Adnan Menderes

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Jump to navigation Jump to search

Adnan Menderes (tur. Adnan Menderes; 1899 – 17. septembar 1961) ili Ali Adnan Ertekin Menderes je bio premijer Turske od 1950. do 1960. Bio je jedan od osnivača Demokratske partije (DP) 1946. Obesila ga je vojna hunta nakon puča 1960, zajedno sa još dva člana kabineta, Fatinom Ruštuom Zorluom i Hasanom Polatkanom. Poslednji je turski politički vođa koji je ubijen nakon vojnog puča, i jedan od tri političara turske republike (uz Ataturka i Turguta Ozala), kome je u čast izgrađen mauzolej.

Rani život i karijera[uredi - уреди | uredi izvor]

Adnan Menderes je rođen 1899. u mestu Kočarli, u vilajetu Ajdin kao sin bogatog zemljoposednika krimskog tatarskog porekla.[1]Šablon:Page needed Nakon osnovne škole, Menderes je pohađao Američki koledž u Izmiru. Učestvovao je u borbama protiv grčke vojske tokom Rata za nezavisnost Turske. Diplomirao je na Pravnom fakultetu na Univerzitetu u Ankari. 1930, Menderes je organizovao ogranak kratkotrajne Liberalne republikanske partije (tur. Serbest Cumhuriyet Fırkası) u Ajdinu.[2] Nakon što je partija prestala da postoji, Ataturk ga je pozvao da se pridruži vladajućoj Republikanskoj narodnoj partiji, i partijske vođe su ga izabrale za partijskog predstavnika u Ajdinu 1931. 1945. je izbačen iz partije zajedno sa dvojicom kolega zbog unutarstranačkog protivljenja politici nacionalizacije tadašnjeg samoproglašenog „nacionalnog šefa“ Mustafe Ismeta Inonija.[3]

Dolazak na vlast[uredi - уреди | uredi izvor]

7. januara 1946, Menderes i bivši premijer Dželal Bajar su osnovali Demokratsku partiju (DP), četvrtu legalnu opozicionu partiju u Turskoj, nakon Napredne republikanske partije koju je osnovao penzionisani general Kazim Karabekir 1924, Liberalne republikanske partije koju je 1930. osnovao Ali Fethi Okjar i Nacionalne partije razvoja (tur. Milli Kalkınma Partisi) koju je 1945 osnovao Nuri Demirag. Prve dve navedene stranke je u prvih par meseci nakon osnivanja zabranila Republikanska narodna partija (CHP), koja je bila vladajuća stranka do izbora u turskoj 1950. Menderes je izabran za predstavnika Kitahije na izborima 1946. Kada je DP osvojila 52% glasova na prvim slobodnim izborima u istoriji Turske 14. maja 1950. (na kojima je glasano u tajnosti a glasovi su brojani javno), Menderes je postao premijer, a 1955. je preuzeo i dužnosti ministra spoljnih poslova. Kasnije je još dvaput pobedio na slobodnim izborima, 1954. i 1957.

U 10 godina tokom kojih je bio premijer, turska ekonomija je rasla po stopi od 9% godišnje, što je uspeh koji u Turskoj još uvek nije ponovljen.[4] Tokom njegove vladavine, Turska je primljena u NATO. Uz pomoć ekonomske podrške iz Sjedinjenih Država u skladu sa Maršalovim planom, poljoprivreda je mehanizovana, a saobraćaj, energetika, obrazovanje, zdravstvo i sektori osiguranja i bankarstva su unapređeni. 1955, Menderesovu vladu su politički protivnici optužili da je orkestrirala Istanbulski pogrom, čija meta je bila brojčana istanbulska grčka manjina.[5] Hinjade radnji, kuća, crkava, čak i grčkih grobova u Istanbulu je uništeno u toku nekoliko sati, a više ljudi je povređeno. Pogrom protiv grčke manjine je bio izazvan širenjem lažnih vesti o napadu na kuću Mustafe Kemala Ataturka u Solunu. Ispostavilo se da je navodni napad provokacija koju je organizovala turska vlada, koja je u Istanbul dovela besne i naivne seljake iz Anadolije u cilju da „kazni“ Grke.

