Меленци

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Меленци

Православна црква у Меленцима
Православна црква у Меленцима

Грб
Основни подаци
Држава  Србија
Покрајина  Војводина
Управни округ Средњобанатски
Град Зрењанин
Становништво
Становништво (2011) Red Arrow Down.svg 5982
Густина становништва 42 ст/km²
Положај
Координате 45°30′30″N 20°19′01″E / 45.508333°N 20.317°E / 45.508333; 20.317
Временска зона средњоевропска:
UTC+1
Надморска висина 82 m
Површина 162,0 km²
Меленци is located in Srbije
Меленци
Меленци
Меленци (Srbije)
Остали подаци
Поштански број 23269
23270
Позивни број 023
Регистарска ознака ZR


Координате: 45° 30′ 30" СГШ, 20° 19′ 01" ИГД

Меленци су насеље града Зрењанина у Средњобанатском округу. Према попису из 2002. било је 5982 становника. Просечна надморска висина је 82 m, са највишом тачком Дебелом Умком (86 m) и најнижом тачком Барнићевом Дољом (79 m). Површина села је 16.511 хектара, те оно припада једном од највећих у Србији.

Овде се налази Српска православна црква Светог Николе у Меленцима.

Природна богатства[uredi - уреди | uredi izvor]

У Меленцима се налази надалеко позната бања Русанда, богата минералним пелоидом (блатом) и термоминералном водом температуре 32°C. Конкретно, блато и вода из бање Русанда у великој мери садрже сумпорну киселину, натријум, натријум сулфат, натријум карбонат и соли магнезијума и калцијума. Око бање се налази широк појас шуме, као и језеро Русанда површине 4km² и надморске висине 82 m. Језера Окањ-Мутљача и Острово се такође налазе у Меленцима. Друга водена богатства се огледају у близини реке Тисе (12 km од села) и канала Дунав—Тиса—Дунав (2 km удаљености). У Меленцима има око 10.000 хектара обрадивог земљишта.

Становништво[uredi - уреди | uredi izvor]

Према последњем попису из 2002. године Меленци имају 6.563 становника, од чега већину чине Срби (93%). Године 1825. у селу је од 5.015 становника православних било 4.981, а римокатолика 34. Тај однос Срба и „осталих“ није битно мењан ни наредних деценија. Брз пораст становништва Меленаца довео је и до ширења места, па се село до краја 18. века састојало од четири „кварта“ који и данас постоје: Српкањ, Павлиш, Влашкањ и Чонтик. Село је подељено на око 2.400 домаћинстава, и велика већина живи од пољопривреде.

Култура[uredi - уреди | uredi izvor]

Прва школа у Меленцима је основана 1758. године. Последња школска зграда је изграђена 1968. године, и данас школу у Меленцима похађа око 700 ђака. Културно уметничко друштво „Коло“ окупља око стотину младих. У селу се такође налази православна црква (изграђена 1790) са црквеним хором.

Историја села[uredi - уреди | uredi izvor]

Меленце су формирали у првој половини 18. века од војске ослобођени граничари Поморишке војне границе. Насеље је добило име према већ постојећем топониму - пустари Меленце, која се први пут помиње на карти Баната из 1723-1725. године. На карти је, на јужној обали Русанде, уцртан знак поштанске станице. Највероватније, насеље је основано после 1739. године, односно после Београдског мира. Највећи број граничара досељен је из места Печке(рум. Pecica), али и из других места - Семлака, Надлака, Шајтина, Кевериша, Оровиља и других. Године 1758. село је имало око 300 кућа; капетан је био Георгије Новаковић, барјактар Сава Јосић а стражмештер Јован Костић. Било је седам свештеника, од којих петорица из Печке, а по један из Јегре и Чанада(рум. Cenad). Село је имало школу са дванаест ученика; учитељ је био поп Гаврило. Уважавајући све заслуге верних и храбрих српских граничара, царица Марија Терезија је, 12. новембра 1774. године, издала повељу о оснивању Кикиндског дистрикта.

