Virginia Woolf

Izvor: Wikipedia
Virdžinija Vulf

Virdžinia Vulf
Biografske informacije
Rođenje Adelina Virdžinija Stiven
25. januar 1882. (1882-01-25)
Kensington, Midlseks, Engleska
Smrt 28. mart 1941. (dob: 59)
Reka Uz, Saseks, Engleska
Supružnik Lenard Vulf
(1912-1941)
Obrazovanje
Zanimanje romanopisac esejista
Opus
Književni pravac Modernizam
Znamenita djela
Gospođa Dalovej (Mrs Dalloway, 1927)
Inspiracija
Potpis
Virginia Woolf signature.svg

Virdžinija Vulf (25. januar 1882 – 28. mart 1941) ubraja se u najznačajnije engleske romanopisce 20. veka. Jedna od najznačajnijih engleskih spisateljica često se stavlja rame uz rame sa Džejmsom Džojsom, te ubraja u ključne ličnosti modernizma. Autor je nekoliko romana koji su mahom prožeti autobiografskim detaljima, od kojih je svakako najpoznatiji Gospođa Dalovej (Mrs Dalloway, 1927), gde eksperimentiše i usavršava tehniku toka svesti. Takođe je poznata i po feminističkim stavovima koje je uglavnom iznosila u svojim esejima, te i po svom nedefinisanom seksualnom opredeljenju. Ono što je, međutim, obeležilo njen život jesu brojni psihički problemi, propraćeni nebrojenim nervnim krizama, kao i, paradoksalno, njena smrt, koja se često stavlja u prvi plan kada se govori o životu Virdžinije Vulf.

Život[uredi - уреди]

Hajd park gejt 22[uredi - уреди]

Virdžinija Vulf rođena je u Londonu 25. januara 1882. godine, u uglednoj engleskoj porodici, kao ćerka univerzitetskog profesora, “strogog i ćutljivog”[1] Leslija Stivena i “lepe i plemenite”[1] Džulije Stiven (devojačko Prinsep).

Virdžinija Vulf sa svojom majkom Džulijom Stiven

Kuća u Hajd park gejtu 22 bila je ispunjena višečlanom porodicom Stiven: pored Virdžinije, tu je bila i njena starija sestra Vanesa, kao i braća Tobi i Adrijan. Tu su takođe i polusestra Stela i dva polubrata, iz majčinog prvog braka.[2] Otac je vreme provodio uglavnom opsesivno radeći na svom Rečniku, ne mareći previše za sve ono što se dešava mimo njegovog naučnog rada - za to je bila zadužena njegova požrtvovana supruga. Međutim, ako je suditi po beleškama iz njenog Dnevnika kao i autobiografskim delovima njenih romana, Virdžinija se svog detinjstva seća sa nostalgiijom, predstavljajući tu sliku gotovo idilično. Stivenovi su vodili aktivan društveni život; među stalnim gostima u Hajd park gejtu 22 bili su i Henri Džejms, Tomas Hardi i Čarls Norton. Preko leta bi cela porodica napuštala London i odlazila u Taland Haus, u Sent Iv (St Ives, Kornvol), za koji Virdžiniju vežu najlepša sećanja. Međutim, u Skici prošlosti nagovešteno je i da je ta naizgled idilična slika detinjstva u nekoliko navrata bila narušena seksualnim zlostavljanjem tada petogodišnje Virdžinije od strane starijeg polubrata Džeralda, što će zauvek obeležiti njen odnos prema suprotnom polu.[3] Ipak, koliko-toliko bezbrižno detinjstvo prekinula je iznenadna i prerana smrt njene majke 1895. godine[4], koja je označila početak jednog veoma bolnog razdoblja za tada trinaestogodišnju Virdžiniju. Kao da majčina smrt nije bila dovoljna, u tom periodu je seksualno zlostavlja i drugi polubrat Džordž.[5]

