Сакуле

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Jump to navigation Jump to search
Сакуле

Православна црква у Сакулама
Православна црква у Сакулама

Грб
Основни подаци
Држава  Србија
Покрајина  Војводина
Управни округ Јужнобанатски
Општина Опово
Становништво
Становништво (2011) Red Arrow Down.svg 1847
Густина становништва 30 ст/km²
Положај
Координате 45°08′28″N 20°29′05″E / 45.141°N 20.484666°E / 45.141; 20.484666
Временска зона средњоевропска:
UTC+1
Надморска висина 69 m
Површина 67,4 km²
Сакуле is located in Srbije
Сакуле
Сакуле
Сакуле (Srbije)
Остали подаци
Поштански број 26206
Позивни број 013
Регистарска ознака PA


Координате: 45° 08′ 28" СГШ, 20° 29′ 05" ИГД


Сакуле је насеље у Србији у општини Опово у Јужнобанатском округу. Према попису из 2011. било је 1847 становника.

Историја[uredi - уреди | uredi izvor]

Сакуле се помињу већ 1432. године. У предтурско доба су потпадале под Ковинску жупанију. Године 1716/18. до 1742. село је било под такозваним Неузинским процесом, а од те године, кад су процеси прекинути, околина Неузине је придодата Великобечкеречком округу, директно под Панчево, у чијем је дистрикту остала све до 1773. године, кад су укључене у XII немачко-банатску регименту. У XVIII веку, село је било у склопу Темишварске епархије у оквиру панчевачког протопијата.

О животу и имовном стању сакулских житеља мало се зна, али је извесно да је село живело од сточарства и земљорадње, а делимично и од риболова. Друге делатности су биле мало заступљене, осим наравно, домаће радиности.

  • Предање места Сакуле

“Опис места Сакуле” Предања о насељу Петар Купусаревић парох Сакулски у периоду 1840-1878. године пише: Најдаља сећања наших најстаријих људи доказују, да су у стара времена пре насељавања нашег старог села, живели Мађари к југу отприлике 3000 корака, на брежуљку званом Трунтаљ, а и данас исто место то име задржава, само што се по исељењу Мађара виногради са укусним вином и благородним воћем од новонасељених Срба засађени; које и данас постоје. А из ког разлога су Мађари са тог места отишли и куда то је непознато.

По исељењу Мађара у години 1737. доселиле се неке фамилије из срема, а друге из Ердеља, И населише северно од места Трунтаља, на једно узвишено место-недалеко од текуће реке Тамиш и ту се настанили, где су и цркву себи подигли, које су место знаком обележили једним часним крстом и данас назначеним, И то место и сад се зове Старо село” .[1]

По умножавању горе наведених фамилија почну се даље ширити, но будући, да је између садашњег старог села и новог села нашег била је једна велика умка на којој је по казивању старих једна кула постојала, из које је тачно у поноћ човек без главе на крмачи јашећи около куле трчао, И многа друга измишљања И сујеверја казивали, у години пак 1829. г.капетан Хамек бивши тада заповедник не могавши више којекаква измишљања и сујеверја слушати, заповеди исту кулу срушити, и тако на заповест његову изађе село са мотикама и ашовима, тако кулу порушише и поравнаше, И данас лепе и красне куће на истом месту постоје.

По рушењу куле почну се исељавати из Старог села, И насељавати иза речене куле; и на питање куда се тај и тај иселио, казивано је иза куле, од тада се по општем мишљењу, а и име наше село Сакуле добило. После неког времена 1778. године почну се Срби насељавати И из других места, као из Кикинде, Врања и Меленаца,, а затим И из Србије и из других банатских села и Ердеља (,, из Влашке,,). Према изнетим подацима, види се да је порекло Сакуљана овако: Најстарије фамилије су у старом селу, а оне су већином тамо прешле из ранијег села на Сигету, а делом подолазили из осталог Баната. тако да су себи у Новом насељеном селу и цркву 1779. године од старог материјала подигли, број житеља тих времена није познат, касније са две Парохије од 2629 душа, највише Срба, као И сада за кратко време И школу себи подигоше, која и данас постоји ; 1846. године стару цркву поруше И нову од доброг материјала подигоше, И бакром покрију. И та је црква славила Св. Николу.[2]

Манифестације[uredi - уреди | uredi izvor]

Најпознатија манифестација у Сакулама су Овчарски дани. Овај догађај се одржава сваке године у марту и том приликом се окупљају узгајивачи стоке (говеда, оваца, магараца итд), припремају и дегустирају специјалитети из домаће банаћанске кухиње, излажу ручни радови и одржава посебно атрактивна и већ надалеко позната трка на магарцима у више категорија, по којој су и Овчарски дани на првом месту препознатљиви. Сва ова дешавања су пропраћена богатим културно-уметничким програмом и посетом угледних личности из света културе и јавног живота.

Сеоска слава је Свети Никола (22. мај), дан који је такође званичан дан општине Опово.

Демографија[uredi - уреди | uredi izvor]

У насељу Сакуле живи 1641 пунолетни становник, а просечна старост становништва износи 41,9 година (40,6 код мушкараца и 43,2 код жена). У насељу има 681 домаћинство, а просечан број чланова по домаћинству је 3,01.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија
Година Становника
1948. 2908 [3]
1953. 2822
1961. 2725
1971. 2525
1981. 2280
1991. 2200 2194
2002. 2081 2048
Етнички састав према попису из 2002.[4]
Срби
  
1.942 94,82%
Југословени
  
27 1,31%
Роми
  
23 1,12%
Словаци
  
19 0,92%
Румуни
  
6 0,29%
Македонци
  
6 0,29%
Црногорци
  
5 0,24%
Хрвати
  
3 0,14%
Мађари
  
2 0,09%
Албанци
  
2 0,09%
Муслимани
  
1 0,04%
непознато
  
2 0,09%


Референце[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Петар Купусаревић парох Сакулски , Опис места Сакул, објављено је у часопису, “Јавора” 1880.
  2. ,,Jovan Erdeljanović ,Srbi u Banatu,, (1924)
  3. Књига 2, Становништво, пол и старост, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-01-7
  4. Књига 1, Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-00-9
  5. Књига 9, Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, мај 2004, ISBN 86-84433-14-9

Спољашње везе[uredi - уреди | uredi izvor]