Maksim Ispovednik
| Sveti Maksim | |
|---|---|
 | |
| Ispovednik, Bogoslov | |
| Rođen | oko 580, Konstantinopolj |
| Preminuo | 13. avgust 662, Gruzija |
| Poštuje se u | Istočnom i zapadnom hrišćanstvu |
| Praznik | 13. avgust (ili 21. januar) |
| Sporno | Za života osuđen kao jeretik |
 Category:Sveci
| |
Maksim Ispovednik (581—662) je bio hrišćanski monah i vizantijski teolog, tvorac širokog teološkog sistema koji obuhvata hrišćansku misao od Origena do Pseudo-Dionisija Areopagita, uključujući i helenske neoplatoniste, poput Plotina i Prokla.
U hristologiji, zastupao je diofizitsku poziciju (da Hrist ima i čovečansku i božansku prirodu) u vreme kada je pravoslavna crkva, na čelu sa vaseljenskim patrijarhom i vizantijskim carem, zastupala monofizitizam. Zbog svojih stavova je osuđen kao jeretik i proteran u izgnanstvo, gde je i umro. Ubrzo potom, njegovo učenje je opravdano na Šestom vaseljenskom saboru u Carigradu, i proglašen je za sveca.
Maksim je najverovatnije rođen u Carigradu, iako su neki njegovi protivnici tvrdili da je rođen u Palestini.[1] Bio je plemićkog porekla, pa je još kao mlad postao visoki dvorjanin (prvi sekretar ili savetnik carskog senata[2]) na dvoru vizantijskog cara Heraklija.[3]
Oko 615. godine je napustio javne funkcije i postao monah u manastiru Filipik u Hrisopolju, gradiću u blizini Konstantinopolja sa azijske strane (danas Üsküdar u Turskoj). Tokom godina provedenih u Hrisopolju, Maksim je postao ava (odnosno starešina) manastira.[4] Kada je Persijsko carstvo osvojilo Anatoliju, Maksim je bio primoran da prebegne u manastir blizu Kartagine. Tu je pod starateljstvom svetog Sofronija počeo da izučava neoplatonizam i hristološke spise (Grigorija Niskog i Dionisija Areopagita). U Kartagini je Maksim postao istaknuti teološki pisac i veoma uticajna duhovna figura u Severnoj Africi, visoko cenjen od strane egzarha, a u narodu smatran svetim čovekom.
Tih godina se u Vizantiji vodio hristološki spor oko odnosa Hristove ljudske i božanske prirode. Monotelitizam je nastojao da opravda učenja koje je Halkedonski sabor proglasio za jeres. I monoteliti su sledili halkedonsku definiciju da su u ličnosti Hrista sjedinjene dve prirode, ljudska i božanska. Međutim, otišli su korak dalje tvrdeći da Hrist ima samo jednu volju, božansku (monotelitizam je nastao od grčkog "jedna volja"). Monotelistsku poziciju su, između ostalih, zastupali sam car Iraklije, patrijarh Carigrada Sergije I (634-639), patrijarh Aleksandrije Kir (630-640), i Maksimov stari prijatelj Pir (Pyrrhus), koji ga je nasledio kao starešina manastira u Hrizopolju.[5] Na predlog patrijarha Sergija, car Iraklije je izdao edikt nazvan Ektesis (Izloženje) kojim se zabranjuje vođenje sporova o jednoj ili dve volje u Hristu, i kojim se učenje o jednoj volji proglašava pravoslavnim. Nakon smrti Sergija I 638. godine, Pir, takođe pristalica monotelitizma, postaje patrijarh. On je sazvao sabor koji je potvrdio monotelitsko izloženje vere. Međutim, na Zapadu je papa Severin (638-640) odbacio Ektesis, a njegov naslednik papa Jovan IV (640-642) ga je predao saborskoj anatemi. Nakon smrti cara Iraklija i dolaska Konstans II (641-668) na presto, Kir je iz političkih razloga 641. godine napustio patrijaršijski presto u Carigradu, i prešao u Severnu Afriku gde je živeo narednih desetak godina.[2]
Između Pira i Maksima je u severno-afričkim gradovima često dolazilo do višečasovnih teoloških rasprava, pa su tako organizovali i sabor afričkih episkopa u Kartagini jula 645. godine, da čuje njihovu javnu raspravu o monotelizmu. Maksim je zastupao poziciju da je Hrist imao podjednako i ljudsku i božansku volju. Pir je dokazivao da dve volje impliciraju dve voljne osobe. Maksim je odgovorio da u tom slučaju mora biti tri volje u svetom trojstvu. Međutim, Maksim je tvrdio da volja pripada prirodi, pa je Pir nakon toga priznao dve volje na temelju dve prirode.[6] Nakon sabora, Pir prihvata diotelističku poziciju i zajedno sa Maksimom odlazi u Rim iste godine.[7] Međutim, kada se za to čulo u Carigradu, car je poslao u Italiju svog izaslanika Olimpija, koji se u Raveni našao sa Pirom i vratio ga monotelitizmu. Pir se nakon toga vraća u Carigrad i odriče se svog odobravanja diotelističke („dve volje“) pozicije.
