Indijski paun

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Indijski paun
Pfau imponierend.jpg
Mužijak indijskog pauna
Status zaštite
Status iucn3.1 LC.svg

Status zaštite: Niska zabrinutost (IUCN 3.1)

Naučna klasifikacija
Carstvo: Animalia
Koljeno: Chordata
Razred: Aves
Red: Galliformes
Porodica: Phasianidae
Rod: Pavo
Vrsta: P. cristatus

Indijski paun ili plavi paun (lat. Pavo cristatus), je vrsta pauna iz Južne Azije, ali je raširena i u mnogim drugim delovima sveta.

Muški paun je pretežno plav i najpoznatiji je po perju koje na sebi sadrži okca živopisnih boja. To je najbolje vidljivo u trenucima kada podiže svoje perje sa ciljem privlačenja ženki. Uprkos dužini i veličini tog perja, paunovi su i dalje sposobni da lete. Ženke sa druge strane nemaju toliko dugačko perje, imaju perje zelene boje ispod vrata i braon perje po telu. Indijski paunovi u divljini obično žive u šumama, te se hrane jagodičastim voćem, žitaricama, ali ponekad i zmijama, gušterima i sitnim glodavcima. Ispuštaju veoma glasan zvuk zbog kojega ih je veoma lako pronaći. U šumskim oblastima također služi kao upozorenje da je predator u blizini. Uglavnom žive u malim grupama te pokušavaju pobeći pešice kroz nisku travu, izbegavajući letenje.

O funkciji paunovog repa se raspravljalo više od jednog veka. U 19. veku, Čarls Darvin je dao svoju teoriju. Njegovo kasnije objašnjenje jeste seksualna selekcija. Usprkos tome što je ova teorija jako popularna, još uvek nije u potpunosti prihvaćena. U 20. veku, Amoc Zahavi je tvrdio da je rep hendikep. Uprkos opsežnim istraživanjima, mišljenja ostaju podeljena.

Paun se proslavio u indijskoj i grčkoj mitologiji i predstavlja nacionalnu pticu Indije.

Taksonomija i imenovanje[uredi - уреди | uredi izvor]

Karl fon Line je u svom radu Systema Naturae iz 1758. godine, dodelio indijskom paunu ime Pavo cristatus (znači „šiljati paun” na latinskom jeziku).

Najranija upotreba reči na engleskom jeziku je iz oko 1300. godine. Sadašnji pravopis je uspostavljen krajem 17. veka. Džefri Čoser je koristio izraz „ponosan kao paun” koja se odnosila na ponosnu i uvredljivu osobu u svome epu pod nazivom „Troil i Kresida (engl. Troilus and Criseyde)”.[1]

Grčka reč za pauna bila je „taos” i bila je povezana sa perzijskom rečju „tavus”.[2][3]

Opis[uredi - уреди | uredi izvor]

Detalji glave i vrata

Mužijaci indijskog pauna su ptice veće veličine, od kljuna do repa su dužine od 100 do 115 cm i na samom kraju odrastanja narastu od 195 do 225 cm i dostignu težinu od 4 do 6 kg. Ženke su manje dužine od oko 95 cm i težine 2,75 - 4 kg. Indijski paunovi su među najvećim i najtežim predstavnicima porodice Phasianidae. Mužijaci imaju metalik plavo perje sve do kljuna, perje glave je veoma kratko. Ispod i iznad očiju imaju malene delove bez perja, samo bela koža. Na leđima se nalazi zeleno perje sa crnim i bakrenim oznakama. Rep je tamno braon, te kada uzdignu perje može se videti kako se sastoji od obojanih kružnica. Donja strana je tamno zelena te postaje tamnija ka repu.[4][5] U šumama, njihovi pozivi često ukazuju na prisustvo predatora kao što je tigar.

Glasanje Indijskog pauna

Odrasla ženka ima ružičasto-smeđu glavu sa grebenom kao i kod mužjaka, ali su vrhovi obojeni zelenom bojom. Gornji deo tela je smeđe boje. Veći deo tela, uključujući i rep su tamno braon boje. Donji deo vrata je metalik zelene boje i perje na grudima je tamno smeđe sa sjajnim zelenim delovima. Mladunci nemaju izraženu boju već imaju braon perje. Muški mladunci izgledaju kao ženke, ali su krila kestenjasta.[6]

Mutacije i hibridi[uredi - уреди | uredi izvor]

Beli paun koji se održava selektivnim uzgojom u mnogim parkovima kao što je ovaj u "Jardin des plantes" vrtu u Parizu. Ova mutacija se obično zamenjuje za albino.

