Лингвистика

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Jump to navigation Jump to search
Lingvistika
teorijska lingvistika
fonetika
fonologija
morfologija
sintaksa
semantika
leksička semantika
strukturalna semantika
prototipska semantika
stilistika
preskripcija
pragmatika
primenjena lingvistika
sociolingvistika
generativna lingvistika
kognitivna lingvistika
računska lingvistika
deskriptivna lingvistika
istorijska lingvistika
etimologija
spisak lingvista

Latinična verzija


Најчешће прихваћено, лингвистика је наука о људским језицима а лингвист је особа која се том науком бави. Проучавање лингвистике се може раслојити путем три осе:

  • Синхронијска и дијахронијска -- Синхронија се бави искључиво једновременим приказом језика; дијахронија се бави историјом језика и група језика и какве су се структуралне промене догодиле.
  • Теоријска и примењена -- Теоријска лингвистика се бави стварањем теоријских модела за опис појединачних језика, као и теоријама о језичким универзалијама. Примењена лингвистика се бави обрадом конкретног језичког материјала.
  • Контекстуална и независна -- Контекстуална лингвистика је концентрисана на то како се језик понаша у свету: његова друштвена функција, али такође и како је прихваћен, створен и перцепиран.

Према овим осама, научници који се једноставно зову лингвистима без додатних одредница, у основи се баве независном теоријском синхронијском лингвистиком, за коју се данас сматра да је срж лингвистике. То се обично назива "теоријском лингвистиком".

Постоји широк спектар области у лингвистици, а по многим питањима не постоји заједнички став.

Поља теоријске лингвистике[uredi - уреди | uredi izvor]

Теоријска лингвистика је подељена на одређени број посебних области које су мање или више независне. Најпознатије области су:

  • фонетика, наука о различитим гласовима које користе људски језици;
  • фонологија, наука о разликовним јединицама између основних гласова;
  • моpфологија, наука о унутрашњој структури речи;
  • синтакса, наука о томе како се речи комбинују у обликовању граматичких реченица;
  • семантика, наука о значењу речи (лексичка семантика), и о томе како се оне комбинују у обликовању значења реченица;
  • стилистика, наука о стилу у језицима;
  • прагматика, наука о коришћењу изражајних средстава (књижевно, фигуративно или друкчије) у комуникативном чину;

Не постоји универзално одређење ових области, али би се већина лингвиста сложила да међу овим областима постоје преклапања. У сваком случају, свака од ових области има своје основне концепте.

Дијахронијска лингвистика[uredi - уреди | uredi izvor]

Док се срж теоријске лингвистике налази у изучавању одређеног тренутка у развоју језика (обично садашњег), дијахронијска лингвистика проучава језике кроз време. Историјска лингвистика ужива и богату историју (лингвистика је проистекла из историјске лингвистике) и јаку теоријску залеђину у проучавању промена језика.

Почев од Фердинанда де Сосира, синхронијска лингвистика постаје све доминантнија у лингвистичким истраживањима. Осим када су у питању руске лингвистичке школе (са ретким изузецима по остатку света, као што је Александар Белић), може се слободно тврдити да је целокупна савремена лингвистика -- синхронијска. Данашња проучавања историје језика, осим изузетака, обично се обављају методама установљеним у 19. веку. Са Жаном Пијажеом и Ноамом Чомским су се, чак, главна научна супротстављања у савременој лингвистици пренела на разлику између две наследнице структуралне лингвистике: на когнитивну лингвистику и трансформационо-генеративну граматику.

Експлицитно и историјска перспектива укључује историјско-компаративна лингвистика и етимологија.

Примењена лингвистика[uredi - уреди | uredi izvor]

Колико је теоријска лингвистика усмерена према трагању за језичким универзалијама и њиховом опису, примењена лингвистика преузима резултате тих трагања и "примењује" их у осталим областима. Обично, "примењена лингвистика" се однси на коришћење лингвистичких истраживања у учењу језика, али и у другим областима. Синтеза говора и препознавање говора, на пример, користе лингвистичка знања за пружање гласовног интерфејса рачунарима.

Контекстуална лингвистика[uredi - уреди | uredi izvor]

Преко контекстуалне лингвистике лингвистика ступа у контакт са другим наукама. Колико теоријска лингвистика има свој засебан пут, интердисципларне области лингвистике проучавају како се језик односи према остатку света и утолико проучавања зависе од њега.

Социолингвистика, антрополошка лингвистика, и лингвистичка антропологија су науке у које проучавају однос између друштва у целости и језика.

У критичкој анализи дискурса однос са лингвистиком налазе реторика и филозофија.

У психолингвистици и неуролингвистици спој са лингвистиком налазе медицинске науке.

Остале интердисциплинарне области лингвистике укључују језичка аквизиција, еволуциона лингвистика, стратификациона лингвистика, и когнитивна лингвистика.

