Trgovac (Plaut)

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Jump to navigation Jump to search
Trgovac (Mercator)
Plautus.gif
Plaut
Napisao: Plaut
Likovi Herin (mladić, zaljubljen u Pasikompsu)
Demifon (starac, otac Harinov, takođe zaljubljen u Pasikompsu)
Pasikompsa (mlada robinja s Rodosa)
Akantion (rob)
Lizimah (starac, prijatelj Demifonov)
Dorpia (supruga Lizimahova)
Eutih (mladić, sin Lizimahov)
Sira (stara robinja)
Kuvar
Datum premijere između 212. i 210. pne.
Mjesto premijere Rim
Originalni jezik Latinski
Žanr Palijata
Radnja ulica u Atini u Grčkoj, ispred kuća Demifona i Lizimaha

Trgovac (lat. Mercator) je komedija rimskog književnika Tita Makcija Plauta, sastavljena od pet činova. Prolog ne postoji u formalnom smislu, kao deo izdvojen od drame, nego jedan od glavnih likova u prvoj sceni prvog čina objašnjava prethodnu istoriju i stavlja radnju u kontekst. Delo se zasniva na istoimenom komadu (Ἔμπορος) grčkog komediografa Filemona, jednog od najistaknutijih pesnika nove atičke komedije.

Zaplet[uredi - уреди | uredi izvor]

Ova se komedija bavi ludostima jednog pokvarenog starca i njegovog sina. Dve godine pre trenutka kad počinje radnja drame, Harina je otac Demifon poslao na Rodos da se tamo bavi trgovinom. To je ovaj s velikim uspehom i činio, a sada se vraća kući u Atinu i sa sobom dovodi jednu devojku, Pasikompsu, koja je zapravo njegova ljubavnica, no pretvara se da ju je kupio kao služavku svojoj majci. Demifon, u sinovljevom odsustvu, odlazi do luke, tamo ugleda Pasikompsu i odmah se do ušiju zaljubi u nju. Onda Harinu kaže kako je devojka navodno previše lepa da bi došla kao služavka u njihovu kuću te da je zato mora prodati. Istovremeno nagovori svog prijatelja, Lizimaha, da kupi devojku u njegovo ime i odvede je svojoj kući. Kad je to tako i učinjeno, Lizimahova se žena neočekivano vraća sa sela i u svojoj kući zatiče Pasikompsu. U međuvremenu, Harin ― očajan zbog gubitka drage ― odlučuje da ode iz zemlje. No njegov prijatelj Eutih, Lizimahov sin, otkrije prijateljevu draganu u kući svog oca te o tome izvesti Harina i tako ga odgovori od odlaska. Zatim Eutih posreduje u izmirenju svojih roditelja, i komedija se završava njegovom oštrom kritikom Demifonovog ponašanja.[1]

Argument[uredi - уреди | uredi izvor]

U sačuvanim rukopisima Trgovac počinje s dva argument, tj. s dva kratka sažetka drame. Te argumente nije pisao Plaut, već su dodati kasnije, nakon Plautove smrti. U njima se daje kratak pregled sadržaja drame, s posebnom osvrtom na opšte okolnosti, razvoj zapleta i njegov epilog. Jedan od dva argumenta u Trgovcu ima oblik akrostiha, a tu formu nalazimo i u argumentima mnogih drugih Plautovih drama:[2]

Missus mercatum ab suo adulescens patre
Emit atque adportat scita forma mulierem.
Requirit quae sit, postquam eam vidit, senex:
Confingit servos emptam matri pedisequam.
Amat senex hanc, ac se simulans vendere
Tradit vicino; eum putat uxor sibi
Obduxe scortum. Tum Charinum ex fuga
Retrahit sodalis, postquam amicam invenit.
Mladić, koga je otac poslao da trguje,
Enormne lepote devojku kupi i dovede.
Raspituje se otac, kad je ugleda, ko ja ona:
Curu je sin ― izmisli rob ― kupio da majku služi.
A starac se u nju zaljubi i preda je svom susedu
Tobože je prodajući; a žena susedova misli da
Ovaj je doma ljubavnicu doveo. Tad želju za bekstvom
Rasprši kod Harina prijatelj što dragu mu je pronašao.

Struktura[uredi - уреди | uredi izvor]

Prvi čin[uredi - уреди | uredi izvor]

U prvoj sceni prvog čina Harin pripoveda o tome kako je bio ludo zaljubljen u jednu heteru, pa ga je strogi otac, Demifon, poslao na Rodos da se tamo bavi trgovinom, što je i činio s velikim uspehom. No na Rodosu se opet zaljubio, ovaj put u prelepu Pasikompsu, otkupio ju je i doveo sa sobom prilikom povratka u Atinu. Međutim, plaši se očeve reakcije i pretvara se da devojku kupio majci kao robinju. Druga scena je dugi razgovor između mladog Harina i njegovog roba Akantiona, u kome ga ovaj potanko izveštava o tome kako je Demifon u luci već video devojku.