Virdžinija Vulf sa svojim ocem Leslijem Stivenom

Ubrzo nakon smrti Džulije Stiven, ulogu majke preuzma njena polusestra Stela, koja se trudila da ponovo udahne život kući u Hajd Park Gejtu 22. Međutim, Stela se ubrzo udaje i odlazi od kuće, da bi samo nekoliko meseci nakon venčanja, 1897. godine, preminula od posledica upale slepog creva.[6] Nakon toga, u nastojanju da je zaštiti, Lesli Stiven će dodatno otežati život Virdžiniji, uskrativši joj, između ostalog, njoj veoma bitno školovanje. Tada je Virdžinija Vulf odlučila da sama nadomesti ono što joj je uskraćeno i okrenula se knjigama (očevoj biblioteci) i, nešto kasnije, pisanju. Zahvaljujući bratu Tobiju prisustvovala je i sastancima kasnije čuvenih blumsberijevaca koji su se održavali u njihovoj kući. I pored intelektualnog podsticaja kojim je bila okružena, bila je i ostala do samog kraja jako nesigurna u pogledu svog pisanja, uprkos uspehu koji je postizala. Ono što joj je umnogome otežavalo spisateljski rad jesu sve učestalije nervne krize, a smrt, čini se, nikako nije želela da se udalji od njene porodice, pa je tako 1904. godine morala da se suoči i sa smrću svoga oca. Iste godine tada dvadesetdvogodišnja Virdžinija objavljuje svoj prvi plaćeni tekst u Gardijanu.[5]

Blumsberi[uredi - уреди]

Nakon očeve smrti, sa sestrom Vanesom i bratom Tobijem seli se iz Hajd Park Gejta 22 u Gordon skver 46. Tada ima priliku da prisustvuje sastancima čuvene grupe Blumsberi gde upoznaje pisca Litona Strejčija, slikara Rodžera Fraja, Vanesinog budućeg supruga Klajva Bela, kao i svog budućeg supruga Lenarda Vulfa. U tom nekonvencionalnom okruženju Virdžinija se oseća rasterećeno i slobodno, zadovoljna time što ima sa kim da razgovara o temama koje su je zanimale. Međutim, ni ovog puta period sreće neće dugo potrajati; još jedan udarac doživeće 20. novembra 1906. godine, kada njen brat Tobi umire od tifoidne groznice.[7]

Hogart Haus[uredi - уреди]

Spas od sve češćih depresivnih epizoda pronašla je u Lenardu Vulfu, koji će joj pomoći, ili će makar misliti da joj pomaže, da se sa njima izbori. Uprkos poprilično nedefinisanoj seksualnosti, odlčuje da se uda za Lenarda 10. avgusta 1912. godine, kada, simbolično, pokušava po prvi put da sebi oduzme život.[5] Lenard je nastavio praksu njenog oca – želeći da je zaštiti, zatvorio je u londonsko predgrađe Ričmond gde je, odvojena od vreve londonskog života u kojoj je uživala, postajala očajna. Po povratku u London stanje se poboljšava. Nekoliko godina nakon što se udaje za Lenarda, podsredstvom Klajva Bela, supruga njene sestre Vanese, upoznaje Vitu Sakvil-Vest sa kojom se upušta u vezu, međutim, za razliku od Vite, ona i dalje ne deklariše javno svoje seksualno opredeljenje. [8] Paralelno sa učvršćivanjem svojih ženskih prijateljstava, Virdžinija postaje sve odlučnija u izražavanju svojih stavova o nepravdama koje trpe žene. pa tako u svojoj pedesetoj godini beleži:

Zamislite da je Šekspir imao sestru jednako čarobno nadarenu kao što je bio on. Ne bi mogla da ide u školu, ne bi imala nikakve šanse da nauči dobro pisanje, verili bi je, ona bi pobegla, želela bi da postane glumica, rugali bi joj se, jedan glumac bi se sažalio nad njom, kada bi sa njim zatrudnela, bacila bi se u Temzu.[9]

Nakon što je preživela jedan svetski rat i dane provodila strepeći od drugog, Virdžinijino stanje se pogoršava. Morala je da se suoči i sa smrću njenih bliskih prijatelja, a početak Drugog svetskog rata dodatno je podsticao njenu bolest. Uspevala je međutim da sa svojom bolešću izađe na kraj tako što je pisala, "kao da joj od toga zavisi život".[1]. Život joj donekle i jeste zavisio od pisanja; onog trenutka kada ju je bolest savladala do te mere da nije više mogla ni da piše, jednog martovskog jutra Virdžinija je položila oružje.

