre toga uglavnom bili imućni ljudi iz uglednih porodica.

Doba republike[uredi - уреди]

Glavni članak: Senat Rimske Republike
Ciceron u senatu drži govor protiv Katiline, sa freske iz 19. veka

Zahvaljujući svojim ovlaštenjima i stalnošću članstva, senat je u praksi funkcionisao kao de facto kolektivni šef države. Pripremao je predloge zakona koji su se na usvajanje podnosili skupštinama, a njegove vlastite rezolucije (decreta ili senatus consulta) imale su u određenom stepenu praktičnu snagu, iako možda ne i formalno zakonsku jer su narodni tribuni mogli uložiti svoj veto. Sudska vlast senata ogledala se u njegovom pravu da osniva posebne sudske komisije. Upravljao je državnim finansijama, postavljao namesnike provincija i jedini u državi imao pravo da definiše i sprovodi spoljnu politiku Rima. Senat je takođe nadgledao kultove državne religije.

Senatske sednice održavane su ili u Kuriji (Curia) na Rimskom forumu ili na nekom drugom posvećenom mestu udaljenom jednu milju od grada. Prvo godišnje zasedanje uvek je bilo u hramu Jupitera Kapitolskog. U raspravi svaki senator se pitao za mišljenje i to prema svom položaju tako da su prvi govorili cenzori, zatim konzuli, pretori, edili itd. Senator koji se u ovom popisu nalazio na prvom mestu nazivao se princeps senatus (= "prvak senata").

Pošto je senat bio popunjen bivšim magistratima, nije dolazilo do sukoba između magistrata koji su bili na dužnosti i samoga senata, a senat je u načelu imao čvrstu kontrolu nad magistratima i uglavnom ih je koristio kao sredstvo za sprovođenje vlastite politike. Do propasti republike došlo je u trenutku kada je senat izgubio kontrolu nad moćnim pojedincima koji su imali podršku svojih vojnih trupa.

Doba carstva[uredi - уреди]

Po uspostavljanju principata senat je izgubio svoju suverenu moć, ali je zadržao neke važne funkcije. Avgust se trudio da upravu nad državom deli sa senatom. Senat je zadržao i upravu nad nekim provincijama, te nad državnom blagajnom (aerarium). Odluke senata (senatus consulta) imale su snagu zakona i nisu ih morale potvrditi skupštine. Sudska ovlašćenja senata bila su osnažena i uvećana. Međutim, zahvaljujući delom i vlastitoj neefikasnosti, moć senata postepeno je umanjivana.

Senatus consultum ultimum[uredi - уреди]

U teškim vanrednim okolnostima senat je donosio tzv. "poslednju odluku senata" (sentaus consultum ultimum), koja je konzulima davala ovlaštenje da upotrebe silu kako bi zaštitili državu i koja je suspendovala pravo priziva na narod (ius provocationis). Uobičajena forumala je glasila: dent operam consules ne quid detrimenti res publica capiat (= "neka se konzuli postaraju za to da država ne pretrpi nikakvu štetu"). Ovakva je odluka prvi put doneta 122. st. e. da bi se suzbio reformski pokret Gaja Grakha, a takođe je upotrebljena i protiv Saturnina (100. st. e.) i Katiline (63. st. e.). Poslednji put senat je ovakvu odluku doneo 40. godine st. e. protiv akcija Salvidenija Rufa (Salvidenius Rufus). Populari su uvek dovodili u pitanje zakonsko pravo senata da koristi ovu vanrednu meru.