Avionska nesreća[uredi - уреди | uredi izvor]

17. februara 1959, Vikers viskaunt tip 793 Turkiš erlajnsa registracija TC-SEV, u kome su se nalazili Adnan Menderes, i grupa vladinih zvaničnika na specijalnom letu od Istanbula do Getvika se srušio nekoliko milja pre piste, blizu Raspera, Saseks tokom guste magle, i zapalio se. Devet od 16 putnika i 5 od 8 članova posade je poginulo. Menderes, koji je sedeo u zadnjem delu aviona je preživeo nesreću gotovo nepovređen, i hospitalizovan je u Londonskoj klinici 90 minuta nakon što mu je prvu pomoć ukazala žena koja je živela u blizini mesta pada aviona.

Menderes je putovao u London da potpiše sporazum o pitanju Kipra sa britanskim premijerom Haroldom Makmilanom i grčkim premijerom Kostasom Karamanlisom. Ovaj sporazum je davao svim trima stranama pravo da intervenišu ukoliko bi bilo koja strana narušila mir.[6]

Menderes je potpisao Londonski sporazum 19. februara 1959. u bolnici. Vratio se u Tursku 26. februara 1959. Dočekala ga je velika masa naroda, a dobrodošlicu mu je poželeo čak i njegov veliki neprijatelj Ismet Ineni.

Politika i lična uverenja[uredi - уреди | uredi izvor]

Adnan Menderes i članovi Liberalne republikanske partije

Menderes je bio tolerantniji prema tradicionalnom načinu života i različitim oblicima poštovanja Islama nego što su bili Ataturk i njegova partija – u kampanji za izbore 1950. se zalagao za legalizovanje poziva na molitvu (ezan) na arapskom, koji je bio zabranjen kako bi se umanjili arapski uticaji u Turskoj. Ponovo je otvorio hiljade džamija širom zemlje koje su bile zatvorene, i iz ovih razloga su ta politički protivnici optuživali da koristi religiju u cilju dobijanja političkih poena. Jedan od prvih poteza koje je sproveo kad je došao na vlast je uklanjanje slika Ismeta Inenija sa novčanica i poštanskih maraka, umesto kojih je vratio slike Ataturka, koje su uklonjene kada je Ineni postao predsednik 1938.[7] Zahvaljujući nasleđu Ataturka i podršci koju je on uživao u narodu, ovo je bio uspešan potez, iako je zakon za vreme bivšeg predsednika navodio da se na banknotama nalazi slika predsednika države (u ovom slučaju Dželal Bajar). U jednom od svojih govora je rekao kako članovi parlamenta mogu da vrate halifat ako tako žele.

Predsednik Sjedinjenih Država Dvajt Ajzenhauer na sastanku sa Dželalom Bajarom i premijerom Adnanom Menderesom u predsedničkoj razidenciji u Čankaji (decembar 1959).

Iako je zadržao prozapadnu politiku, bio je aktivniji od svojih prethodnika u izgradnji odnosa sa muslimanskim državama. Menderes je vodio liberalniju ekonomsku politiku od svojih prethodnika, i dopuštao je veće slobode privatnim preduzetnicima. Načelno, njegova ekonomska politika ga je učinila popularnim među siromašnijim slojevima stanovništva.

Bio je vrlo netolerantan prema kritici, pa je uveo cenzuru štampe i hapsio novinare, a uz to je pokušavao da suzbije opozicione političke stranke i da pod svoju kontrolu stavi institucije poput univerziteta. Menderes je imao veliku podršku u narodu kao i podršku načelnika generalštaba Džemala Gursela koji je, u ličnom patriotskom memorandumu, istakao da bi Menderes trebalo da postane predsednik republike kako bi osigurao nacionalno jedinstvo. Međutim, popularnost mu je bila sve manja među intelektualcima, studentima i grupom radikalnih mladih vojnih oficira, koji su se bojali da su Ataturkovi ideali ugroženi.

Najznačajniji događaj koji je doveo do njegovog pada sa vlasti je verovatno bilo uspostavljanje Komisije za istragu (tur. Tahkikat Komisyonu). Komisiju su činili samo poslanici Demokratske partije, i tim poslanicima su data ovlašćenja javnih i vojnih tužilaca, kao i ovlašćenja da donose presude. Ovo je bilo protiv principa razdvajanja vlasti i dalo je poslanicima moć da tuže i presuđuju. Štaviše, na presude Komisije nije bila moguća žalba pred apelacionim sudovima.

