Svetolik Jakšić
| Svetolik Jakšić | |
|---|---|
|
| |
| 1868. | mart 1868. |
| Čačak | Čačak Kneževina Srbija
|
| 1928. | mart 1928. |
| Berlin | Berlin Nemačka
|
1868. 1928. Svetolik Jakšić (Čačak, 22. mart 1868 — Berlin, 26. mart 1928)[1] je bio diplomata, novinar i publicista.
Biografija[uredi | uredi kod]
Rođen je u Čačku, od majke Anke rođene Milijanović iz Čačka i oca Marka, rodom sa Jezera na Durmitoru,[2] po zanimanju advokata. Porodica se sredinom 70. godina 19. veka preselila u Valjevo.[3] Osnovnu školu je završio u Čačku, gimnaziju u Užicu, Beogradu i Valjevu. Završio je prava na Velikoj školi u Beogradu 1892. godine.[1]
Nakon školovanja je počeo da radi u diplomatiji, gde je napredovao od pisara do zvanja generalnog konzula.[1] Godine 1892. je počeo da radi kao pisar u srpskom poslanstvu u Berlinu, gde je ostao naredne tri godine. Zahvaljujući Ivi Pavloviću, u to vreme otpravniku poslova u Berlinu uspeo je da uđe u najviše berlinsko društvo.[2]
Potom se vratio u Beograd, gde je postao zastupnik šefa propagande u Ministarstvu inostranih dela i šef Konzularnog odeljenja tog ministarstva. Nakon toga je bio generalni konzul u Skoplju i vicekonzul u Bitolju. Na karaju je bio sekretar poslanstva u Carigradu, gde je ostao pune tri godine i za to vreme uređivao „Carigradski glasnik“, u to doba jedini srpski list u Otomanskom carstvu.[2]
Iz političkih razloga 1902. godine je iz Carigarada premešten u Ministarstvo unutrašnjih dela i postavljen za načelnika u Požarevcu. Ubrzo nakon toga je dao ostavku na državnu službu i posvetio se novinarstvu.[1]
Prvi objavljeni književni rad me je bila pripovetka „Srećna Darinka“ u listu „Srpče“.[4] Još kao student bio je stalni saradnik u „Videlu“, pod vođstvom Milutina Garašanina, gde je objavio veliki broj političkih, književnih članaka i prevoda, pod pseudonimom Hari (engl. Harry).[2] Dok je radio kao sekretar poslanstva u Carigradu, uređivao je „Carigradski glasnik“. Njegvoi putopisu, književne kritike, radov iz istorije pozorišta i umentnosti, objavljivani su i u „Valjevskim novinama“, „Domovini“, „Kolu“, „Dositiju“, „Dubrovniku“, „Zori“, „Politici“, „Veliki Srbiji“, „Srpskom listu“, „Srpskom književnom glasniku“. Takođe je objavljivao prevode sa ruskog jezika. Srpska književna zadruga ga je izabrala u odboru za izdavanje odabranih prevoda (1897).[4]
Godine 1902, nakon što je napustio državnu službu, pokrenuo je dnevne novine „Štampa“, koji je izdavao i uređivao sve do avgusta 1914. godine.[5] Ove novine je do Carinskog rata 1907. dotirala Austrougarska.[1] List mu je više puta uzapćivan, jer nije štedeo ni Vladu, ni režim poslednjeg Obrenovića. Vodio je oštre i žučne polemike sa svima, a istovremeno je pisao i književne kritike, čime se bavio i pre pokretanja ovog lista. Posebno je mnogo pisao o mostarskoj „Zori“. Zahvaljujući njegovim sposobnostima kao novinara, kritičara i polemičara, dugo je svrstavan je među najjače srpske novinare, ali je istovremeno imao i mnogo neprijatelja.[2]
Godine 1913. je bio vlasnik i odgovorni urednik „Ilustrovne ratne hronike“. Bio je oštar polemičar i politički kritičar radikalske vlade, s Nikolom Pašićem na čelu.[1]