648. godine car Konstans je uz pomoć carigradskog patrijarha Pavla izdao Tipos (uzor, obrazac) koji je propisivao monotelitizam kao pravovernu poziciju, zabranjujući dalje hristološke rasprave. U Rimu je novoizabrani papa Martin I odbio da prihvati Tipos o veri, već je sazvao Lateranski sabor od 5. do 13. oktobra 649. godine, koji je prokleo monotelitizam i carev Tipos. Saboru je prisustvovalo 105 episkopa. Maksim je na saboru učestvovao kao jedan od ključnih teologa, a neki smatraju da je on formulisao i mnoge zvanične akte.[8] Zaključci sabora su poslati svim vernima u svetu.
Tokom boravka u Rimu, Maksim je imao očigledan interes da dobije podršku Rimske crkve i da istakne njen autoritet.[9] On u svojim spisima priznaje Rimskoj crkvi privilegovanu ulogu i smatra je za "prvu među Crkvama (rrinsers esslesiarum)". U pitanjima vere on vidi Crkvu Rima kao uporednik i normu za druge crkve, jer se rimske pape tokom kontroverzi monoenergista i monotelita, nikada nisu udaljile od pravoslavne vere, dok su istočni patrijarsi bili u jeresi.[9]
Svi krajevi vaseljene i oni koji svuda ispovedaju Gospoda na čist i pravoslavan način gledaju pravo u daljinu, kao prema suncu večne svetlosti, prema presvetoj Crkvi Rimljana, prema njenom ispovedanju i njenoj veri.
Maksim takođe Papi priznaje vlast da vezuje i razrešuje, odnosno, da isključuje iz Crkve i da joj ponovno prisajedinjuje, ne samo episkope svoje crkve, nego i istočne patrijarhe koji su zabludeli u nepravoslavlje. Međutim, ova koncepcija nije ostvarena poštu su 653. godine u Rimu uhapšeni Maksim Ispovednik i papa Martin, po naređenju cara Konstansa II. Papa Martin I je osuđen bez suđenja i ubrzo je skončao od zime i gladi u Hersonu 16. septembra 655. godine, pre nego što je poslat u carsku prestonicu.[10]
Maksim je sa svojim učenikom Anastasijem okovan i brodom odveden u Carigrad, gde ga je po izlasku na obalu, dočekala besna gomila, koja ga je vukla ulicama.[2] Nakon toga je zatvoren sam u tamnicu, odvojeno od učenika Anastasija. Posle nekog vremena provedenog u tamnici, Maksim je 655. godine odveden na ispitivanje pred Senatom u carskoj palati. Tada je imao oko 75 godina.