Puč, suđenje, smrtna kazna[uredi - уреди | uredi izvor]

27. maja 1960, u vojnom puču koji je organizovalo 37 „mladih oficira“ je svrgnuta vlada, a Menderes i svi vodeći ljudi njegove stranke su uhapšeni.[8] Optuženi su za kršenje Ustava, naređivanje Istanbulskog pogroma, u kome je ubijeno 57 Grka, i proneveru novca iz državnih fondova. Adnanu je suđeno, zajedno sa ostalim vođama DP pred vojnim sudom na ostrvu Jasiada. Menderes je osuđen na smrt. Odložio je izvršenje smrtne kazne neuspelim pokušajem samoubistva kada je popio veliku količinu tableta za spavanje.[9] Uprkos molbama za pomilovanje od strane predsednika Džemala Gursela i vođe opozicije Ismeta Inonua,[10] i sličnih poziva od više svetskih vođa uključujući predsednika Sjedinjenih Država Džona F. Kenedija i engleske kraljice Elizabete II, vojna hunta je obesila Menderesa na ostrvu Imrali 17. septembra 1961.[11] Dva meseca kasnije, Menderesov protivnik Ismet Inonu je formirao novu vladu pod patronatom vojske, u koaliciji i uz pomoć novoformirane Partije pravde (tur. Adalet Partisi), nakon što su ove dve partije zajedno osvojile većinu glasova na izborima 1961.[12] Partija pravde, za koju neki smatraju da nastavlja nasleđe Menderesa je odnela pobede na kasnijim izborima posebno pod vođstvom Sulejmana Demirela.

Napomene i reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. -{Aydemir, Şevket Süreyya. "Menderes'in Dramı", Remzi Kitabevi, Istanbul}- 1984
  2. Zürcher, Erik J. (2004). Turkey: A Modern History, Revised Edition. I.B.Tauris. str. 397. ISBN 978-1-86064-958-5. https://books.google.com/books?id=XUCC4whASl4C&pg=PA397. 
  3. Heper, Metin; Sayari, Sabri (2002). Political leaders and democracy in Turkey. Lexington Books. ISBN 978-0-7391-0352-4. https://books.google.com/books?id=kh2JAZ42mOMC&pg=RA1-PA68. 
  4. http://www.ggdc.net/Maddison/Historical_Statistics/horizontal-file_03-2007.xls
  5. 6–7 Eylül Olayları Šablon:Tr
  6. "1959: Turkish leader involved in fatal crash". BBC News. 17. 2. 1959. Pristupljeno 23. 4. 2010. 
  7. Mango, Andrew (2002). Ataturk: The Biography of the founder of Modern Turkey. Overlook. str. 36. ISBN 978-1-59020-924-0. https://books.google.com/books?id=dI1hUJWU4EIC&pg=PA36-IA168. ""Now the Democrat Party government outdid him in signs of respect for Atatürk's memory."" 
  8. "FACTBOX: Coups in Turkey over last 50 years". Reuters. 17. 10. 2008. 
  9. "1961: Adnan Menderes". http://www.executedtoday.com/2009/09/17/1961-adnan-menderes/. pristupljeno 31. 7. 2016. 
  10. -{İnönü'nün MBK'ye gönderdiği Menderes mektubu}-
  11. "Adnan Menderes hanged". Dawn. Pristupljeno 31. 7. 2016. 
  12. Oron, Yitzhak (1961). Middle East Record Volume 2. Jerusalem: The Moshe Dayan Center. str. 573. https://books.google.com/books?id=vzZ71Eh5QvMC&lpg=PP1&dq=Middle%20East%20Record%20Volume%202%2C%201961&pg=PP1#v=onepage&q=Middle%20East%20Record%20Volume%202,%201961&f=false. pristupljeno 31. 7. 2016. 

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]

Političke funkcije
Prethodi:
Mehmet Fuat Koprulu
Ministar nacionalne odbrane Turske (vršilac dužnosti)
9. decembar 1955 — 28. jul 1957.
Slijedi:
Hasan Šemi Ergin
Prethodi:
Mehmet Fuat Koprulu
Ministar spoljnih poslova
1955
Slijedi:
Fatin Ruštu Zorlu
Prethodi:
Šemsetin Gunaltaj
Premijer Turske
22. maj 1950 — 27. maj 1960.
Slijedi:
Džemal Gursel
Stranačke/partijske dužnosti
Prethodi:
Dželal Bajar
Vođa Demokratske partije
9. jun 1950 — 27. maj 1960.
Slijedi:
Sulejman Demirel iz Partije pravde i Nedžmetin Erbakan iz Partije nacionalnog spasa