Univerzalna jurisdikcija

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Univerzalna jurisdikcija je naziv koji se u međunarodnom krivičnom pravu upotrebljava za pojavu koja se ogleda u tome da određene zemlje propisuju proširenje primene sopstvenog krivičnog prava na osnovu univerzalnog principa. To proširenje se ogleda u tome da te zemlje ne zahtevaju ni da se učinilac međunarodnog krivičnog dela nalazi na njihovoj teritoriji. Ovo znači da sudovi u tim zemljama mogu primeniti nacionalno krivično pravo na učinioca - stranca koji je učinio krivično delo u inostranstvu, protiv stranca ili strane države, i ne nalazi se na teritoriji države u kojoj mu se sudi. Ovo je zapravo supstitut međunarodnom krivičnom zakonodavstvu.

Zemlje koje su predviđale bezuslovnu primenu ovog principa bile su Belgija i Španija, s tim da je Belgija odustala od ovog principa 2004. godine. Kao slični primeri navode se Nemačka (gde je primena ovih odredaba relativizovana procesnim odredbama, a i prvobitno je bila propisana za mali broj dela), Izrael u slučaju Ajhman (što je ipak izolovan slučaj sa posebnom istorijskom pozadinom) i slučaj SAD u postupcima za naknadu štete (što je opet ograničen broj dela).

Potreba za univerzalnom jurisdikcijom trebalo bi da nestane usled rada Međunarodnog krivičnog suda.

Vidi još[uredi - уреди | uredi izvor]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

Stojanović Z., Međunarodno krivično pravo, Beograd 2006., ISBN 86-86223-03-6