Protiv njega su, pored optužbe za jeres, iznesene i optužbe za zaveru, veleizdaju carstva i saradnju sa Saracenima, kojima je navodno predao Egipat, Aleksandriju, Pentapolis i Afriku.[6] Maksim je nakon toga odbio da komunicira. Tokom suđenja je održan i sabor sveštenstva u Carigradu koji je Maksima osudio ga jeretika. Nakon koga je Maksim oteran u progonstvo u Viziju (Byzia) u Trakiji, a njegovi učenici Anastasije i Anastasije u Perveru (Perberis) i Mesebriju (Nesebar). 24. septembra 656. godine je Teodosije, episkop Cezareje u Vitiniji, sa još nekoliko uglednika, posetio Maksima u izgnanstvu po carevoj zapovesti. Međutim, Maksim mu je rekao da neće komunicirati sa Carigradom sve dok odluke Lateranskog sabora ne budu zvanično prihvaćene. Kada mu je Teodosije saopštio: „Sabor je nevažeći, jer je održan bez carevog naređenja.“ Maksim je uzvratio; „Pobožna vera a ne carevo naređenje je to što potvrđuje sabore.“[6]
662. godine Maksim i dvojica njegovih učenika Anastasije i Anastasije su dovedeni na suđenje u Konstantinopolj, gde su prokleti, zajedno sa sv. Martinom i sv. Sofronijem. Maksim je ponovo proglašen jeretikom i osuđen na doživotno progonstvo. Bio je vođen kroz grad, pljuvan od mase naroda i tučen od vojnika. Nakon suđenja je stavljen na strašne muke; jezik mu je odsečen da ne bi mogao više da iznosi svoju „jeres“ a desna ruka mu je odsečena, da ne bi više mogao da piše.[8] Nakon toga, Maksima i njegove učenike, svakog posebno, proteraše u progonstvo u najzabačenije pokrajine carstva, bez hrane i odela. Maksim beše proteran u grad Shimar, pod Kavkazom (danas Gruzija).
Ubrzo je umro u progonstvu 13. avgusta 662. godine. NJegovo žitije je zapisao njegov učenik Atanasije Bibliotekar.
Maksim je tvorac širokog teološkog sistema kojim je sintezovao hrišćansku misao od Origena do Pseudo-Dionisija Areopagita, pod čijim je snažnim uticajem bio. Na njega je prilično uticao i Evagrije Pontski i njegova škola.[11] Maksim je obrađivao i neoplatonističku filozofiju, uključujući mislioce poput Plotina i Prokla, a njegovo tumačenje Pseudo-Dionisija je kasnije nastavio Jovan Skot Eriugena.
Bog je jedan, bespočetan, nedosežan; u sebi sadrži sve mogućnosti bića, a istovremeno isključuje svaku pomisao o gde i kako. Nepristupan je i nije ni u jednom bivstvujućem u prirodnim pojavama spoznatljiv.
– Gnostički stoslovi I
Maksim je hrišćanstvu prilagodio Platonovo učenje da je čovečanstvo stvoreno po slici Boga i da je svrha spasenja da ponovo uspostavi čovekovu zajednicu sa Bogom.[12] Bog se, usled svoje bezmerne ljubavi prema čoveku, ovaploćuje, postaje čovek, dok se čovek iz ljubavi prema Bogu obožuje. Oboženje je čovekov krajnji cilj, najsavršenije delo ljubavi i vrhunac njenog dejstva.
LJubav je plemenito raspoloženje duše, po kojem ona ništa od postojećeg ne pretpostavlja poznanju Boga. Nemoguće je zadobiti ovu ljubav onome, ko je privezan za bilo šta zemaljsko.