Bibliografija[uredi - уреди]

Virdžinija Vulf i T.S, Eliot

Iako joj je otac uskratio formalno obrazovanje, Virdžinija je uspela da nadoknadi ono čega je bila nepravedno lišena. Okrenula se knjigama i dane provodila u očevoj biblioteci:

Čitala je Voltera Skota, diveći se njegovoj sposobnosti da surovu istoriju pretvara u romantičnu priču; u delima Džejn Ostin pronalazila je tanane niti karakteristično ženskog pogleda na svet, nalik onom kakav će kasnije obeležiti i njena dela; od Dostojevskog se učila hrabrosti u istraživanju nedodirljivih i tamnih predela ljudske duše, a Prust joj je pomogao da shvati značaj sećanja kao totaliteta ljudskog iskustva, u kome istovremeno postoje prošlost, sadašnjost i budućnost.[1]

Prvi roman, Putovanje (The Voyage Out, 1915) je, nakon nekih odlaganja, objavljen 25. marta 1915. godine i lepo dočekan od strane kritike.[10] 1917. godine sa suprugom Lenardom osniva izdavačku kuću Hogart Pres, u čijem izdanju će, između ostalog, biti objavljen i njen najbolji roman Gospođa Dalovej, ali će pre toga vratiti ogroman braon paket koji kod Vulfovih ostavlja gospođa Viver, a u kojem se nalazio rukopis dela čije će izdavanje označiti rađanje modernizma - rukopis Džojsovog Uliksa. Virdžinija je mogućnost izdavanja te knjige odbacila, rekavši da je u pitanju promašaj. Što se Džojsa tiče, takođe neće biti škrta na rečima; nakon što je za roman ustanovila da je promašaj, Džojsa je okarakterisala kao “samoukog nadrimajstora”.[11] Iako je njen prijatelj T.S. Eliot odmah prepoznao svu genijalnost Džojsovog dela, Virdžinija je ostala neumoljiva. Taj roman je međutim objavljen 1922. godine, te "čudesne godine za književnost"[1], kada je objavljena Eliotova Pusta zemlja (The Waste Land) i Virdžinijin treći roman Džejkobova soba (Jacob's Room). Njen po mnogima najbolji roman, Gospođa Dalovej, objavijen je u izdanju Hogart Presa 1926. godine.

Romani[uredi - уреди]

  • Putovanje (Voyage Out, 1915)
  • Noć i dan (Night and Day, 1920)
  • Džejkobova soba (Jacob's Room, 1922)
  • Gospođa Dalovej (Mrs Dalloway, 1926)
  • Ka svetioniku (To The Lighthouse, 1927)
  • Orlando (Orlando, 1928)
  • Talasi (The Waves, 1931)
  • Godine (The Years, 1937)
  • Između činova (Between The Acts, 1941)

Eseji (izbor)[uredi - уреди]

  • Sopstvena soba (A Room of One's Own, 1929)
  • Tri gvineje (Three Guineas, 1938)


Značajno mesto u Virdžinijinom opusu zauzima i njen Dnevnik koji započinje 1915. godine, Kako je u Dnevniku beležila gotovo sve, brojao je 26 tomova. Međutim, odlukom Lenarda Vulfa objavljen je samo jedan tom. Poslednje reči u Dnevniku zabeležila je 1941. godine. Četiri dana pred svoju smrt zapisuje svoj večernji meni: dimljeni bakalar i mleveno meso.[12]

Smrt[uredi - уреди]

Monk Haus[uredi - уреди]

