Alexej von Jawlensky

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije

Aleksej fon Javlenski (rus. Алексей Георгиевич Явленский, nem. Alexej von Jawlensky, 25. mart 1864. ili 1865, Toršok, Rusija—15. mart 1941, Visbaden) bio je ruski slikar i jedan od predvodnika pokreta Ekspresionizma.

Bio je aktivan u Nemačkoj od 1896. gde se pridružio Novom umetničkom udruženju u Minhenu (-{Neue Künstlervereinigung München}-) i kasnije grupi Plavi jahač (-{Der Blaue Reiter}-).

Biografija[uredi - уреди | uredi izvor]

Javlenski je rođen kao peto dete Georgija Nikiforoviča Javlenskog i Aleksandre Petrove Medvedeve. Sa svojih šesnaest godina on je živeo sa familijom u Moskvi sa ciljem da postane oficir i otkrio je ljubav prema slikarstvu i na svetskoj izložbi 1880. prvi put se susreo sa modernom umetnošću i počeo je kao autodidakt svoje slikarske i crtačke sposobnosti razvijati redovnim posetama u Galeriji Tretjakov.

Kao oficir u ruskoj gardi u početko u rangu štabskog kapetana bio je premešten u Sankt Peterburg i postao učenik Ilje Rjepina na petersburškoj akademiji koju je posećivao od 1889.1896. 1896./97. ostavlja vojničko zvanje i posvećuje se slikarstvu i upoznaje Marijanu fon Verefkin i ženi se sa njom 1922. godine i odlazi u Minhen gde u slikarskoj školi Antona Ažbea upoznaje Vasilija Kandinskog.

1902. dobio je sina koji je kasnije takođe postao slikar. Posle realizma koji je gajio u prvo vreme u Minhenu slikao je u stilu Vinsenta van Goga dok nije počeo da radi pod uticajem francuskih ekspresionista kako je radio sve do izbijanja Prvog svetskog rata.

1909. osnovao je među ostalima i sa Vasilij Kandinskim, Adolfom Erbslohom, Gabrijelom Minter, Marijanom von Verefkin i drugih „Novo umetničko udruženje Minhen“ koje je prethodilo kasnijem „Plavom jahaču“ koji su osnovali Vasilij Kandinski i Franc Mark i kojem je Javlenski vrlo brzo pristupio.

1914. morao je Javlenski da napusti Nemačku i nastanio se u Švajcarskoj. Tu je radio „Varijacije za temu za pejsaže“. 1924. Osnovao je sa Vasilij Kandinskim, Paulom Kleom i Lionelom Fajnigerom grupu „Plave četvorice“ koja je izlagala u Nemačkoj i SAD. 1937. godine je 72 njegova dela proglašeno za „degenerisanu umetnost“ od strane nacista koja su posthumno izlagana u Dokumenta Kasel 1955. godine u Kaselu. 1934. godine je izgubio nemačko državljanstvo.

Umro je 1941. godine u Visbadenu i sahranjen je na ruskopravoslavnom groblju u Visbadenu. Posmrtni govor je održao njegov dugogodišnji prijatelj Adolf Erbsloh.

Vanjske veze[uredi - уреди | uredi izvor]