Apostolsko nasledstvo
Apostolsko nasledstvo, ili predanje, prejemstvo, sukcesija (lat. apostolica successio) je kršćanska doktrina, po kojoj su sadašnji biskupi (episkopi) izravni naslednici Isusovih apostola. Prema toj doktrini, apostolska sukcesija se održava rukopoloženjem episkopa.
Ova doktrina ozakonjuje autoritet biskupa koji tvrde da kao naslednici apostola imaju isključivo pravo rukovođenja crkvama, što je osnova papskog autoriteta do današnjeg dana.[1] Ovu doktrinu zastupaju rimokatolička i pravoslavna crkva, dok je većina protestantskih teologa odbacuje ili joj ne pridaje značaj.
Gnosticizam je razvio, možda pre hrišćanske crkve, ideju apostolskog predanja, smatrajući da njegovo „poznanje“ potiče od tajnog predanja apostola.[2] Da bi pobila gnosticizam, Crkva je razvila ideju istorijskog, a ne idejnog, apostolskog prejemstva.[2]
Elejn Pejgels dokazuje da je doktrina o apostolskom nasledstvu blisko vezana za doktrinu o Isusovom vaskrsenju. Prema predanju, uskrsli Isus se pojavio nekim apostolima i predao im vođsvto. Počevši od 2. veka, unutar crkve su formulisali stav da samo neka svedočanstva o susretu sa uskrslim Isusom imaju autoritet.
Prema Novom zavjetu, nakon Isusovog pogubljenja njegovi sledbenici su se razbežali, te je izgledalo da smrt vođe znači kraj pokreta. No, ubrzo su se pronele zaprepašćujuće vesti, da je »Gospodin zaista ustao i pojavio se Simonu« [3], što je hrišćane navelo da zaključe kako je Isus imenovao Petra za naslednika i prepustio mu vođstvo. Štoviše, Evanđelje po Jovanu eksplicitno tvrdi da je vaskrsli Hrist Petru predao mesto »pastira stada«.[4] Bila tvrdnja istinita ili ne, ne može se proveriti. Postoje samo svedočanstva iz druge ruke vernika koji tu tvrdnju podržavaju i skeptika koji je poriču.[1]
.jpg)
Ubrzo posle Isusove smrti Petar se stavio na čelo grupe kao vođa i zvanični predstavnik. Navodno, on je vlast dobio od jedinog izvora koji je grupa priznavala — od samog Isusa, koji je sada govorio posle smrti. Crkve koje u Petru vide svoje poreklo stvorile su verovanje, koje se dan-danas podržava u katoličkoj i nekim protestantskim crkvama, da je Petar bio »prvi svedok vaskrsenja« i stoga zakoniti vođa crkve. Međutim, ova tvrdnja se može opovrgnuti na osnovu samog Novog zaveta: evanđelja po Marku i po Jovanu tvrde da je prvi svedok vaskrsenja bila Marija Magdalena, a ne Petar.[5]
Crkva je isticala Matejevu priču po kojoj je vaskrsli Isus objavio da je njegova vlast sada dosegla kosmičke razmere: »Sva vlast na nebu i na zemlji je meni predata« te ju je poverio »jedanaestorici učenika«.[6] Posle četrdeset dana, nakon što je izvršio prenošenje vlasti, uskrsli Isus se iznenada fizički udaljio od njih i podigao se na nebo dok su ga apostoli u čudu posmatrali.[7] Posle toga, kako kaže Novi zavjet, Hrist se drugima pojavljivao samo na posredniji način.