Postoji nekoliko mutacija boja indijskog pauna. Retko se javljaju u divljini, ali selektivno uzgajanje ih čini uobičajenim u zarobljeništvu. Crno-ramena ili japanska mutacija u početku se smatrala za podvrstu od P. c. nigripennis (ili čak vrstom), i bila je poznata tema tokom Darvinovog vremena. Međutim, to je samo slučaj genetske varijacije unutar populacije. U ovoj mutaciji, odrasli mužijak je melanističan (Mezanizam je prekomerna pigmentacija ili masivno odlaganje melanina) sa crnim krilima.

Mladunčad je kremasto bele boje. Ostale varijacije obuhvataju šarene boje, a sve su rezultat alelne varijacije u specifičnim lokusima.[7][8]

Staništa[uredi - уреди | uredi izvor]

Indijski paun je nastanjen na Indijskom podkontinentu i nalazi se u suvim šumskim predelima Šri Lanke. U južnoj Aziji, nalazi se uglavnom ispod nadmorske visine od 1.800 metara, a u retkim slučajevima na oko 2.000 metara nadmorske visine.[9] Nastanjuje se u vlažnim i suvim listopadnim šumama, ali se može prilagoditi životu u kultivisanim područjima i okolnim ljudskim naseljima i obično se nalazi tamo gde je dostupna voda. U mnogim delovima severne Indije, oni su zaštićeni verskim postupcima. Neki su sugerisali da ih je Aleksandar Veliki uveo u Evropu, dok drugi kažu da je ptica došla do Atine do 450. godine pre nove ere ili da je možda i ranije uvedena. Od tada je indijski paun uveden u mnoge druge delove sveta i postao je divlja životinja u nekim oblastima.[10]

Pored svog staništa u Indiji, pticu su ljudi uveli u SAD, Meksiko, Honduras, Kolumbiju, Gvajanu, Surinam, Brazil, Urugvaj, Argentinu, Južnu Afriku, Portugal, Madagaskar, Mauricijus, Reunion, Indoneziju, Papuu Novu Gvineju, Australiju, Hrvatsku (Split, ostrvo Lokrum) i drugde. U drugim slučajevima, poznato je da su Indijski paunovi u stanju da se prilagode žestijim klimatskim uslovima, kao što su one u severnoj Kanadi. Ova vrsta je zabeležena od strane lovaca još daleko na severu iznad Hantsvila.[11]

Ponašanje i ekologija[uredi - уреди | uredi izvor]

Mužijak se udvara ženki

Paunovi su najpoznatiji po muškom ekstravagantnom perju koje se, uprkos činjenici da rastu iz leđa, smatraju repom. Boje nisu rezultat bilo kakvih zelenih ili plavih pigmenata, već iz mikrostrukture perja i rezultirajućih optičkih fenomena. Dugo perje kod mužijaka razvija se tek posle druge godine života. Potpuno razvijeni repovi se nalaze kod ptica starijih od četiri godine. U severnoj Indiji, indijskim paunovima repovi počinju da rastu u februaru, a krajem avgusta u vreme mitarenja ih gube.[12][13]

Paunovi proizvodi glasne pozive posebno u sezoni parenja. Skoro sedam različitih varijanti poziva su identifikovane, osim šest alarmnih poziva koje obično proizvode oba pola.

