Fausta

Izvor: Wikipedia

Flavija Maksima Fausta (lat: Flavia Maxima Fausta, ubijena 326. godine), poznatija samo kao Fausta, bila je ćerka rimskog cara Maksimijana, sestra cara Maksencija, supruga Konstantina I Velikog i majka njegova tri sina naslednika: Konstantina II, Konstancija II i Konstansa I. Od Konstantinove pobede na Licinijem 324. Fausta je nosila titulu avguste, ali je već 326. ubijena po naređenju svog supruga iz razloga koji nam danas nisu poznati.

Portret carice Fauste na bronzanom novcu iskovanom neposredno pred njenu smrt 326. u Carigradu. Na reversu je Fausta prikazana kao Salus kako drži svoja dva sina Konstantina II i Konstancija II.

Poreklo i rana mladost[uredi - уреди]

Fausta je bila ćerka cara Maksimijana, Dioklecijanovog savladara, i Sirijke Eutropije. Najverovatnije je rođena 289/90. godine [1] ili pak čak 298. godine [2]. Budući uzurpator Maksencije (306.-312.) bio je njen stariji brat. Njena majka Eutropija već je imala ćerku iz prvog braka, Teodoru, koja je 289, udata za Maksimijanovog pretorijanskog prefekta i budućeg cezara Konstancija Hlora. Zarad braka sa carskom ćerkom, Konstancije se rastao sa svojom prvom suprugom Jelenom, a njegov sin Konstantin (rođ. 271. ili 273. god.) je posle 293. godine poslat na Dioklecijanov dvor kako bi se obrazovao, ali i poslužio kao talac. Što se Fauste tiče ona je kao devojčica odgajana u Rimu, gde se verovatno nalazila i kada se njen brat Maksencije proglasio za cara 28. oktobra 306. godine.

Udaja[uredi - уреди]

Maksencijev uzor bio je Konstantin, koji se nešto ranije proglasio za cara u Jorku. Međutim, Maksencije je ostao nepriznat, dok je Konstantina kao cezara i vladara Galije, Britanije i Hispanije primio u vladarski kolegijum prvi među tetrarsima Galerije. Kada je Galerije počeo da priprema pohod na Italiju 307. godine, Maksimijan, koji se vratio iz političke penzije kako bi još jednom uzeo titulu avgusta, se uputio u Konstantinovu rezidenciju Trir. Stari avgust je ponudio Konstantinu svoju mladu ćerku Faustu za ženu i priznanje titule avgusta kojoj je Konstantin težio od početka vlade. Zauzvrat, Maksimijan je očekivao podršku u borbi protiv Galerija. Konstantin je prihvatio Maksimijanove ponude i u leto ili jesen 307. u Triru ili Arlu je obavljena dvostruka ceremonija venčanje i proglašenje Konstantina za avgusta.

Maksimijan, Faustin otac, portret na novčiću. Stari avgust je 310. navodno pokušao da ubije zeta Konstantina uz pomoć Fauste ali ga je ćerka izdala mužu. Konstantin je zatim naterao tasta da izvrši samoubistvo.

Prilikom svečanosti venčanja anonimni galski retor je pročitao svoj panegirik na latinskom koji nam je ostao sačuvan do danas. Po njegovim rečima Konstantin je još na početku muževnog doba sklopio brak (Panegyrici Latini VII, 4, 1.). Iz drugih izvora, od kojih je najraniji sa kraja 4. veka, Konstantin je u mladosti imao konkubinu Minervinu koja mu je oko 305. godine rodila sina Krispa. Panegiričar kao savremenik događaja pak potvrđuje da je Konstantinu brak sa Faustom bio već drugi. Za današnju nauku pitanje da li je Konstantin 307. bio udovac [3] ili se rastao sa Minervinom da bi postao carski zet [4] ostaje otvoreno. Bilo kako bilo, orator takođe tvrdi da je Konstantin još kao dečak bio veren sa Faustom i da je scena razmene vereničkih darova bila ovekovečena na slici u trpezariji carske palate u Akvileji u Italiji (Pan. Lat. VII, 6, 1-2.). Ukoliko je veridba stvarno obavljena u Konstantinovoj mladosti verovatno se desila izmeću 293. i 296. godine, pre nego što je Konstantin upićen na Istok kod Dioklecijana [5]. U tom slučaju, Fausta se rodila 289/ 90. godine. Međutim, opis veridbenog portreta i cela priča su mogli biti samo prigodna imaginacija zaduženog oratora koja je u stvari trebala da podvuče dugotrajnost saveza izmeću Maksimijanove i Konstantinove porodice. Nizozemski istoričar Jan Vilem Drijvers (J.W. Drijvers) je podvukao da je položaj Konstantina 293. godine, kada je još uvek bio samo Konstancijev vanbračni sin, ipak bio vrlo nesiguran. Pored toga, ukoliko je veridba obavljena, teško da bi Konstantin mogao otvoreno da uzme konkubinu ili da se čak ženi pošto bi to svakako uvredilo Maksimijanovu porodicu. Po mišljenju ovog istoričara, brak između Konstantina i Fauste bio je samo plod političkih prilika 307. godine pre nego neka odavno dogovorena akcija [6] .