Pejgels zaključuje da "doktrina da se sva vlast zasniva na susretu određenih apostola s vaskrslim Hristom, susretu sada okončanom jednom zasvagda, ima ogroman uticaj na političku strukturu hrišćanske zajednice." Pre svega, kako je istakao nemački naučnik Karl Hol, ova doktrina sužava rukovodeći krug na malu družinu čiji članovi drže neprikosnovenu vlast.[8] Zatim, sledi da samo apostoli imaju pravo da postave buduće vođe — svoje naslednike.[9] Ove tvrdnje ne mogu se proveriti; umesto toga, naslednici moraju štititi svedočanstvo apostola, verovati u njega i prenositi ga budućim pokolenjima.[10][11]
Pošto kasnije generacije hrišćana nisu mogle imati pristupa živom i uskrslom Hristu, formulisana je doktrina da svaki vjernik mora priznavati autoritet crkve, koju su apostoli osnovali. Vremenom su određeni apostoli, točnije oni koji su osnovali crkvu u Rimu, počeli da budu naglašavani više od ostalih. Biskup Irenej krajem 2. vijeka preporučuje da se svako neslaganje prekine upućivanjem na tradiciju, poteklu od apostola "istinski velike i opštepoznate crkve koju su u Rimu osnovala dva odista slavna apostola Petar i Pavle" i upućivanjem na veru "koja je do nas došla biskupskim nasleđem". On napominje da je neophodno da se sa ovom crkvom, zbog njenog nadmoćnog autoriteta, svaka crkva složi.[12]
Razne hrišćanske grupe su se protivile crkvenoj doktrini o apostolskom nasleđu, opisujući susrete s uskrslim Hristom i naglašavajući preimućstvo tajnog predanja nad učenjem sveštenika i biskupa, koji poseduju samo opšte predanje.
Gnostici su se također pozivali na uskrslog Krista radi legitimiziranja svoje pozicije. Oni su tvrdili da se uskrsli Isus nakon raspeća pojavljivao određenim učenicima otkrivajući im razne božanske uvide (vidi npr. Tajna knjiga Jakovljeva). Tako Petrova apokalipsa (oko 200—300. g.), jedan od spisa iz zbirke pronađene kod Nag Hamadija, govori kako je apostol Petar bio ožalošćen kad je čuo da će mnogi vernici »dopasti pogrešnog imena« i »da će njima vladati jeretici«.[13] Ustali Hrist objašnjava Petru da su oni koji sebe nazivaju biskupima i đakonima, kao da su svoj autoritet primili od Boga, u stvari »bezvodni kanali«:
Bit će i onih koji su van našega broja, koji se nazivaju biskupima i đakonima, kao da su svoju vlast primili od Boga. Oni se klanjaju vođama. Ti su ljudi suha korita.[14]
Mada oni »ne razumeju misteriju, hvališu se da misterija istine pripada samo njima.«[15] Otkrivenje ih optužuje da su pogrešno protumačili učenje apostola i tako stvorili »veštačku crkvu« umesto istinskog hrišćanskog »bratstva«.[16]
Ranohrišćanski gnostici su, nasuprot katoličkoj doktrini o nasledstvu, smatrali da ko god unutarnjim okom »vidi Gospoda«, može tvrditi da njegov (ili njen) autoritet odgovara autoritetu apostola i njihovih naslednika ili da ga čak nadmašuje. Za razliku od pravovernih, koji prihvataju samo otkrovenja koja potvrđuju apostolsku tradiciju, gnostici očekuju da će napredujući neprekidno povećavati znanja (kao najnoviji eksperimenti iz psihologije).[1] Biskup Irenej to komentariše ovako:
Oni sebe smatraju »zrelim« tako da se niko s njima ne može porediti u veličini gnoze — čak i ako pomenete Petra, ili Pavla ili nekog drugog apostola ... Oni zamišljaju da su sami pronašli više nego apostoli, i da su apostoli propovedali jevanđelje još uvek pod uticajem jevrejskih shvatanja, a da su oni mudriji i pametniji od apostola.[17]
Ovakav stav prema apostolima ustvari odražava njihov odnos prema sveštenicima i biskupima koji tvrde da su nosioci apostolskog nasleđa. Gnostici su smatrali da duhovni autoritet poseduje svako ko dođe u neposredan lični dodir sa „živim“. Oni su verovali da lično iskustvo ima prvenstvo nad svedočenjem iz druge ruke i tradicijom. Prema ovom načinu mišljenja, rukovođenje zajednicom se ne sme učvrstiti u institucijske okvire: ono mora ostati spontano, harizmatsko i otvoreno.[1]
Gnostici su tvrdili da postoje dva izvora predanja, jedan javan, drugi tajan. Dok se crkva isključivo služila javnim učenjima koje su Isus i apostoli pružali »mnoštvu«, gnostici su, po sopstvenoj tvrdnji, izlagali tajno učenje poznato samo nekolicini.[18][19] U kanonskom Evanđelju po Marku, Isus se ovako obraća svojim učenicima:
Vama je predata tajna carstva Božjeg, ali za neposvećene sve je u parabolama; tako oni mogu gledati, a ne videti, čuti, a ne razumeti.[20]
– Isus
Matej također beleži da se Isus prilikom javnih govora za narod služio isključivo parabolama. Kada bi ga učenici upitali zašto to čini, on bi odgovorio »Vi ste predodređeni da znate tajne (mysteria) carstva nebeskog, ali oni nisu.«[21] Po gnosticima, neki od učenika, držeći se Isusovih uputstava, su čuvali njegova ezoterična učenja u tajnosti: ova su učenja predavana samo privatno određenim osobama koje su, pokazavši duhovnu zrelost, smatrane sposobnim za »uvođenje u gnozu« — tajno znanje.
Ovo predanje Crkva je odbila argumentom da Crkva nije „škola“ gde se istina poseduje i prenosi preko izvesnih „stručnjaka“ umnima, već „zajednica“ gde se istina doživljava kao neophodnost između vernih, nezavisno od njihovih umnih sposobnosti.[2] Zato se „apostolsko prejemstvo“ u Crkvi izražava kroz episkope.[2]
- ↑ 1,0 1,1 1,2 1,3 Elejn Pejgels - Gnostička evanđelja (scribd)
- ↑ 2,0 2,1 2,2 2,3 „Јован Зизијулас, Јелинизам и хришћанство”. Arhivirano iz originala na datum 2018-03-04. Pristupljeno 2013-03-29.
- ↑ Jevanđelje po Luki 24:34.
- ↑ Jevanđelje po Jovanu 21:15—19.
- ↑ Jevanđelje po Marku 16:9 ; Jevanđelje po Jovanu 20:11—17.
- ↑ Jevanđelje po Mateju 28:18.
- ↑ Dela apostola 1:6—11.
- ↑ Videti K. Holl, Der Kirchenbegriff des Paulus in seinem Verhaltnis zur dem der TJrgemeinde, u: Gesammelte Aufsiitze zur Kirchengeschichte (Tübingen, 1921), II, str. 50—51.
- ↑ G. Blum, Tradition und Sukzession: Studium zum Normbegriff des Apostolischen von Paulus bis Irenaeus (Berlin, 1963), str. 48.
- ↑ Campenhausen, Ecclesiastical Authority and Spiritual Power, str. 14—24.
- ↑ E. Pagels, »Visions, Appearances, and Apostolic Authority«, str. 415—430.
- ↑ Irenaeus, AH 3.3.2.
- ↑ Petrova apokalipsa 74.16—21
- ↑ Petrova apokalipsa 79.24—30, u: NHL 343.
- ↑ Petrova apokalipsa, 76.27—34, u: NHL 342
- ↑ Petrova apokalipsa, 78.31—79.10, u: NHL 343
- ↑ Irenaeus AH 3.13.6.
- ↑ Irenaeus, AH 3.2.1—3.3.1.
- ↑ M. Smith, Clement of Alexandria and a secret Gospel of Mark (Cambridge, 1973), 197—278.
- ↑ Jevandelje po Marku 4:11.
- ↑ Jevandelje po Mateju 13:11.