Sporazum o zapošljavanju između Zapadne Njemačke i Turske

Izvor: Wikipedija
Prijeđi na navigaciju Prijeđi na pretragu

Dana 30. oktobra 1961. su SR Njemačka i Republika Turska potpisale sporazum o zapošljavanju[1] putem kojeg je u narednim godinama Njemačka primila nekoliko stotina turskih državljana kao radnu snagu. Slične ugovore je Zapadna Njemačka sklopila i sa Italijom (1955)[2][3], Grčkom (1960), Španijom (1960)[4], Marokom (1963), Južnom Korejom (1963), Portugalom (1964), Tunisom (1965) i SFR Jugoslavijom (12. oktobra 1968)[5][6][7][8]. Ugovor je do formiranja značajne turske dijaspore u Njemačkoj.

Pozadina i sklapanje sporazuma[uredi | uredi kod]

U pozadini ugovora je bili su različiti razlozi, kako sa turske, tako i sa njemačke strane.

Konrad Adenauer

Nakon Atatürkove smrti 1938. godine i Drugog svjetskog rata, Turska je doživjela brojne unutarnje promjene (među ostalim, ulazak u NATO 1952. godine) i postepeno klizila u doba krize republike. Kroz vrijeme je Atatürkov CHP pod vodstvom İnönüa počeo gubiti primat na političkoj sceni, a s druge strane, novi je politički val ušao u sukob sa državnim strukturama vezanim za kemalizam. Takvo stanje će dovesti do državnog udara (1960.) i ubojstva prvog ministra Menderesa, što će proizvesti teški unutarnji pritisak u turskom društvu. Turska će doživjeti više državnih udara (1971, 1980, 1993, 1997) i zemlja će ostati prilično politički nestabilna, dok će izravna posljedica tomu biti emigracija.

Zapadna Njemačka ekonomskog čuda (Wirtschaftswunder) u to je vrijeme imala ekonomskih i demografskih pitanja za riješiti. Zbog snažnog ekonomskog uspona, u nekim oblastima (npr. poljoprivreda i rudarstvo) nedostajalo je radne snage. Imajući u vidu skoro punu zaposlenost naspram pretnji manjka radne snage, njemačka je vlada 1955. isplanirala suprotstaviti se tome nedostatku sa procesom regrutacije stranih radnika, tako da bi istovremeno utjecala na buduće zahteve za platama. Uprkos prvim sporazumima o zapošljavanju (s Italijom, Španijom, Grčkom), stanje na tržištu rada pogoršavalo se. Ako je s jedne strane Njemačka ekonomski rasla, sa druge je patila zbog demografskih problema koje je rat uzrokovao: Njemačka je pretrpila teške vojne i civilne gubitke (u ratu je nestalo između 8,2% i 8,8% ukupnog stanovništva), poslijeratna generacija je iznosila nizak natalitet, a snižavanje starosne granice za odlazak u penziju je pogoršalo nedostatak radne snage. Tu dakle se stvara društveni pritisak na tržištu i u odnosu između poslodavaca i radne mase.

İsmet İnönü

Njemačka i Turska su počele raditi na planu između 1956. i 1957, počevši od prvih 150 maturanata iz turskih strukovnih škola koji su došli na obuku. U to je vrijeme Turska sklopila sporazume o zapošljavanju sa drugim europskim zemljama, uključujući Austriju, Belgiju i Francusku. Kada je ugovor potpisan 30. oktobra 1961. u Badu Godesbergu (blizu Bonna), u Njemačkoj je vladu vodio Konrad Adenauer a ministar za zapošljenje[α 1] je bio Anton Sabel. U Turskoj je predsjednik države bio general Cemal Gürsel a prvi ministar İsmet İnönü.

Regrutovani radnici su u Njemačkoj nazivani «gastarbajteri» (nem. Gastarbeiter, radnici gosti). Ubrzo nakon početka naftne krize 1973. godine, njemačka vlada je uvela zamrzavanje zapošljavanja za sve zemlje koje regrutiraju. U to vrijeme, poslije 12 godina ugovora, bilo je u Njemačkoj oko 600.000 Turaka.

Do trenutka kada je regrutacija zaustavljena 1973. godine, ukupno 867.000 turskih gastarbajtera otputovalo je u Njemačku, a oko 500.000 se vratilo u Tursku.

Povezano[uredi | uredi kod]

Bilješke[uredi | uredi kod]

  1. ↑ Bundesanstalt für Arbeitsvermittlung und Arbeitslosenversicherung.

Izvori[uredi | uredi kod]

  1. ↑ „Bundesarbeitsblatt : Njemačko-turski sporazum od 30. oktobra 1961.”. 10. 02. 1962. Pristupljeno 06. 06. 2022. 
  2. ↑ (it) Impicciatore, Roberto (19. 12. 2019). „20 dicembre 1955: L’accordo per i lavoratori italiani in Germania”. Rivista Il Mulino. Pristupljeno 1. 12. 2023. 
  3. ↑ (it) „DECRETO DEL PRESIDENTE DELLA REPUBBLICA 23 marzo 1956, n. 893”. Gazzetta Ufficiale. Pristupljeno 1. 12. 2023. 
  4. ↑ Sanz Lafuente, Gloria (2006). „Mujeres españolas emigrantes y mercado laboral en Alemania, 1960-1975”. Migraciones y Exilios 7: 27-50. 
  5. ↑ Rujević, Nemanja (12. 10. 2018). „Ostali su još godinu, pa još godinu…”. Deutsche Welle. Pristupljeno 1. 12. 2023. 
  6. ↑ (PDF) „SPORAZUM IZMEĐU SOCIJALISTIČKE FEDERATIVNE REPUBLIKE JUGOSLAVIJE I SAVEZNE REPUBLIKE NEMAČKE O SOCIJALNOM OBEZBEĐENjU”. Републички фонд за здравствено осигурање. 12. 10. 1968. Pristupljeno 1. 12. 2023. 
  7. ↑ (PDF) Kolakušić, Luka (2022). „Jugoslavenska iseljenička politika od 1956. do 1970. godine”. Sveučilište u Zagrebu, Filozofski fakultet. Pristupljeno 1. 12. 2023.  Diplomski rad.
  8. ↑ (PDF) „Schriftlicher Bericht des Ausschusses für Arbeit (19. Ausschuß) über den von der Bundesregierung eingebrachten Entwurf eines Gesetzes zu dem Abkommen vom 12. Oktober 1968 zwischen der Bundesrepublik Deutschland und der Sozialistischen Föderativen Republik Jugoslawien über Arbeitslosenversicherung”. Bundestag. 23. 6. 1969. Pristupljeno 1. 12. 2023. 

Bibliografija[uredi | uredi kod]

  • Sara-Marie Demiriz: (K)eine schlichte Verbalnote – das deutsch-türkische Anwerbeabkommen vom 30. Oktober 1961 und seine Folgen. In: Forum Geschichtskultur Ruhr 12 (2021), Heft 2.
  • Karin Hunn: Asymmetrische Beziehungen: Türkische „Gastarbeiter“ zwischen Heimat und Fremde. Vom deutsch-türkischen Anwerbeabkommen mit zum Anwerbestopp (1961–1973), Archiv für Sozialgeschichte 42, Friedrich-Ebert-Stiftung, 2002, S. 145–172 (online).

Vanjske veze[uredi | uredi kod]

Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Sporazum_o_zapošljavanju_između_Zapadne_Njemačke_i_Turske&oldid=41591284