Bračni život[uredi - уреди]

Iz gotovo dvodecenijskog braka Konstantina i Fauste poznato nam je svega nekoliko crtica. Stari Maksimijan se 307. razišao sa sinom Maksencijem i na kraju je našao utočište kod zeta Konstantina. U leto 310. godine, dok je zet ratovao sa Francima na Rajni, Maksimijan se proglasio za cara po treći put, ovoga puta u Marseju. Na pojavu Konstantina i njegove vojske izručen je mlađem avgustu koji mu je poštedeo život. Stari Maksimijan ipak nije praštao poslednje poniženje i po zvaničnoj verziji događaja, sačuvanoj u Laktancijevom spisu O smrti progonitelja (De Mortibus Persecutorum, 29-30), zatražio je od ćerke Fauste da ostavi otključana vrata carske ložnice i otpusti gardiste koji su čuvali noćnu stražu. Fausta je obavestila muža i stari Maksimijan je nateran na samoubistvo pošto je svojom rukom ubio evnuha koji je kao mamac bio podmetnut u Konstantinovu postelju.

Konstantin Veliki, Faustin suprug. Glava kolosalne mermerne statue cara Konstantina podignute u Rimu pošto je 312. Maksencije, Faustin stariji brat, pobeđen i ubijen kod Milvijskog mosta.

U oktobru 312. u bici kod Milvijskog mosta severno od Rima Konstantin je pobedio i uklonio Faustinog brata Maksencija. Nakon ove pobede, koju je po Laktanciju i Evseviju Cezarejskom dugovao hrišćanskom Bogu, Konstantin se otvoreno okrenuo hrišćanskoj veri, uvrstio episkope i sveštenike među svoje pratioce i otpočeo sa praksom darivanja i pomaganja crkve. I članovi Konstantinove porodice, poput majke Jelene i supruge Fauste su primile novu veru i postali dobročinitelji crkve. Fausta je crkvi poklonila jednu od svojih palata u Rimu, Lateransku palatu, u kojoj je već oktobra 313. održan takozvani Mali koncil sa ciljem razrešenja donastičkog rascepa. Sama palata je imala baziliku koja je 324. pretvorena u crkvu sv. Jovana Lateranskog. Palata je sve do početka Avinjonskog ropstva 1309. bila zvanična rezidencija rimskih papa, ali je osnova prvobitnog zdanja praktično potpuno uništena u dva uzastopna požara 1307. i 1361. godine. Crkva sv. Jovana Lateranskog je služila kao rimska katedrala, a originalna građevinu je razrušio zemljotres 897. godine.

Od 313. Rimsko carstvo je bilo podeljeno između dva cara savladara: Licinija na istoku i Konstantina na zapadu. Licinije, inače u braku sa Konstantinovom polusestrom Konstantinom, je 315. dobio sina Licinija Mlađeg i nakon toga je jasno istakao svoje dinastičke pretenzije. I Konstantin je ubrzo dobio sina koga je rodila carska ćerka kada se 316. godine rodio Konstantin II. Pošto je Fausta postala majka gotovo deceniju posle udaje, Drijvers je ovu činjenicu istakao kao još jedan argument da je je u vreme udaje Fausta verovatno bila premlada da rađa (dakle rođena je možda i 298.) [6]. U građanskom ratu 316. godine (vidi Bellum Cibalense) Licinije je bio prinuđen da Konstaninu prepusti sve svoje teritorije na Balkanu osim Trakije. Mir je utanačen 1. marta 317. u Sofiji gde je Konstantin svoje sinove Krispa i Konstantina II, kao i sestrića Licinija Mlađeg, proglasio za cezare.

Avgustina smrt[uredi - уреди]

Fausta je u narednim godinama rodila Konstantinu još dva sina i dve ćerke:Konstancija II (rođ. 317.) i Konstansa I (rođ. između 320. i 323.) i Konstantinu i Jelenu. Nije poznato kada su ćerke rođene, jedino što znamo je da je Konstantina bila starija.