Drugi čin[uredi - уреди | uredi izvor]

Demifon priča o čudnom smu koji je usnuo, naime kako je kupio jednu kozu, koja mu se veoma svidela, ali ju je ― iz straha da će se posvađati s onom koju već ima kod kuće ― predao na čuvanje jednom majmunu; no ovaj preti da će mu je vratiti zbog štete koju mu nanosi; potom je, pak, odvodi jedan jarac. Taj san treba protumačiti u svetlu činjenice da se Demifon zaljubio u devojku koju je video u luci, što on sam i priznaje svom prijatelju Lizimahu u drugoj sceni ovog čina. U trećoj sceni susreću se otac i sin, puni nepoverenja jedan prema drugom zbog ljubavnih tajni koje svaki nastoji sačuvati za sebe. Demifon objašnjava da robinja koju je Harin kupio nije odgovarajuća, jer je previše lepa, pa nije pogodna za uobičajenu službu, a osim toga moža izazvati i kojekakve skandale. Harin predlaže da se poništi kupovina, ali otac se suprotstavlja, navodeći kao razlog sinovljevo trgovačko poštenje, te umesto toga predlaže da se devojka proda jednom starcu, koji će joj dati odgovarajuća zaduženja, te gotovo na licu mesta počinje s prodajom devojke. Jednako munjevito, Harin pronalazi nekog mladića s istim namerama, pa dolazi do neke vrste nadrealne licitacije, ali otac ističe svoj autoritet, iako Harin izmišlja da bi neki njegov ortak navodno mogao osporiti prodaju. Mladić je nesrećan i svoj očaj deli s prijateljem Eutihom, Lizimahovim sinom, koji mu pak obećava da će on otkupiti devojku, premda se ne zna kojim novcem.

Treći čin[uredi - уреди | uredi izvor]

U prvoj sceni trećeg čina saznajemo da je Lizimah kupio Pasikompsu, ali, kako bi je utešio, on joj govori da je to učinio u ime njenog gospodara; Pasikompsa, dakako, misli da na Harina, a Lizimah na Demifona, pa on zato ostane iznenađen kad mu devojka kaže da su ona i njen gospodar obećali jedno drugome da nikad neće voditi ljubav ni sa kim drugim. Druga scena je kratak monolog Demifonov, u kome on trijumfuje zbog briljantnog uspeha svog poduhvata, a u sledećoj sceni već zadužuje Lizimaha da unajmi kuvara da pripremi raskošnu gozbu. U međuvremenu, vraća se Eutih i saopštava prijatelju da je zakasnio i da je neki neznanac već kupio Pasikompsu. Harin govori da će otići u dobrovoljno izgnanstvo, dok Eutih kreće u potragu za devojkom.

Četvrti čin[uredi - уреди | uredi izvor]

Sasvim neočekivano, sa sela se vraća Lizimahova žena, Doripa, i našavši devojku u vlastitoj kući, žestoko napada muža. On se pokušava opravdati tvrdeći da je Pasikompsa predmet suđenja koje mu je povereno, ali u tom trenutku stiže kuvar da ga podseti na planiranu gozbu, kao i na nimalo pristojne reči koje je na račun supruge Lizimah izgovorio prilikom planiranja gozbe. Izbija svađa između Lizimaha i Doripe. Lizimah proklinje suseda, koji ga je uvalio u ovu nevolju, a robinja Sira, na početku pete scene, izgovara vrlo zanimljivu kritiku na račun prakse da se na nevernost muškarca gleda s mnogo više tolerancije nego na nevernost žene.

Peti čin[uredi - уреди | uredi izvor]

Harin se oprašta od svoje kuće, koju se priprema napustiti kako bi po svetu tražio svoju voljenu Pasikompsu. Eutih ga zaustavlja i otkriva mu da je Pasikompsa pronađena i da se nalazi u njegovoj kući. Nakon dosta otpora Harin poveruje, kao što ― van scene ― i Doripa poveruje da je Lizimah nevin. Što se Demifona tiče, on se iz sce snage kune u to da ne bi nikada ni pogledao Pasikompsu da je znao da je sin voli. Sve se sređuje na pomirljiv način, a Demifonova supruga neće čak ni saznati za muževljevu drskost. Na samom završetku komedije Eutih proglašava groteskni zakon koji zabranjuje starcima "iznad šezdesete godine života" da odlaze kod žena, a mladima to dopušta "umereno" (bono modo)'.

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]