– Stoslovi o ljubavi I
Stanje oboženja Maksim opisuje kao „večnokretno mirovanje“ ili „mirujuću večnokretnost“ (gr: αεικινητος στασις) sjedinjujući dva naizgled suprotna termina - mirovanje (gr: stasis) i pokret (gr: kinesis)[13]. U jedinstvu sa Bogom ljudska priroda večnokrećuće miruje bivajući oko onoga koji je isti i jedini. Prema Maksimu, kretanje prirode je kretanje prema Bogu, koje započinje stvaranjem. Mirovanje je eshatološki cilj koji se ispunjuje oboženjem. Mirovanje u Bogu znači da je ostvaren cilj zbog koga je čovek uveden u postojanje - nerazdvojiva zajednica ljubavi sa tvorcem. S druge strane, pokret označava činjenicu da je Bog „beskonačni okean", i učestvovanje čoveka u toj beskonačnosti povlači sa sobom neku vrstu pokreta, odnosno večnog rasta. Oboženi čovek je utvrđen u dobru i sozercanju Boga, a istovremeno, on večito napreduje.[13]
Konačni povratak vernih njihovom počelu je ostvarenje njihove krajnje želje. On nalazi svoje ispunjenje u večnokrećućem mirovanju oko željenoga.
Maksim podseća da je čovekovo oboženje omogućeno Božjim očovečenjem, ovaploćenjem logosa u Hristu. Učenje o oboženju smestilo je svetog Maksima među najznačajnije mislioce istočnog hrišćanstva.[14]
Za Maksima, greh je otuđenje u ontološkom smislu, jer odvaja čoveka od onog što je stvarno. Samoljublje je vrhunski greh, jer odvaja čoveka od ljubavi, odnosno od Boga. Sebeotuđenje od drugog, odnosno grehovni pad ličnosti, je istovremeno i otuđenje od bića uopšte, čime grešnik zapada u oblast nebića. Maksim greh i zlo određuje kao nedostatak bića, nebiće, nepostojanje. Bog je biće a čovek bivstvujuće, i postoji samo time što učestvovuje u najuzvišenijem biću. Stoga pakao nije prisustvo zla već odsustvo ljubavi, što razara samu bit čovekovog bića. Usled greha, čovekov egzistencijalni položaj je otpalost od stvarne egzistencije. Ovakvo otuđenje od samog postojanja Maksim naziva pravom smrću. Stoga je vrlina kod svetog Maksima ontološka a ne etička kategorija. Izvor čovekovog zla je u njegovoj slobodnoj odluci, ne u njegovoj prirodi. Maksim sebeljublju suprotstavlja ljubav, koja uvek znači voleti nekog drugog (čoveka, Boga).[15]
Ko vidi u srcu svome trag mržnje prema ma kom čoveku za ma kakvu pogrešku, potpuno je tuđ ljubavi prema Bogu. Jer ljubav prema Bogu nikako ne trpi mržnju prema čoveku.
– Stoslovi o ljubavi I
Hristološki, Maksim je insistirao na strogom diofizitizmu, što se može posmatrati kao logičan zaključak njegovog naglašavanja oboženja. Prema njegovom shvatanju, Hrist je imao dve prirode (podjednako i ljudsku i božansku), a pošto volja pripada prirodi, Hrist je imao i dve volje na temelju dve prirode.
U pogledu spasenja, Maksim je, poput Origena i Grigorija Niskog, verovao u apokatastazu, ideju da će sve razumne duše biti iskupljene.[16][17] Svoje uverenje o sveopštem pomirenju (en: universal reconciliation) je delio samo sa duhovno najzrelijim učenicima.[18]
Ni jedna razumna duša po svojoj prirodi nije vrednija od druge razumne duše. Jer svaku je dušu, po svojoj dobroti, Bog sazdao prema svom liku kao samopokrećuću. Svaka duša pokazuje svoju vrednost kroz slobodu izbora, a sramotu prepuštanjem (ostrašćenom) delanju.