U periodu 1916—1917 je boravio u Švajcarskoj.[1] Nakon što se srpska vlada povukla na Krf, učestvovao je u političkoj akciji usmerenoj ka uklanjanju Nikole Pašića i njegove vlade. Akciju je predvodio Slobodan Jovanović, okružen poznanicima i prijateljima, među kojima su se nalazili i zastupnik ministra inostranih dela Jovan Jovanović Pižon, regentov sekretar Dragomir Janković, diplomata Boško Čolak-Antić i drugi. Polovinom 1916. izradio je pamflet pod naslovom „Pismo Srbima u Solunu izazvano Memorandumom one gomile koja se zove "narodnim poslanicima“[6], u kome je predlagao novu vanparlamentarnu vladu. Vlada na Krfu je 26. avgusta/9. septembra 1916. donela odluku da protiv njega i drugih učesnika akcije povede istragu i izvede ih na sud zbog pokušaja prevrata i radnji protiv države, zajedno sa ostalim učesnicima akcije.[7]
Napisao je više tekstova protiv Solunskog procesa i brošure namenjene vojsci na Krfu, agitujući protiv ideje o zajednici sa Hrvatima i zalagao samo za srpske interese, te izmirenje sa Austrougarskom. Osumnjičen je za saradnju sa Apisom u zavereničkoj akciji protiv regenta Aleksandra Karađorđevića, da je tokom rata bio agent nemačke službe i da je sa Slobodanom Jovanovićem bio pisac ustava za buduću vladu. Optužen je za izdaju i osuđen na deset godina robije, zbog čega je ostao da živi u emigraciji, u Švajcarskoj, Beču i Berlinu. Amnestiran je 1927. godine.[4]
Krajem 1927. godine se razboleo i otišao na lečenje u Berlin, gde je nakon četiri meseca u Augusta bolnici naprasno umro od kaplje na srcu. Privremeno je sahranjen na ruskom groblju u Berlinu.[2]
Porodica[uredi | uredi kod]
Imao je braću Grgura (1871—1955), koji je bio diplomata, istoričar i univerzitetski profesor, Mihaila koji je bio oficir, Branislava[4] ( —1928) školovani poljoprivrednik i upravnik državnog poljoprivrednog dobra „Kosančić“ u Bačkoj i Mladena (1882—1913), pešadijskog kapetana I klase.[2]
U Berlinu je upoznao Lužičku Srpkinju, rođenu kao Jelisaveta Ela Bernik, kasnije poznatiju pod imenom Alisa Teper. Venčali su se u Beču 1899, posle čega je ona promenila ime u Lujza Jakšić (1870—1942). Radila je kao nastavnica u Višoj ženskoj školi. Novčano mu je pomogla da pokrene dnevne novine „Štampa“ (1902).[8]
Izvori[uredi | uredi kod]
- ↑ 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 Petrović 2009: str. 251
- ↑ 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 2,6 Ilustrovani list & 22. 4. 1928: str. 8
- ↑ Popović R. 2009: str. 232
- ↑ 4,0 4,1 4,2 4,3 Petrović 2009: str. 252
- ↑ Popović 1927: str. 121
- ↑ Jakšić 1916
- ↑ Popović & 4. 9. 2001
- ↑ Pivnički-Drinić 2009: str. 243
Literatura[uredi | uredi kod]
- Petrović, Dragoš (2009). Popov, Čedomir. ur. Srpski biografski rečnik, knjiga 4, I-Ka. Novi Sad: Matica srpska. ISBN 978-86-7946-037-0.
- Pivnički-Drinić, Tatjana (2009). Popov, Čedomir. ur. Srpski biografski rečnik, knjiga 4, I-Ka. Novi Sad: Matica srpska. ISBN 978-86-7946-037-0.
- Popović, Radomir J. (2009). Popov, Čedomir. ur. Srpski biografski rečnik, knjiga 4, I-Ka. Novi Sad: Matica srpska. ISBN 978-86-7946-037-0.
- Popović, Dušan (1927). Stanojević, Stanojević. ur. Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka, broj 2, I—M. Zagreb: Biobliografski zavod d.d..
- Popović, Nebojša (4. 9. 2001). Jovović, Slavica. ur. „Mudri srpski političari (9) Beč je pratio svaki Pašićev korak”. Glas javnosti (Beograd: NIP Glas a.d.). ISSN 1450-7218. Pristupljeno 15. 9. 2018.
- Jakšić, Svetolik (1916). „Veliki rat: Pismo Srbima u Solunu izazvano "Memorandumom" one gomile koja se zove narodnim poslanicima”. Ženeva: Narodna biblioteka Srbije. Pristupljeno 15. 9. 2018.
- Jovanović, Nikola B., ur. (22. 4. 1928). „Braća Jakšići”. Ilustrovani list (Beograd: Izdavačko preduzeće „Ilustracija“) 16: 30. Pristupljeno 17. 11. 2018.
- Album starog Čačka 1870-1941, Muzej Čačak