Spartijati
Spartijati (starogrčki: Σπαρτιάται = "Spartanci") moderni je naziv za drevne Spartance koji su posedovali puna građanska prava, a koji su se u antici nazivali ravnopravnima ili jednakima (ὅμοιοι, hómoioi) i koji su se nalazili u opreci prema ljudima koji su na neki način bili "manji" od njih (ὑπομείονες).[1][2][3]
U 9. veku pne. dorski osvajači, koji su u to vreme već kontrolisali čitavu teritoriju Lakonije, koncentrisali su se u strateški pogodnom mestu doline Eurota i tu se smestili u pet naselja. Ta naselja, koja su se zvala "sela", obrazovala su glavni centar pod imenom Sparta.[4] Najezda Dorana izazvala je zaoštravanje procesa socijalne diferencijacije unutar starosedelačkog ahejskog društva. Veoma je verovatno da je ahejsko plemstvo delimično ušlo u sastav novoformiranog vladajućeg sloja dorskih osvajača. Herodot priča kako je spartanski kralj Kleomen I na pitanje, ko je on, odgovorio sveštenici boginje Atene da je Ahejac, a ne Doranin.[5] Prema tome, za Herodota je jedna od dve dinastije spartanskih kraljeva bila ahejskog porekla, na temelju čega se može zaključiti da se mešovito poreklo vladajućeg spartanskog sloja osećalo još u Herodotovo doba.[6]
Formiranje "zajednice jednakih" verovatno pada u vreme nakon drugog mesenskog rata (685‒668. pne.), u kojem je došolo do konačnog pokoravanja stanovništva Mesenije i njihovog pretvaranja u helote, ali i do militarizacije spartanskog društva i pretvaranja Sparte u vojničku državu kakvom će postati poznata u historiji.[7] Spartijati su se, kao kolektiv, organizovali na vojnoj bazi i podelili zemljište doline Eurota pojedinim porodicama, dodelivši svakoj zemljišnu parcelu iste veličine (klēros) za nasledno korištenje svake porodice. Međutim, pravo vrhovnog vlasnika te zemlje ostalo je zajednici Spartijata, koja je vršila stalnu i stvarnu kontrolu nad korisnicima parcela. Heloti su, kao pokoreno stanovništvo, bili vezani za parcele, koje su obrađivali pod nadzorom lica specijalno određenih za to, a spartijatima su davali određen deo roda kao neku vrstu državnog nameta. Samim spartijatima duži boravak na klerovima bio je zabranjen.{da{sfn|Struve|Kalistov|2000|loc=str. 90}}
U "zajednicu jednakih" Spartanac je priman s navršenih trideset godina i to samo ako je ispunio tri nužna uslova: da je po rođenju Spartanac, da je prošao kroz strogi spartanski odgoj predviđen Likurgovim zakonima te da je pridonosio sisitijama (συσσίτια, malim vojničkim grupa ljudi "koji obeduju zajedno") i u njima učestvovao.[8] Oni koji nisu ispunjavali sva ova tri uslova nazivali su se "manjim" ljudima (ὑπομείονες), odnosno ljudima s manjim pravima, i imali su samo građanska, ali ne i politička prava.[7] Svi spartijati okupljali su se u skupštini koja se zvala apela i redovno se sastajala da potvrdi odluke izvršnih organa vlasti ― basileusa, efora i gerusije.[9][10] Osvojena zemlja na Peloponezu bila je među spartijatima razdeljena na 6.000 parcela ― klerova (κλῆροι) jednakog prihoda, koji su obezbeđivali heloti koji su tu zemlju obrađivali; kasnije se taj broj povećao za još 3.000 parcela. To se zemljište nasleđivalo u okviru porodice i nije se moglo prodati, a ako bi porodica izumrla, pripalo bi državi.[11]
Porobljeni heloti predstavljali su stalnu pretnju, pa je jedan od glavnih ciljeva strogog spartanskog odgoja i vojničkog načina života spartijata bio postići i održavati spremnost na suzbijanje bilo kakve helotske pobune koja je mogla u svakom trenutku izbiti; u tom su se cilju mladi spartijati, čim bi dorasli oružju, slali potajno po zemlji s nalogom da motre na helote i svakog sumnjivog ubiju ― taj se običaj zvao kriptija (κρυπτεία).[11] Tako je celokupna vladajuća klasa pretvorena u neku vrstu stajaće vojske, spremne da u svakom trenutku izađe na bojno polje, a svaki odrasli spartijat je pre svega bio vojnik, koji ― premda je imao svoj dom ― uglavnom nije živeo u svojoj kući, nego se potpuno posvećivao vojnoj obuci, koja je započinjala već u ranom detinjstvu, kad bi navršio sedam godina.[12]
