Lansirna rampa

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Spejs-šatl na lansirnoj rampi 39A svemirskog centra Kenedi.

Lansirna rampa (engl. Launch pad, rus. Стартовый комплекс) je nadzemna platforma sa koje se vertikalno lansira balistička raketa ili raketa-nosač. Kosmodrom (svemirska luka) ili lansirni kompleks je postrojenje na kojem se nalazi više lansirnih rampi, i koje poseduje svu prateću infrastrukturu.

Opis[uredi - уреди | uredi izvor]

Lansirna rampa i servisni toranj ruske rakete Proton.

Svaka lansirna rampa sadrži fiksnu ili pokretnu strukturu (servisni toranj) koja poseduje jednu ili više platformi za pristup raketi-nosaču, i na kojoj se nalaze sve veze koje su raketi neophodne pre poletanja, među kojima su: gorivo, kriogene tečnosti, električna energija, kablovi za komunikaciju sa kontrolom misije i prenos telemetrije pred lansiranje. Ova struktura takođe obezbeđuje pristup osoblju i kosmonautima kod raketa-nosača koje prevoze ljudsku posadu. Rampa obično sadrži i rov za usmeravanje izduvnih gasova od servisne strukture, jer ona može biti oštećena od velike toplote koju proizvode raketni motori. Većina lansirnih rampi poseduje i sistem za ublažavanje akustične energije, koji upumpava ogromne količine vode u rov i na gornji deo lansirne rampe kako bi se ublažila akustična energija koju proizvode motori, a koja je dovoljno jaka da može da ošteti delove rampe kao i samu raketu. U okolini lansirne rampe takođe se obično nalaze dva ili više tornjeva koji štite raketu-nosač i servisnu strukturu od udara groma.

Lansirna rampa razlikuje se od postrojenja za lansiranje balističkih raketa, takozvanih silosa, iz kojih se raketa takođe lansira iz vertikalnog položaja ali se ceo objekat nalazi pod zemljom kako bi se što bolje sačuvao u slučaju napada neprijatelja, ili kako se ne bi video na satelitskim fotografijama.

Kriogena goriva (tečni kiseonik koji je oksidans, i tečni vodonik ili tečni metan koji se koriste kao gorivo) moraju se konstantno dosipati u raketu pred poletanje. Naime, nekoliko sati pred lansiranje počinje se sa punjenjem rezervoara rakete-nosača raketnim gorivom i oksidansom (osim u slučaju kada raketa u svim stepenim koristi raketne motore na čvrsto gorivo, mada je to redak slučaj). Kada se rezervoari napune do vrha počinje se sa dopunjavanjem, jer kriogena goriva (kiseonik, vodonik i metan) su u tečnom stanju samo na veoma niskim temperaturama. Kako se rezervoari do vrha napune obično oko sat vremena pred lansiranje, gorivo u rezervoaru se zagreva i počinje ponovo da se pretvara u gas, odnosno isparava. Zbog toga se konstantno dodaje mala količina goriva kako bi se održao nivo koji je potreban za uspešan let rakete. Ovaj proces nastavlja se sve do nekoliko minuta pred poletanje, kada se svi ventili zatvaraju. Dopunjavanje rezervoara nije potrebno u slučaju da raketa koristi goriva koja nisu kriogena, kao što je raketno gorivo RP-1.

Većina raketa-nosača vezana je za lansirnu platformu i nakon paljenja raketnih motora, sve dok oni ne dostignu pun potisak kada se daje komanda za lansiranje i raketa poleće. Raketa je za platformu obično vezana sa nekoliko velikih „ruku“ ili pomoću ekplozivnih vijaka koji se aktiviraju kada se da komanda za poletanje. U tom trenutku prekidaju se i sve veze koje je raketa imala sa servisnom strukturom – creva za gorivo, kablovi za telemetriju i drugo.

Transport rakete-nosača do rampe[uredi - уреди | uredi izvor]

Transport ruske rakete Sojuz do lansirne rampe.

