William McDougall (psiholog)

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Vilijam Makdugal
Datum rođenja: 22. jul 1871.
Mesto rođenja: Čederton (Ujedinjeno Kraljevstvo)
Datum smrti: 28. novembar 1938.
Mesto smrti: Daram (SAD)

Vilijam Makdugal (engl. William McDougall, 22. jul 1871. – 28. novembar 1838) je bio psiholog sa početka 20. veka koji je proveo prvi deo svoje karijere u Ujedinjenom Kraljevstvu, a drugi u Sjedinjenim Amerilkim Državama. Napisao je mnoga uticajna dela, i bio je veoma važan u razvijanju teorije instikta i socijalne psihologije u Engleskoj. Bio je protivnik biheviorizma i donekle stoji van glavnih tokova razvoja anglo-američke psihološke misli u prvoj polovini 20. veka; ali njegov rad je veoma dobro poznat i poštovan među laicima.

Vilijam se školovao na koledžu Ovensu, Mančesteru i St John koledžu u Kembridžu. On je takođe studirao medicinu i fiziologiju u Londonu i Getingenu. Nakon predavanja na Univerzitetskom koledžu u Londonu i Oksfordu, bio je regrutovan da zauzme Vilijam Džejmes stolicu psihologije na Univerzitetu Harvardu 1920. godine, gde je služio kao profesor psihologije od 1920. do 1927. Nakon toga se preselio u Univerzitet Djuk, gde je osnovana Parapsihologijska laboratorija, a gde je ostao do svoje smrti. Bio je član Kraljevskog društva.[1]

Sadržaj/Садржај

Biografija[uredi - уреди | uredi izvor]

Interesi i simpatije Makdugala su bile su široke. On je bio zainteresovan za eugenike, ali je odstupio od neo-darvinovog učenja o održavanju mogućnost nasleđivanja stečenih karakteristika. Obavljao je brojne eksperimente dizajnirane da dokažu ovaj proces. Tvrdio je da je ponašanje uglavnom orijentisani na cilj i ciljano, a taj njegov pristup je nazvao hormictna psihologija (od grčkog ορμη-Horme "impulsa").

Makdugalov poznati Uvod u socijalnu psihologiju je razvio darvinovu teoriju ljudskog ponašanja koja zasniva se na pretpostavci nasleđenih instinkta, ili tendencije, sa posebnim podsitcajima na umu i odgovore na njih u cilju postizanja nekog cilja. Ukoliko odgovor bude odložen, emocionalna reakcija sledi. Raznolikost i stabilizacija odgovora predstavlja rezultat učenja.

Međutim, u teoriji motivacije, on je branio ideju da su pojedinci motivisani na osnovu značajanih brojnih nasleđenih nagona, čije akcije ne mogu svesno da razumeju, tako da oni ne moraju uvek da razumeju svoje ciljeve. Njegove ideje o instinktu su pod jakim uticajem Konrada Lorenca. Godine 1920. služio je kao predsednik Društva za psihička istraživanja.Protivio se mehaničkom tumačenju ljudskog ponašanja, i napisao je Grupni um (1920), kao pokušaj da tumači nacionalni život i karakter. Njegov slab prijem je delimično odgovoran za njegov potez te godine u Sjedinjenim Američkim Državama i profesure na Univerzitetu Harvard. U pokušaju da pokaže nasleđe stečenih karakteristika, objavio je Nacrt psihologije (1923) i Abnormalnu psichologiju (1927). Pronalazeći svoju situaciju na Harvardu nezadovoljavajućom, 1927. preselio se u Univerzitet Djuk. Tamo je razvio Odeljenje za psihologiju i nastavio različita istraživanja, uključujući i rad u parapsihologije. Bio je veliki zagovornik naučnog metoda i akademske profesionalizacije u psihičkom istraživanju. Bio je glavna osoba odgovorna za uspostavljanje parapsihologije kao univerzitetske discipline u SAD-u početkom 1930-ih.

Animizam[uredi - уреди | uredi izvor]

Godine 1911. Makdugal je objavio delo Telo i um: istorija i ddbrana animizma. U radu je odbacio i materijalizam i darvinizam i podržava oblik lamarkizma gde um usmerava evoluciju. Mek Dugal je branio oblik animizma gde sva materija ima mentalni aspekt, njegovi pogledi bili vrlo slični panpsihiskim jer je smatrao da je postojao životni princip. Mek Dugal je branio teoriju da se um i mozak razlikuju, ali međusobno komuniciraju, iako nije bio dualist, jer je smatrao da će njegova teorija animizma zameniti obe filozofske stavove dualizama i monizama. Kao parapsiholog je takođe tvrdio da je telepatija naučno dokazana, za šta koristi dokaze iz psihičkog istraživanja, kao i iz biologije i psihologije da brani svoju teoriju animizma.

Makdugal je napisao još jedan napad materijalizma pod nazivom Materijalizam i vandredna evolucija (1929). U knjizi je takođe kritikovao teoriju evolucije vanrednog jer, kako je tvrdio, ona je ignorisala dokaze lamarkizma i ignorisala dokaze da um vodi evoluciju. Makdugal je u poslednjem radu pod nazivom Zagonetka života (1938) kritikovao organicizam jer, prema Makdugalu, iako je teorija organicizma odbila materijalizam, ona nije otišla dovoljno daleko u zastupanju aktivne uloge za fizički princip.

Opus[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Psihološka psihologija (1905)
  • Uvod u socijalnu psihologiju (1908. je prvi put objavljena)
  • Grupni Um (1920., ponovo stampana 1973.)
  • Nacrt Psihologije (1923)
  • Karakter i ponašanje u životu (1927)
  • Telo i Um
  • Nacrti abnormalne psihologije
  • Moderni materijalizam i vandredna evojucija (1929)
  • Energija coveka (1932)
  • Zagonetka života (1938)

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]