Konstantina

Izvor: Wikipedia

Konstantina (lat: Constantina, umrla 354. godine) je bila ćerka rimskog cara Konstantina Velikog i supruga dvojice rođaka, prvo Hanibalijana, potom cezara Konstancija Gala. NJeno najznačajnije delo bilo je podsticanje na uzurpaciju starog vojskovođe Vetraniona 350. godine čime je sprečeno da drugi uzurpator Magnencije zauzme prefekturu Ilirik. Rimokatolička crkva je poštuje kao sveticu pod imenom sv. Konstanca.

Poreklo[uredi - уреди]

Konstantina je rođena u braku Konstantina i Fauste, ćerke cara Maksimijana. Nije poznato tačno kada je rođena. Fausta je Konstantinu rodila petoro dece tri sina Konstantina II, Konstancija II i Konstansa I i dve ćerke Konstantinu i Helenu. Poznato je jedino da je Konstantina bila starija sestra.

Mladost[uredi - уреди]

Po istoričaru crkve Filostorgiju, koji je pisao početkom 5. veka, Konstantin Veliki je pri kraju života proglasio svoju ćerku Konstantinu za avgustu i krunisao je. Konstantin je naime posle 324, kada je postao jedini vladar Rimskog carstva, počeo da deli razne počasne titule članovima svoje porodice. Tada su titulu avguste dobile njegova majka Helena (umrla oko 329) i supruga Fausta (pogubljena 326). Izgleda da je samo Helena među ženama u Konstantinovoj porodici imala pravo da nosi vladarsku dijademu, tako da današnji istoričari smatraju da je Filostorgijeva vest o krunisanju Konstantine netačna. Dijadema je postala obavezan deo insignija avguste tek u vreme Teodosija I, dakle u doba kada je Filostorgije živeo. Ipak, vrlo je moguće da je Konstantin Konstantinu proizveo u avgustu [1].

Hanibalijan, kralj nad kraljevima, Konstantinin prvi suprug, na bronzanom novčiću iskovanom u Carigradu 336.-337. godine.

Pred kraj života Konstantin je počeo da pravi komplikovane planove o nasleđivanju prestola. Pored njegove trojice sinova iz braka sa Faustom, titulu cezara je poneo i njegov sinovac Dalmacije. Drugi sinovac, Hanibalijan je 335. oženjen sa Konstantinom i Konstantin mu je dao neobičnu titulu kralja nad kraljevima pontskih plemena (Rex Regum et Ponticarum Gentium). Pošto je Konstantin upravo pripremao pohod na Persiju, moguće je da je Konstantininog suproga planirao za vladara neke od oblasti koju bi osvojio od Persijanaca. Bilo kako bilo, kada je Konstantin umro 22. maja 337. godine, u pobuni vojske u Konstantinopolju stradala su njegova polubraća i sinovci. Vojnici su navodno zahtevali da samo Konstantinovi sinovi naslede presto. Jedini od Konstantinovih sinova koji je u to vreme bio u Carigradu bio je Konstancije II na koga je potonja tradicija svalila odgovornost za čistku unutar carske porodice. Hanibalijan je takođe ubijen i Konstantina je tako ostala udovica. Jedini koji su ostali u životu bila su dva dečaka, sinovi Konstantinovog polubrata Julija Konstancija, Gal i Julijan [2].

Konstantina, Vetranion i Magnencije[uredi - уреди]

Šta je sa Konstantinom bilo posle 337. godine ne može se utvrditi. NJena braća su podelila carstvo između sebe ali nisu vladali u slozi. Konstantin II je ubijen u sukobu sa Konstansom 340. i od tada je najmlađi Konstantinov sin vladao čitavim zapadom carstva sve do Trakije. Trakijom i Konstantinopoljom, kao i celim istokom gospodario je Konstancije II. Po mišljenju nemačkog istoričara Bruna Blekmana (nem: Bruno Bleckmann) Konstantina je bila trajno ljuta na Konstancija koji je pogubio njenog muža Hanibalijana i time je, i pored njene titule avguste, lišio svakog udela u vlasti. Najverovatnije se naselila na teritoriji koju je kontrolisao njen drugi brat Konstans.

Crkva sv. Konstance, prvobitno Konstantin mauzolej. Grobnica u obliku bazilike je izgrađena 340, a 1254. je osvećena u crkvu posvećenu sv. Konstantini (Konstanci).

Latinski natpisi pronađeni u Rimu svedoče da je Konstantina u gradu osnovala crkvu sv. Agnese ( danas Sant'Agnese fuori le mura ) i manastir. Po kasnijoj tradiciji, koja nije verodostojna, sv. Agnesa, koja je po verovanju preminula 304. godine u vreme Dioklecijanovog Velikog progona, je izlečila caricu Konstantinu. Crkva sv. Agnese je najverovatnije poignuta oko 340. i Konstantina je u njoj smestila svetičine mošti. Uz crkvu je Konstantina podigla i baziliku koja je bila planirana kao njeno mesto ukopa. Bazilika je danas poznata kao crkva svete Konstance.