– Gnostički stoslovi I
Maksimova teologija je na zapadu sve do skora bila potpuno zapostavljena, dok je na istoku oduvek imala znatan uticaj. Tako se Simeon Novi Bogoslov i Grigorije Palama smatraju nastavljačima njegove misli, a Maksimo učenje o logosima tvari se može smatrati pretečom Palaminog učenja o božanskim energijama.[11]
- Odgovori Talasiju – poduža izlaganja o raznim tekstovima Pisma
- Dijalog sa Pirom
- Sholija – komentari ranih spisa Dionisija Aeropagita
- Ambigva – složena izlaganja o delima (Grigorija Niskog i Dionisija Areopagita), sa naglaskom na hristološka pitanja
- Mistagogija – komentari i razmišljanja o euharistiji
- Stoslovi o ljubavi i stoslovi o bogoslovlju – maksime o ispravnom hrišćanskom životu, razvrstane u grupe po sto
- Asketski život – rasprava o pravilima monaškog života
- Komentari 59. psalma i molitve gospodnje
- Himne
Treći carigradski (ili Šesti vaseljenski sabor, 680–681) je podržao Maksimovo učenje i proglasio da je Hrist imao i ljudsku i božansku volju. Ovom odlukom je monotelizam postao jeres, a Maksim je posthumno proglašen nevinim od svih optužbi pritivu njega. Na istom saboru su on i papa Martin I proglašeni za svece. Danas se sveti Maksim Ispovednik smatra jednim od otaca crkve. Pravoslavna crkva slavi ga 21. januara po julijanskom, a 3. februara po gregorijanskom kalendaru. Katolička crkva ga slavi 13. avgusta.
- ↑ George C. Berthold, "Maximus Confessor", Encyclopedia of Early Christianity (New York, Garland Publishing, 1997, ISBN 0-8153-1663-1)
- ↑ 2,0 2,1 2,2 „Žitije Maksima Ispovednika od Avve Justina”. Arhivirano iz originala na datum 2007-12-24. Pristupljeno 2008-04-28.
- ↑ "Maximos, St., Confessor", Oxford Dictionary of the Christian Church, ed. F.L. Cross (London, Oxford Press, 1958, ISBN 0-19-211522-7)
- ↑ Catholic Encyclopedia (7 mart 2007.)
- ↑ Catholic Encyclopedia, 15 januar 2007.)
- ↑ 6,0 6,1 6,2 Catholic Encyclopedia, 23 mart 2008.)
- ↑ Philip Schaff, History of the Christian Church, Volume IV: Mediaeval Christianity. A.D. 590-1073
- ↑ 8,0 8,1 Gerald Berthold, Maximus Confessor, Encyclopedia of Early Christianity, (New York, Garland, 1997, ISBN 0-8153-1663-1).
- ↑ 9,0 9,1 Žan-Klod Larše, Pitanje rimskog prvenstva prema svetom Maksimu Ispovedniku
- ↑ David Hughes Farmer, The Oxford Dictionary of the Saints (Oxford, Oxford University Press, 1987, ISBN 0-19-869149-1) str.288.
- ↑ 11,0 11,1 Lars Tunberg, O teologiji svetog Maksima Ispovednika
- ↑ Maximos, St., Confessor, Oxford Dictionary of the Christian Church (London, Oxford Press, 1958, ISBN 0-19-211522-7)
- ↑ 13,0 13,1 Monah Teofan, Tajna slobode u oboženom čoveku po svetom Maksimu Ispovedniku
- ↑ "Maximus the Confessor", Michael O'Carroll, Trinitas: A Theological Encyclopedia of the Holy Trinity (Delaware, Michael Glazier, Inc, 1987, ISBN 0-8146-5595-5)
- ↑ Petar Jevremović, Personologija i ontologija u spisima svetog Maksima Ispovednika
- ↑ Apokatastasis, Theandros - The Online Journal of Orthodox Christian Theology and Philosophy (12. avgust, 2007)
- ↑ Apocatastasis, Catholic Encyclopedia (12. avgust 2007)
- ↑ John C. Médaille, The Daring Hope of Hans Urs Von Balthasar (12. avgust 2007)
|
|
- ((en)) Maximus Confessor (orthodox wiki)
- ((en)) Maximus Confessor (katolička enciklopedija)
- ((sr)) Žitije Maksima Ispovednika od Avve Justina Arhivirano 2007-12-24 na Wayback Machine-u
- ((sr)) Obilje članaka i studija o Maksimu Ispovedniku Arhivirano 2008-02-12 na Wayback Machine-u
- ((sr)) Maksim Ispovednik, Gnostički stoslovi