Postoji više načina na koje se raketa-nosač može transportovati od zgrade za finalnu obradu do lansirne rampe:

  • Prva velika raketa koja je uspešno ušla u upotrebu – nemačka V-2, od fabrike u Penemindeu do lansirne rampe transportovana je u horizontalnom položaju, dok je „rep“ rakete (kraj na kojem se nalazio raketni motor) bio okrenut u pravcu kretanja. Ovaj metod se koristio kod skoro svih raketa-nosača u Sovjetskom savezu, među njima i rakete super-teške kategorije N–1 i Energija, kao i kod nekih zapadnih raketa-nosača (Falkon 9, Antares).
  • Slično prethodnom metodu, prilikom probnih lansiranja gornjih stepena rakete iz sovjetskog lasnirnog kompleksa blizu Volgograda, gornji stepen i zaštitni omotač bi se u horizontalnom položaju transportovao do silosa u kojem se već nalazio prvi stepen, koji je u stvari bio konvertovana interkontinentalna balistička raketa. Nakon toga, doveženi gornji stepen bi se dizalicom podigao i vertikalno montirao na prvi stepen u silosu. Često se dešavalo da ukupna visina premašuje visinu silosa, tako da je on ostajao otvoren, a deo zaštitnog omotača i gornjeg stepena bi vireo iznad zemlje. U ovom slučaju nije se koristila nadzemna lansirna rampa. Uz to, ruski silosi za balističke rakete se mogu koristiti više puta, tako da je iz jednog silosa moguće sprovesti više testova. Ovaj metod korišćen je samo kod testiranja Kosmos serije malih raketa-nosača.
Guseničar transporter prevozi Atlantis do lansirne rampe.
Transport rakete-nosača Atlas V (401) do lansirne rampe.
  • U vazduhoplovnoj bazi Vandenberg (Kalifornija) rakete-nosači integrisane su vertikalno u velikoj zgradi koja nije imala prozore, a koja se pred lansiranje „otvarala“ (ceo jedan zid je u stvari bio sačinjen od više vrata koja su se otvarala) i udaljavala stotinak metara dalje kako ne bi bila oštećena izduvnim gasovima rakete. Ovakav sistem razvijen je primarno iz vojnih razloga, jer raketa nije bila vidljiva na satelitskim snimcima i nije se znalo da će do lansiranja doći sve do nekoliko desetina minuta pre samog poletanja (slično silosima za balističke rakete). Ovakav metod se koristi i kod lansiranja raketa: Delta IV, Sojuz-2 iz Kurua, evropskih Arijana 1–4, kao i kod nekih kineskih i japanskih raketa.
  • Tokom 1920ih Herman Obert je predlagao da se rakete sklapaju vertikalno na baržama na vodi. Ovaj metod ozbiljno se razmatrao za upotrebu od strane svemirskog centra Kenedi pri lansiranju rakete Saturn -{V}-, ali se od njega odustalo zbog toga što je raketa bila veoma nestabilna (masa joj nije bila povoljno raspoređena pre punjenja rezervoara gorivom). Međutim, početkom 21. veka osnovana je kompanija Sea Launch („Lansiranje sa mora“) koja je pružala usluge lansiranja satelita u geosinhornu orbitu. Kompanija je kupila platformu „Odisej“, koja je prethodno služila za naftne bušotine na otvorenom moru, i preradila je tako da se sa nje može lansirati ruska raketa Zenit. Raketa je do mesta lansiranja u sred Tihog okeana transportovana unutar platforme u horizontalnom položaju, a zatim bi pred lansiranje bila uspravljena, napunjena gorivom i lansirana.
  • Rakete-nosači Dnjepr transportuju se vertikalno do mesta lansiranja gde se ubacuju u silose, jer je ova raketa u stvari prerađeni ICBM R-36 „Vojvoda“.

Galerija[uredi - уреди | uredi izvor]

Test sistema za prigušenje zvuka. Tokom lansiranja spejs-šatla, na platformu se istiskivalo preko 1.300.000 litara vode za 41 sekundu.[2]  
Raketa-nosač Sojuz-2 na lansirnoj rampi.  
Animacija lansiranja Sojuza  
Raketa Arijana 5 pred poletanje sa kosmodroma Kuru  
Pogled sa lansirnog tornja na poletanje misije Apolo 11  
Raketa-nosač Falkon 9 na lansirnoj rampi.  
Poletanje rakete Atlas V  
Raketa Delta IV Hevi na lansirnoj rampi pred poletanje  
Poletanje rakete Zenit sa platforme Odisej  

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]