Појединачни говорници, језичке заједнице и језичке универзалије[uredi - уреди | uredi izvor]

Лингвисти се, такође, разликују у приступу проучавања говорника. Неки анализирају конкретни језик говорника или језички развој у детаље. Неки проучавају језик у целости језичке заједнице, као што је језик свих оних који говоре призренско-тимочким дијалектом. Други покушавају пронаћи језичке универзалије и примене их, на неком апстрактном нивоу, на све говорнике људског језика свуда. Најпознатији заговорник овог последњег пројекта је Ноам Чомски, а занима велики број људи који се баве психолингвистиком и когнитивну лингвистиком. Идеја Ноама Чомског о језичким универзалијама говори о томе да оне леже у универзалијама људског мишљења.

Опис и кодификација[uredi - уреди | uredi izvor]

Највећи део онога што је урађено под именом лингвистике сирово је дескриптивно. Лингвисти траже природу језика без упуштања у вредносне судове или траже графике будућих језичких праваца. Али, постоје и многи професионалци и аматери који кодификују језичка правила, стварајући тиме делимични стаднард који би сви требало да прате.

Колико прескриптивисти (они који кодификују) желе избећи оно што називају "неправилном употребом", дескриптивисти (они који описују) траже корене такве употребе. Дескриптивисти би то једноставно описали као идиосинкретичку употребу или би можда пронашли правилности које прескриптивисти не воле можда зато што им је то превише ново или из дијалекта који они не одобравају у стандардној употреби.

Говор и писање[uredi - уреди | uredi izvor]

Многи савремени лингвисти сматрају да је говорни језик фундаменталнији, а тиме и много битнији за проучавање него писање. Разлози за такво становиште укључују:

  • Говор је универзално људски, док су постојале и постоје многе културе које нису имале писану комуникацију;
  • Људи уче да говоре и користе орални језик лакше и раније него писање;
  • Одређени број когнитивиста сматра да мозак има посебан "језички модул", посебно језичко знање, на основу чега се сматра да ће више доћи од проучавања говора него од проучавања писања.

Наравно, лингвисти се слажу да проучавање писаног језика може бити корисно и вредно. За лингвисте који користе методе корпусне лингвистике и рачунске лингвистике, писани језик је много погоднији за обраду великих количина лингвистичких података. Велике корпусе говорног језика је тешко створити и још теже наћи.

Такође, проучавање система писања улази у простор лингвистике.

Области лингвистике[uredi - уреди | uredi izvor]

фонетика, фонологија, синтакса, семантика, прагматика, етимологија, лексикологија, лексикографија, теоријска лингвистика, историјско-компаративна лингвистика и дескриптивна лингвистика, језичка типологија, рачунска лингвистика, корпусна лингвистика, семиотика.

Интердисциплинарне лингвистичке области[uredi - уреди | uredi izvor]

примењена лингвистика, историјска лингвистика, ортографија, системи писања, компаративна лингвистика, криптоанализа, децифермент, социолингвистика, критичка анализа дискурса, психолингвистика, језичка аквизиција, еволуциона лингвистика, антрополошка лингвистика, стратификациона лингвистика, текстуална лингвистика, когнитивна лингвистика, неуролингвистика, а у рачунској лингвистици постоје разумевање природног језика, препознавање говора, препознавање говорника (разазнавање), синтеза говора, и, уопштеније, обрада говора

Важни лингвисти и и лингвистички правци[uredi - уреди | uredi izvor]

Рани лингвисти[uredi - уреди | uredi izvor]

Лингвисти раног структурализма[uredi - уреди | uredi izvor]

Лингвисти савременог структурализма[uredi - уреди | uredi izvor]

Остали значајни лингвисти и лингвистичке школе[uredi - уреди | uredi izvor]

Представљање говора[uredi - уреди | uredi izvor]

Шта је а шта није лингвистика[uredi - уреди | uredi izvor]

"Лингвистика" и "лингвист" не морају се увек примењивати у горњим значењима. У неким контекстима, најбоље дефиниције могу бити "оно што се студира на уобичајеном универзитетском одсеку за лингвистику" и "онај ко је професор на таквом одсеку". Лингвитика се у том смислу не односи на учење страних језика (осим у случајима када се изучавају формални модели језика). Она не укључује анализу поезије. Само понекад укључује проучавање појава као што је метафора. Кодификација језика се обично не сматра лингвистиком пошто "лингвисти" обично проучавају оно што људи раде, а не оно што људи треба да раде. Неко ко се дуготрајно бави тиме не може бити сматрам "лингвистом".

Погледајте[uredi - уреди | uredi izvor]

Литература[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Џефри Самсон (Geoffrey Sampson): "Schools of Linguistics.", Hutchinson, London (1980), ISBN 0804710848
  • Rymer, p. 48, quoted in Fauconnier and Turner, p. 353)
  • Жил Фоконије (Gilles Fauconnier) и Марк Тарнер (Mark Turner) (2002). The Way We Think: Conceptual Blending and the Mind's Hidden Complexities. Basic Books.
  • Rymer, Russ (1992). "Annals of Science: A Silent Childhood-I". New Yorker, April 13.* Стивен Пинкер (Steven Pinker), The Language Instinct

Екстерни линкови[uredi - уреди | uredi izvor]