Великокикиндски дистрикт је свечано проглашен 14. фебруара 1776. године. Поред Меленаца, у састав дистрикта ушла су следећа места: Башаид, Велика Кикинда, Врањево, Јозефово, Карлово, Крстур, Кумане, Мокрин и Тараш. Најзначајнија одредба привилегије била је да дистриктска земља никад не може бити продата, заложена или на било који начин отуђена. У случају да дистрикт буде предат спахијама, општине су имале право да се откупе и постану самосталне. Не желећи да остану у дистрикту, односно ризикују покмећивање, 115 меленачких породица се определило за војну границу на Дунаву и иселило у Сакуле, Идвор, Сефкерин, Перлез идр. Године 1788. у Меленце су се населиле 32 породице из Србије.

Меленци су 1788. постали немирно подручје. Комесар Хала се жалио да су Меленци најнепослушније од свих десет места у дистрикту. Такође, 1790. године, на покушај Торонталске жупаније да дистрикт приведе својој јурисдикцији, Меленчани су одговорили да не признају послушност ниједној жупанији. Наредних стотинак година, историја Меленаца је била живо везана за Великокикиндски дистрикт и збивања у њему. Тај део историје посебно је обележен сукобима око иберландског земљишта и његове поделе. 1823. и 1825. године је дошло до великих немира, и већ 1826. се говорило о карбонарима и факторима, струјама које су се управо „породиле“ у Меленцима и прошириле на цео дистрикт.

Револуција 1848-1849. и збивања у држави нису мимоишла ни Меленце. Уз обећање да ће добити земљу као награду (по 2 јутра), Меленчани су формирали по два батаљона добровољаца са укупно 365 људи од којих су 34 погинула. Године 1949. је генерал побуњеничке Кошутове војске Перцел Мор напао Меленце надмоћном војском наоружаном топовима и после одлучног отпора Срба који су Војводину бранили под командом Лазара Зубана на Иљеву, наредио је да се Меленци спале. После овог пораза, сав Банат је пао у руке побуњених Мађара. Међу Србима у Банату је остала изрека "Иљево - банатско Косово" и место погибије својих јунака који су пали бранећи Српску Војводину обележили су спомеником - "крстом на иљеву"[1].

Године 1847. селом је харао скорбут, од кога је умрло неколико стотина Меленчана. Тиса је 1869. године поплавила знатан део атара и порушила десетак кућа. Око стотинак Меленчана се тада иселило у друга насеља Баната. Епидемије колере биле су у годинама 1831, 1836, 1848-1849. и 1873. По злу и великом помору остала је упамћена епидемија из 1873. године када је у периоду од 20. јула до 4. септембра умрло 440 Меленчана. После те трагедије, село се задуго није опоравило. Такође, по злу је позната гладна 1863. година, када је од глади умирало 7-8 људи, међу којима највише деца.

Кикиндски дистрикт је укинут 1876. године одлуком угарске владе и прикључен Торонталској жупанији. Меленци су тада, заједно са Врањевом, Карловом и Тарашом прикључени Турскобечејском срезу. Године 1891. у Меленцима је било 1.519 кућа са 8.619 становника. Већ тада су Меленци имали железничку станицу, штедионицу и пошту. 18. новембра 1918. године, у Меленце је ушла српска војска да би, након седам дана, цео Банат и цела Војводина били прикључени Краљевини Србији.

Демографија[uredi - уреди | uredi izvor]

Према попису из 2002. било је 6737 становника (према попису из 1991. било је 7270 становника).

У насељу Меленци живи 5383 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 40,0 година (38,4 код мушкараца и 41,6 код жена). У насељу има 2269 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,97.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија
Година Становника
1948. 8447 [2]
1953. 8363
1961. 8254
1971. 8008
1981. 7685
1991. 7270 7134
2002. 6829 6737
Етнички састав према попису из 2002.[3]
Срби
  
6.293 93,40%
Мађари
  
65 0,96%
Роми
  
57 0,84%
Југословени
  
56 0,83%
Црногорци
  
20 0,29%
Хрвати
  
20 0,29%
Македонци
  
17 0,25%
Словаци
  
11 0,16%
Румуни
  
5 0,07%
Словенци
  
4 0,05%
Украјинци
  
2 0,02%
Чеси
  
1 0,01%
Немци
  
1 0,01%
Муслимани
  
1 0,01%
Буњевци
  
1 0,01%
Албанци
  
1 0,01%
непознато
  
29 0,43%


Референце[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Споменик батаљонцима
  2. Књига 2, Становништво, пол и старост, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-01-7
  3. Књига 1, Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-00-9
  4. Књига 9, Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, мај 2004, ISBN 86-84433-14-9

Спољашње везе[uredi - уреди | uredi izvor]