U januaru 350. Konstans je zbačen i zatim ubijen po naređenju vojskovođe Magnencija. Uzurpator je do kraja februara preuzeo i vlast nad Italijom i u Rimu je postavio svoje ljude na mesta magistrata. Moguće da je Konstantina, kao i nekolicina aristokrata odana Konstantinovoj dinastiji, pobegla na istok. Već 1. marta 350. godine rimska vojska u Mursi (današnji Osijek) je izvikala za cara vremešnog zapovednika pešadije Vetraniona koji je zavladao čitavom prefekturom Ilirik. Filostorgije je zapisao kako je Vetraniona na pobunu podstakla Konstantina kako bi onemogućila Magnenciju da zauzme i Ilirik. Učinila je to kako bi podržala svog preostalog brata Konstancija koji je u tom trenutku nije imao slobodne ruke zbog odbrambenog rata protiv Sasanidske Persije koji je morao da vodi. Po Julijanu i Filostorgiju, Konstancije je priznao Vetraniona za savladara i čak mu je i poslao dijademu. Sa druge strane, i Magnencije je pokušavao da zadobije Konstancijevo priznanje. Vladaru istoka je predložio dva dinastička braka: sam je zaprosio Konstantinu, a Konstanciju je ponudio svoju ćerku za ženu (Petr. Patr. fr. 16.). Konstancije je odbio svaku saradnju sa ubicom svog brata i u jesen 350. je krenuo u Evropu da se obračuna sa uzurpatorima.

Po mišljenju Blekmana, koji se intenzivno bavio pitanjem Konstantinine uloge, moguće je da je avgusta uz pomoć starog Vetraniona pokušala da izvede udar protiv Konstancija i dobije priželjkivanu ulogu u visokoj politici. Možda je i razmišljala o braku sa Vetranionom [3]. Međutim, u jesen 350. godine Konstancije je stigao sa istoka i u jednom prilično neobičnom incidentu uspeo da natera Vetraniona da se 25. decembra povuče sa vlasti.

Brak sa cezarom Galom[uredi - уреди]

Cezar Konstancije Gal, drugi Konstantinin suprug, na zlatniku iskovanom u Solunu.

Nakon povlačenja Vetraniona Konstancije je stekao prednost za predstojeći sukob sa Magnencijem. Kada je počela ratna sezona, avgust je 15. marta 351. godine u Sirmiju (današnjoj Sremskoj Mitrovici) proglasio svog brata od strica Gala za cezara. Kao cezar Gal je dobio i ime Konstancije po svom starijem savladaru i oženjen je Konstantinom. Konstancijev plan bio je da promocijom preostalog rođaka ojača pozicije dinastije uzdrmane Magnencijevim usponom. Sa druge strane, Gal je trebalo da predstavlja legitimnog vladara na istoku tokom Konstancijevog pohoda na zapad. Najzad, avgust je udao Konstantinu za novog cezara i time je obezbedio da njegova vlastoljubiva sestra ode u daleku Antiohiju, carsku rezidenciju na istoku. U slučaju da je Konstantina imala jednu od vodećih uloga u pokretu koji je predvodio Vetranion Konstancije je njenim odlaskom na istok prekinuo sve njene političke veze i ambicije na Balkanu. Po mišljenju drugih, Konstantina je trebalo da nadzire svog novog supruga za račun njenog brata i pomogne mu u obavljanju vladarskih dužnosti.

Konstantinin sarkofag se prvobitno nalazio u njenom mauzoleju, današnjoj crkvi svete Konstance. Sarkofag se od 1620. čuva u Vatikanskom muzeju.

Konstancije Gal se ipak nije pokazao kao pravo rešenje i u vreme kada je najzad savladao Magnencija 353. godine, Konstancije II se suočio sa nizom pritužbi antiohijske aristokratije na račun svog cezara. Gal je pritom uklonio lokalnog provincijskog namesnika i javno se suprostavljao Konstancijevin emisarima. Avgust je 354. prvo pozvao svoju sestru Konstantinu u posetu, pošto se pričalo da ona podstiče cezara Gala na surovosti (Amm. 14, 1, 2.). Iako je u početku oklevala, Konstantina se uputila na zapad u Milano gde se u to vreme nalazio Konstancijev dvor. Konstantina se nadala da će uspeti da umilostivi svog brata, ali je na putu umrla u mestu Caeni Galikani (Caeni Gallicani) u maloazijskoj oblasti Bitiniji (Amm. 14, 11, 6.). Bez zaštite svoje žene, cezar Gal je pozvan na Konstancijev dvor i pogubljen na putu u Poli (današnja Pula)[4].

Konstantina i Gal su, po Julijanovim rečima (Pismo Atinjanima, 272D.), imali jednu ćerku o čijoj daljoj sudbini nam ništa dalje nije poznato. Konstantina je sahranjena u Rimu u grobnici koju je ranije izgradila na Via Nomentana, nekih dvadesetak kilometara severozapadno od Rima. Konstantinina sestra Helena je 360. takođe sahranjena u istu grobnicu.

Grobnica je u srednjem veku postala mesto kulta sv. Konstance, kako je sada Konstantina nazivana. Papa Aleksandar IV (1254-1261) je 1254. godine osvetio grobnicu i pretvorio je u crkvu. Nakon što je crkva svete Konstance renovirana 1620, Konstantinin porfirni sarkofag je prebačen u Vatikanski muzej u kome se i danas nalazi.

Izvori[uredi - уреди]

  1. Bleckmann, str. 32-33.
  2. Bleckmann, str. 39.
  3. Bleckmann, 42-47.
  4. Burnes, str. 106..

Literatura[uredi - уреди]

  • B. Bleckmann, "Constantina, Vetranio und Gallus Caesar", Chiron 24 (1994), 29-68.
  • T.D. Burnes, Athanasius and Constantius, Theology and Politics in the Constantinian Empire, Cambridge (Mass.) - London 1993.
  • The Prosopography of the Later Roman Empire I: A.D. 260 - 395, Eds. A.H.M. Jones, J.R. Martindale, J. Morris, Cambridge 1971, str. 222.

Eksterni linkovi[uredi - уреди]