Mitra

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Disambig.svg Za ostale upotrebe, pogledajte Mitra (razvrstavanje).
Mitra ubija bika, freska iz grada Marino, Italija.

Mitra (Mithras) je persijsko božanstvo svetlosti, ispoljeno u biku i često spareno sa Anahitom, božanstvom voda koje je stari mazdaizam dovodio u vezu s rekom Oksus, koje je kasnije arijanizovano.

Kao muški Bog rata, Mitra igra važnu ulogu u mazdaističkom panteonu i religiji Persije, sve do Rimskog carstva koje će ga usvojiti.

Mitra štiti ljudski rod i posreduje između boga i ljudi.

Mit o Mitri[uredi - уреди | uredi izvor]

Mitra je se prema mitu rodio iz stene, »kao što nebeska svetolost izvire iz ogromnog kamenog svoda koji natkriljuje Zemlju«. Odmah po rođenju pastiri su mu ukazivali počasti. Pored njega su dadofori (bakljonoše), Kauter i Kautopates.

Po jednom tumačenju Ahura Mazda je obljubio sopstvenu majku i tako je začet Mitra, koji se po rođenju hranio smokvama i stavio frigijsku kapu, a u ruke uzeo nož, luk i strlu.

Prvi njegov podvig bio je borba sa Suncem u kojoj Mitra pobeđuje. Druga borba bila je sa divljim bikom, koga je savladao i odneo ga u pećinu, ali je životinja pobegla. Sunce mu je po gavranu poručilo da ga ponovo uhvati. Mitra je to uspeo i iz tela mrtvog bika nikle su biljke, iz kostiju - žito, a iz krvi - vinova loza.

Zli duh je poslao zmiju da popije krv i škorpiona da otruje božansko seme. Ali su ovi pokušaji osujećeni.

Istovremeno nastaju prvi ljudi. Ariman šalje sušu, ali Mitra pogodivši stenu strelom, stvara izvor.

U mitu o Mitri pominje se i veliki potop, tokom koga izabrani čovek gradi lađu i spasava se od nesreće. Takođe se pominje i velika vatra, ali ni ona nije uništila ljude.

Mitra na kraju ulazi u Sunčeve kočije i preko Okeana odlazi bogovima.

Mitraistička religija[uredi - уреди | uredi izvor]

Glavni članak: Mitraizam

Mitraistička religija je zasnovana na dualističkom učenju mazdaizma o stalnoj borbi dobra (Ahura Mazda) i zla (Ariman).

Istovremeno, Ahura Mazda biće iznad njega samo u zoroastrizmu i u kraljevskoj religiji Ahemenida, u kojoj će veliki persijski Bog tek uzgred priznavati nadmoć sunčanoga Boga, čas oduhovljenog u Vohu Manahu, da bi bio prisajedinjen sinkretizmu Maga (U helenizmu poistovećenog sa Apolonom).

Zaratustra je bio prvi koji je sa gnušanjem odbacio surovost i beskorisnost prinošenja ovih žrtvi, koje su bile dostojne jedino primitivnim plemenima.

‎Mitra ubija bika, skulpura iz Palerma.

Ova žrtva-paljenica praćena je htonskim običajima u Persiji i u Indiji, sa Nandijem, bogom-bikom, ili sa Dionisom, njegovim vidom na zapadu, bogom opojnih pića, plesačem na saturnalijama i bahanalijama.

U doba Zaratustre mitsko-ratničke muške zajednice, okupljene pod znakom Mitre, proširile su svoje surove postupke širom celog indo-iranskog sveta. Ova bratstva mladih ratnika nazvanih »kurjaci« mešala su orgijastičke obrede s krvavim žrtvama pod znamenjem zmaja ili vuka. Karakteristične su njihove zastave, kacige i odeća crne boje,

Ove ratoborne običaje persijski feudalni poredak će iskoristiti i usmeriti da bi poslužili pod vidom disciplinovane borbenosti u ahemenidskoj vojsci. U Zaratustrino doba, te bande su bile solidarne sa karapanima (vračima) i kavijima (vladarčićima) koje je on podjednako osuđivao. Ovo doba visokog persijskog feudalnog sistema poprima vid sveopšte anarhije, u kojoj su se utvrđene oaze u dolinama i tvrđave po planinama morale braniti i od pljačkaških upada nomadskih konjanika i od pustošenja fanatičnih bandi.

Posle arijevskih rodova koji su prihvatili sedelački način života na rubovima istočne Persije i azijskih stepa, sakijska plemena ustalila su se u oazama koje su stvorili njihovi prethodnici i baveći se zemljoradnjom i zanatstvom, integrisala se u persijsko društvo.

Druga su nastavila s nomadskim životom u kraju koji je u Avesti označen nazivom Turan, a protezao se od Aralskog mora i reke Jaksart do Altajskih planina na granici sa Mongoliju, i u kojem će u VI. veku p. n e. nastaje civilizacija - Saki i Masageti.

Vidi još[uredi - уреди | uredi izvor]

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • D. Srejović, A. Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčko rimske mitologije, Srpska književna zadruga, Beograd, 1979. st.270.