Spartijatima je bilo zabranjeno baviti se trgovinom i zanatstvom, pa su se stoga ove delatnosti nalazile u rukama perijeka, a kako nisu smeli posedovati srebro i zlato, spartanski je novac kovan od železa. Međutim, nema sumnje da je ta zabrana na različite načine izvrdavana. U teoriji, celokupno je spartansko bogatstvo poticalo od zemljišta i sastojalo se od godišnjeg prihoda koji su predavali heloti sa imanja koja su im na obrađivanje dodelili spartijati. Međutim, vremenom je ovo nastojanje da se imovinsko stanje svih spartijata održi na istoj razini doživelo neuspeh: već su rano u okviru spartanske države nastale razlike u pogledu bogatstva,[7] a one su se dodatno zaoštrile nakon što je efor Epitadej početkom 4. veka pne. doneo zakon kojim je ukinuta zabrana darivanja i zaveštanja zemljišta.[13] Kasnije, Aristotel u Politici piše da se "Spartancima može uputiti kritika zbog nejednake raspodele imovine", izazvane time što zakon zabranjuje njenu prodaju i kupovinu, ali dozvoljava da se ona poklanja ili zavešta nekome u oporuci.[14]
Nakon kratkotrajne spartanske hegemonije (404‒371. pne.), uspostavljene posle poraza Atine u peloponeskom ratu, tebanski vojskovođa Epaminonda naneo je nekoliko teških poaza Sparti, koja je tom prilikom izgubila i Meseniju, koja je ponovo stekla nezavisnost, a Sparta je bila dodatno oslabljena osnivanjem Megalopolisa u Arkadiji, koji je trebalo da postane glavno uporište cele arkadske države protiv Lakedemonjana.[15] Uporedo s tim, postupno se smanjivao broj punopravnih građana (spartijata), kojih je na početku 5. veka pne. bilo 5.000:[7] "osim toga" ― piše Aristotel ― "žene sad poseduju skoro dve petine celokupnog zemljišta zbog toga što ima mnogo žena koje su nasledile imovinu i zbog običaja da se daju veliki mirazi" [...] Rezultat je da u zemlji koja može izdržavati 1.500 konjanika i 30.000 hoplita ukupno ih nema ni 1.000".[14][16] Već 395. pne. na glavnom trgu u Sparti ― kaže Ksenofont ― u gomili od 4.000 ljudi moglo se naći samo četvrdeset "punopravnih",[2] dok je ogromna većina nekadašnjih spartijata već bila pala na položaj "manjih", tj. hipomejona (ὑπομείονες).[17] Do stupanja na presto Agisa IV 244. pne. broj spartijata dodatno je opao i iznosio je 700; država je preduzimala uglavnom palijativne mere da se izbori s ovim, pa je, na primer, uvodila kazne onima koji nisu stupili u brak ili su u brak stupili prekasno.[7] Mladi kralj Agis IV krenuo je putem društveno-ekonomske reforme: hteo je ukinuti dugove, konfiskovati zemlju i raspodeliti je među 4.500 spartijata (uključujući one koji bi bili posebnom administrativnom odlukom priznati kao takvi) i 15.000 perijeka,[18] ali su ga protivnici, na čelu s drugim kraljem, Leonidom II, ubili 241. pne.[12] Trinaest godina kasnije Agisove reforme obnovio je Leonidin sin, kralj Kleomen III, ali njegove reforme nisu imale trajniji rezultat.[7]
- ↑ Ksenofont, Ustav lakedemonski, X, 7.
- ↑ 2,0 2,1 Ksenofont, Helenska historija, III, 3, 5.
- ↑ Aristotel, Politika, 1306b30; cf. 1308a12.
- ↑ Struve & Kalistov 2000, str. 89
- ↑ Herodot, Istorija, V, 72, 3.
- ↑ Struve & Kalistov 2000, str. 90
- ↑ 7,0 7,1 7,2 7,3 7,4 7,5 Encyclopaedia Britannica 1911, s.v. Sparta
- ↑ Smith 1890, s.v. Homoei
- ↑ Forrest 1993, str. 27
- ↑ Rostovcev 1990, str. 60
- ↑ 11,0 11,1 Musić 1910, str. 6
- ↑ 12,0 12,1 Rostovcev 1990, str. 60–61
- ↑ Plutarh, Agis, V, 1‒4.
- ↑ 14,0 14,1 Aristotel, Politika, 1270a.
- ↑ Struve & Kalistov 2000, str. 425
- ↑ Cf. Rostovcev 1990, str. 141
- ↑ Struve & Kalistov 2000, str. 386
- ↑ Howatson 1997, s.v. Sparta
- Forrest, George (1993). „Greece: The History of the Archaic Period”. The Oxford History of the Classical World. Oxford University Press. ISBN 0-19-872112-9.
- Howatson, M. C. (1997). The Oxford Companion to Classical Literature. Oxford. New York: Oxford University Press.
- Musić, August (1910). Nacrt grčkih i rimskih starina. Zagreb: Kralj. hrv.-slav.-dalm. zemaljska vlada.
- Rostovcev, Mihail (1990). Istorija staroga sveta. Beograd: Matica srpska. ISBN 86-363-0151-3.
- Smith, William (1890), „Homoei”, Dictionary of Greek and Roman Antiquities, London
- Encyclopaedia Britannica. 1911. pp. 609‒614.
- Struve, V. V.; Kalistov, D. P. (2000). Stara Grčka. Book. ISBN 87101708.