Poentilizam

Izvor: Wikipedia
Detalj sa slike Žorž Seraa Parada (1889.), koja ilustruje tehniku komplementarnih boja u poentilizmu.

Poentilizam (od fr. point - tačka), ili divizionizam kako ga je nazivao tvorac ove tehnike Žorž Sera, je slikarska tehnika nastala u Francuskoj u drugoj polovini 20. veka, u kojoj se primarne (plava, žuta, crvena) i komplementarne (narandžasta, ljubičasta, zelena) boje nanose na slikarsku površinu kratkim potezima (tačkama) jedna do druge, po principu komlementarnosti, da bi se u oku posmatrača stvorila iluzija celovitosti forme. Ova tehniku su koristili slikari neoimpresionisti, tako da se imena za tehniku i pravac često koriste kao sinonimi. Pripadnici ovog pravca u slikarstvu su koristili ovu tehniku poigravajući se efektima koje slika ostavlja na posmatrača, ali na sasvim drugačiji način u poređenju sa slikarima impresionistima.

Poentilizan ili neoimpresionizam proizilaze iz impresionizma i označavaju njegov kasni razvoj. Ova tehnika i pravac u slikarstvu se zasnivaju na savremenim teorijama o fizičkim, fiziološkim i psihološkim zakonitostima čovekovog posmatranja boja. Žorž Sera je proučavao istraživanja o svetlosti savremenih fizičara kao što su Ežen Ševrel, Herman Ludvig von Helmholc i njegov prijatelj Šarl Anri.

Ovaj termin se po nekad upotrebljava i u literaturi za označavanje literarne tehnike gde se stavlja naglasak na tipičke pojedinosti pojava ili događaja.

Najistaknutiji predstavnici ove tehnike i pravca su Žorž Sera i Pol Sinjak.

Nastanak tehnike[uredi - уреди]

Krajem 19. veka, dela impresionista su često odbijana od strane zvaničnog "Salona". Počev od 1874, impresionisti izlažu samostalno. 1884. stvaraju čuveni "Salon nezavisnih" (Salon des Indépendants). Mladi Žorž Sera ga posećuje, diveći se dometima impresionista i njihovoj tehnici slikanja svakodnevnih scena ili pejzaža pomoću kratkih i izraženih poteza. 1890. godine Sera će zapisati :

Wikicitati „"Čistina spektralnog elementa je osnov moje tehnike...".“
()

Time je definisao svoju tehniku koja se sastoji u postavljanju čistih i komplementarnih tačaka boje na platno.

Već 1883. Sera je započeo svoju prvu veliku kompoziciju (201 × 300 cm) pod nazivom "Kupanje kod Anijera" (Une baignade à Asnières). Kao pripremu za sliku, Sera je napravio seriju krokija i crteža. Zatim je, u svom ateljeu, na platnu "razdvojio" boje motiva, na male tačke primarnih i komplementarnih boja. Svoju sliku je 1884. izložio na Salonu nezavisnih. Rad izaziva zabunu ali i privlači pažnju, naročito mlađih umetnika. Tokom leta te godine, Sera počinje svoju verovatno najpoznatiju sliku : "Jedno nedeljno popodne na ostrvu De La Gran Žat". Samo za ovu sliku, Sera je izradio 38 skica u ulju i 23 pripremna crteža. Sliku je izložio 1886. na osmoj i poslednjoj izložbi impresionista.

Tehnika[uredi - уреди]

Poentilistički pristup je suprotnost uobičajene metode slikanja stapanjem pigmenata i mešanjem boja na paleti ili korišćenja mnogih komercijalnih, unapred zamešanih boja. Tehnika se sastoji u slaganju čistih mrlja (Tašizam) boja jednih do drugih, a iluzija oblika i forme se stvara u oku posmatrača koji posmatra sliku sa određene distance.

Upotreba[uredi - уреди]

Poentilizam u štampi: kromolitografija bejzbolske kartice iz 1888. god.

Prema aditivnoj teoriji, ako se pomešaju crvena, plava i zelena svetlost (primarne aditivne boje), dobija se bela svetlost. Ovaj sistem, koji se naziva aditivna metoda, koriste televizori i monitori računara u boji, koji uz pomoć sitnih tačkaka primarnih boja (crvene, zelene i plave) formiraju sliku.

U slikarskoj praksi kao i u kolor štampi se pak koristi supstrativna metoda, prema kojoj se potpun spektar boja dobija uz pomoć mešanja tri primarne sustraktivne boje, žute, crvene i plave. Sjajni poentilistički efekti isijavanja su dobijeni upravo ovom metodom, mešanjem osnovnih slikarskih boja, ne na paleti, kao što je to bio običaj u dotadašnjoj slikarskoj praksi, već njihovim postavljanjem, u vidu izdvojenih tačaka ili kratkih poteza, direktno na slikarsko platno.

Širenje i opadanje neoimpresionizma i njegovi uticaji[uredi - уреди]

Termin neoimpresionizam je prvi put upotrebio 1886. Feliks Feneon, učetnički kritičar.

Oko Žorža Sera se okupila mala grupa pristalica ove tehnike. Oni osnivaju 1884. godine "Udruženje nezavisnih umenika“ (Société des artistes indépendants). Od najpoznatijih, u grupi se nalaze Žorž Sera, Pol Sinjak, Kamij Pisaro i Lisjen Pisaro. Neoimpresionizam je postao slikarski pravac sa svojim braniocima (kao što je to bio Feneon), pristalicama i izložbenim prostorima. Širi se brzo i u Belgiji, sa Henrijem van de Veldeom i Teom van Riselbergeom kao najistaknutijim predstavnicima, a zatim i u Nemačkoj, upravo zahvaljujući Veldeu.

Nakon smrti Sera 1891, Sinjak staje na čelo pokreta. Međutim, grupa preti da se raspadne : njeni članovi slikaju sve većim i većim tačkama i platna počinju da podsećaju sve više i više na mozaike (Tašizam). Efekat jedinstva forme je ugrožen i slikari teže ka njenom razaranju i apstrahovanju.

Uticaj neoimpresionizma se oseća najviše kod fovista i nemačkih ekspresionista, kao i u periodu nastanka apstrakcije (u prvim radovima Kandinskog). Početkom dvadesetog veka, neki od najistaknutijih umetnika se inspirišu neoimpresionizmom : Anri Matis, Eduar Vijar, Paul Kle, Pol Gogen, Rober Delone, Đino Severini, Đakomo Bala, Van Gog, Pit Mondrijan.

Vidi još[uredi - уреди]

Literatura[uredi - уреди]

  1. Istorija slikarstva, Nolit, Beograd, 1973
  2. Mayers Leksikon
  3. Le néo-impressionnisme, de Seurat à Paul Klee, katalog izložbe, muzej Orsej, Pariz, 2005.