Faustin suprug je 324. uklonio i Licinija i Rimsko carstvo se po prvi put od 282. našlo pod vlašću samo jednog avgusta. Konstantin je 8. novembra 324. svečano otvorio radove na proširenju drevnog Vizanta (budućeg Konstantinopolja) na evropskoj obali Bosfora i tu priliku je iskoristio da sina Konstancija proglasi za cezara. Fausta, koja je od ranije nosila počasni naziv najplemenitije žene (nobilissima femina), sada je nagrađena titulo avguste, baš kao i njena svekrva Jelena.

Konstantin je 326. godine pripremao proslavu dvadeset godina vladavine u Rimu. Proslavi je trebalo da prisustvuje i njegov najstariji sin cezar Krisp koji je na putu za Italiju zadržan u Puli i ubijen po očevom nalogu. Nedugo zatim, Konstantin je naredio i pogubljenje svoje žene Fauste. Jedino što povezuje dva smaknuća je kratak vremenski razmak. Po Epitomama Aurelija Viktora Fausta je udavljena u vrelim isparenjima parnog kupatila, dok je krajem 4. veka Jovan Zlatousti zapisao kako je naga ostavljena u planini gde su je ubile divlje zveri. Neki istoričari su kao mesto Faustinog ubistva u parnom kupatilu smatrali Trir [7] ., staru Konstantinovu rezidenciju u kojoj se verovatno i odigralo venčanje 307. godine.

Ostaci rimskih kupatila u Triru izgrađenih početkom 4. veka. U ovim kupatilima je Fausta najverovatnije udavljena po naređenju svog supruga Konstantina.

Verodostojan razlog za uklanjanje Fauste i Krispa antički autori nisu zabeležili. Maliciozni paganin Zosim, koji je pisao oko 500. godine, navodi da su Krisp i Fausta bili u intimnoj vezi i da je zbog toga Konstantin ubio sina. Međutim, Krispova baka Jelena je bila neutešna sve dok Konstantin jedno zlo nije ispravio drugim i naredio da se Fausta zaključa u vrelo parno kupatilo. Navodno osećanje krivice je cara nateralo da pređe u hrišćanstvo pošto je ta vera pružala oprost i za najveće grehe (Nova istorija, II, 29). Zosimov izveštaj, kao i daleko kasniji vizantijskog istoričara iz 12. veka Jovana Zonare, ipak nosi sličnosti sa mitološkim ljubavnim trouglom Tezej (Konstantin)- Fedra (Fausta) - Hipolit (Krisp). Isto tako, po Konstantinovim savremenicima 312., a ne 326., je bila ključna godina u Konstanttinovom preobraćenju. Drijvers zaključuje da prave razloge Krispovog i Faustinog uklanjanja nikada nećemo saznati ali da je njeno sagrešenje ipak bilo toliko da je zaslužila uklanjanje svake uspomene na njeno ime i lik (damnatio memoriae) [8] .

Uspomena na Faustu nije obnovljena ni posle 337. godine kada je Konstantin umro, a tri njihova sina nasledila presto. Julijan ju je doduše pomenuo u svom panegiriku iz 355. upućenom caru Konstanciju II kao osobu velike lične lepote i plemenitosti karaktera. Po kasnijoj tradiciji iz vizantijskih vremena Fausta je sahranjena uz Konstantina u carskom mauzoleju pri carigradskoj crkvi Svetih Apostola. Ovakav ishod je jedino bio moguć ukoliko je Konstancije II preneo ostatke svoje majke i sahranio je uz oca.

Izvori[uredi - уреди]

  1. Barnes, New Empire, str. 34, 41-2 (sa napomenama),
  2. Drijvers, Fausta, str. 501/503 (sa napomenama),
  3. Barnes, isto.
  4. MacMullen, Constantine, str. 32.
  5. MacMullen, isto; Barnes, isto.
  6. 6.0 6.1 Drijvers, isto.
  7. MacMullen, str. 50, 137.
  8. Drijvers, str. 506.

Literatura[uredi - уреди]

  • Barnes, T, The New Empire of Dicletian and Constantine, Cambridge 1982.
  • Drijvers, J.W, Flavia Maxima Fausta: Some Remarks, Historia 41 (1992), 500-506.
  • MacMullen, R, Constantine, Classical Lives, London - New York - Sydney 1987.
  • The Prosopography of the Later Roman Empire I: A.D. 260 - 395, Eds. A.H.M. Jones, J.R. Martindale, J. Morris, Cambridge 1971, str. 325-326.