Najdraži,

Ubeđena sam da ludim. Ne možemo da prolazimo kroz još jedan strašan period. Ovaj put se neću oporaviti. Počinjem da čujem glasove i ne uspevam da se skoncentrišem. Dakle, uradiću ono što mi izgleda kao najbolje rešenje. Pružio si mi najveću moguću sreću. Bio si po svakom pitanju najbolji muškarac. Ne verujem da je dvoje ljudi moglo biti srećnije, dok se nije pojavila ova užasna bolest. Ne mogu više da se borim s tim, znam da ti remetim život i da bi bez mene mogao da radiš. I moći ćeš, znam to. Vidiš da ne uspevam čak ni ovo da napišem kako treba. Ne mogu da čitam. Ono što želim da kažem je da ti dugujem svu svoju životnu sreću. Bio si beskrajno strpljiv sa mnom i neverovatno dobar. Želim to sve da kažem a to svi već znaju. Da je neko mogao da me spase, to bi bio ti. Napustilo me je sve osim uverenosti u tvoju dobrotu. Ne mogu nastaviti da ti kvarim život. Mislim da dvoje ljudi ne mogu biti srećniji nego što smo bili mi.

V.[13]

Pre nego što je krenula ka “podrugljivo plitkim, a ipak dovoljno dubokim”[1] talasima ledene reke Uz, 28. marta 1941. godine, Virdžinija Vulf je napisala dva oproštajna pisma; jedno za supruga Lenarda, drugo za sestru Vanesu. Nakon što je napunila džepove kamenjem, uzela je svoj štap i krenula u poslednju šetnju.

Uticaj[uredi - уреди]

  • Život Virdžinije Vulf bio je inspiracija američkom piscu Majklu Kaningemu za roman Sati, za koji je autor dobio Pulicerovu nagradu. Snimljen je i istoimeni film u režiji Stivena Daldrija.
  • U Londonu je jula 2014. godine otvorena izložba posvećena životu i delu Virdžinije Vulf, na kojoj je izložen njen štap koji je ostavila na obali reke Uz, kao i pisma koja je ostavila sestri Vanesi Bel i suprugu Lenardu.[14]


Reference[uredi - уреди]

  1. 1.0 1.1 1.2 1.3 1.4 1.5 "Život je negde drugde". Vreme. http://www.vreme.co.rs/cms/view.php?id=981527. pristupljeno 18. 07. 2015. 
  2. Lemason, Aleksandra (2008). Virdžinija Vulf. Clio. str. 16. ISBN 978-86-7102-3115. 
  3. Lemason, Aleksandra (2008). Virdžinija Vulf. Clio. str. 66. ISBN 978-86-7102-3115. 
  4. Lemason, Aleksandra (2008). Virdžinija Vulf. Clio. str. 50. ISBN 978-86-7102-3115. 
  5. 5.0 5.1 5.2 "Razgovor o knjizi Virdžinija Vulf". Clio. http://clio.rs/dogadjaji.php?id=70. pristupljeno 18. 07. 2015. 
  6. Lemason, Aleksandra (2008). Virdžinija Vulf. Clio. str. 61. ISBN 978-86-7102-3115. 
  7. Lemason, Aleksandra (2008). Virdžinija Vulf. Clio. str. 23. ISBN 978-86-7102-3115. 
  8. Lemason, Aleksandra (2008). Virdžinija Vulf. Clio. str. 130. ISBN 978-86-7102-3115. 
  9. Lemason, Aleksandra (2008). Virdžinija Vulf. Clio. str. 134. ISBN 978-86-7102-3115. 
  10. Lemason, Aleksandra (2008). Virdžinija Vulf. Clio. str. 31. ISBN 978-86-7102-3115. 
  11. Lemason, Aleksandra (2008). Virdžinija Vulf. Clio. str. 113. ISBN 978-86-7102-3115. 
  12. Lemason, Aleksandra (2008). Virdžinija Vulf. Clio. str. 40. ISBN 978-86-7102-3115. 
  13. Lemason, Aleksandra (2008). Virdžinija Vulf. Clio. str. 8. ISBN 978-86-7102-3115. 
  14. "Virginia Woolf Guardian". Guardian. http://www.theguardian.com/books/2014/jul/09/virginia-woolf-gallery-national-portrait. pristupljeno 18. 07. 2015. 


Vanjski linkovi[uredi - уреди]


P vip.svg Nedovršeni članak Virginia Woolf koji govori o ličnosti je u začetku. Dopunite ga prema pravilima Wikipedije.