Balistička raketa

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Dijagram V-2, prve balističke rakete

Balistička raketa je raketa koja prati suborbitalnu balističku putanju leta sa ciljem dostavljanja bojeve glave na unapred određenu metu. Navođena je samo tokom relativno kratke inicijalne faze leta, a kasnije njenim letom upravljaju zakoni orbitalne mehanike i balistike. Do sada napravljene balističke rakete kao pogon tokom leta koriste hemijske raketne motore raznih tipova.

Raketa može biti u velikoj meri balistička a ipak sposobna za određene manevre izbegavanja, kao što se tvrdi za raketu Bulava koja je u razvoju. U tom slučaju se ponekad koristi izraz kvazibalističke rakete.

Prva balistička raketa je bila A-4, poznata pod oznakom V-2. Razvila ju je Nacistička Nemačka tokom tridesetih i četrdesetih godina dvadesetog veka, pod vođstvom Valtera Dornbergera. Prvo uspešno lansiranje V-2 je izvedeno 3. oktobra, 1942. a u upotrebu je ušla 6. septembra, 1944, kada je gađan Pariz, a dva dana kasnije je gađan London. Do kraja Drugog svetskog rata je lansirano preko 3000 ovih raketa.

Putanja balističke rakete se deli na tri dela: Deo tokom koga raketa koristi pogon motora, deo slobodnog leta, koji čini najveći deo leta, i faza ponovnog ulaza, kada raketa ponovo ulazi u Zemljinu atmosferu.

Balističke rakete mogu da se lansiraju sa fiksiranih ili mobilnih lansirnih mesta, uključujući vozila, letelice, brodove i podmornice. Faza leta tokom koga se koristi pogon motora može da traje od nekoliko desetina sekundi do nekoliko minuta, i može da se sastoji od više raketnih stadijuma.

Kada se isključi pogon, raketa ulazi u fazu slobodnog leta. Kako bi prešle velike razdaljine, balističke rakete se obično lansiraju u suborbitalne svemirske letove; kada su u pitanju interkontinentalne balističke rakete, najveća visina dostignuta tokom slobodnog leta je oko 1200 km.

Povezano[uredi - уреди | uredi izvor]

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]