Paunovi u grupama tokom noći borave na visokom drveću, ali ponekad mogu koristiti kamenje, zgrade ili stubove. U šumi izabiru visoka drveća na strmim obalama reke.[14]

Razmnožavanje[uredi - уреди | uredi izvor]

Paunovi su poligamni, a sezona razmnožavanja traje dugo, ali čini se kako zavisi od kiša. Paunovi obično dostignu seksualnu zrelost u dobi od 2 do 3 godine. Mužjaci jedni pored drugih održavaju male teritorije i dozvoljavaju ženkama da ih posete. U nekim trenucima, ženke ne favorizuju određene mužijake. Mužijaci tokom udvaranja podižu svoj rep. Krila drže polu otvorena i periodično vibriraju dugim perjem koje proizvodi zvuk.[15]

Hranjenje[uredi - уреди | uredi izvor]

Uglavnom jedu seme, insekte, voće, male sisare i gmizavce. Ponekad se hrane malim zmijama, ali se ne približavaju većima. Na selu naročito jedu useve i baštenske biljke.[16]

Galerija[uredi - уреди | uredi izvor]

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Weekley, E. (1921). An etymological dictionary of modern English. John Murray, London. ISBN 978-1-176-40695-7. https://archive.org/stream/etymologicaldict00weekuoft#page/528/mode/1up/. 
  2. Burton, R F. (1884). The book of the sword. Chatto and Windus, London. str. 155. ISBN 978-0-486-25434-0. https://archive.org/stream/booksword00unkngoog#page/n197/mode/1up/. 
  3. Hehn, Victor; Mallory, James P. (1976). Cultivated plants and domesticated animals in their migration from Asia to Europe: historico-linguistic studies Volume 7 of Amsterdam studies in the theory and history of linguistic science Amsterdam studies in the theory and history of linguistic science. Series I, Amsterdam classics in linguistics,1800-1925. John Benjamins Publishing Company. str. 263. ISBN 978-90-272-0871-2. 
  4. Whistler, Hugh (1949). Popular handbook of Indian birds (4th izd.). Gurney and Jackson, London. str. 401–410. ISBN 978-1-4067-4576-4. https://archive.org/stream/popularhandbooko033226mbp#page/n458/mode/1up/. 
  5. Blanford, WT (1898). The Fauna of British India, Including Ceylon and Burma. Birds. 4. Taylor and Francis, London. str. 681–70. https://archive.org/stream/birdsindia04oaterich#page/68/mode/1up. 
  6. Baker, ECS (1928). The Fauna of British India, Including Ceylon and Burma. Birds. Volume 5 (2nd izd.). Taylor and Francis, London. str. 282–284. https://archive.org/stream/BakerFbiBirds5/BakerFBI5#page/n304/mode/1up/. 
  7. Somes, RG Jr.; R. E. Burger (1991). "Plumage Color Inheritance of the Indian Blue Peafowl (Pavo Cristatus): Blue, Black-Shouldered, Cameo, and Oaten". Journal of Heredity 82: 64–68. doi:10.1093/jhered/82.1.64. 
  8. Somes, RG, Jr.; Burger, R. E. (1993). "Inheritance of the White and Pied Plumage Color Patterns in the Indian Peafowl (Pavo cristatus)". J. Hered. 84 (1): 57–62. 
  9. Dodsworth, PTL (1912). "Occurrence of the Common Peafowl Pavo cristatus, Linnaeus in the neighbourhood of Simla, N.W. Himalayas". J. Bombay Nat. Hist. Soc. 21 (3): 1082–1083. 
  10. Whitman, CH (1898). "The birds of Old English literature". The journal of Germanic Philology 2 (2): 40. doi:10.5962/bhl.title.54912. 
  11. Long, John L. (1981). Introduced Birds of the World. Agricultural Protection Board of Western Australia, 21-493
  12. Sharma, IK (1974). "Ecological Studies of the Plumes of the Peacock (Pavo cristatus)" (PDF). The Condor 76 (3): 344–346. JSTOR 1366352. doi:10.2307/1366352. 
  13. Marien, Daniel (1951). "Notes on some pheasants from southwestern Asia, with remarks on molt". American Museum Novitates 1518: 1–25. 
  14. Parasharya, BM; Mukherjee, Aeshita (1999). "Roosting behaviour of Indian Peafowl Pavo cristatus". J. Bombay Nat. Hist. Soc. 96 (3): 471–472. 
  15. "Common (Indian) Peafowl". Rolling Hills Wildlife Adventure. http://www.rollinghillswildlife.com/animals/p/peafowl/. pristupljeno 26. 12. 2012.. 
  16. Trivedi, Pranav; Johnsingh, AJT (1995). "Diet of Indian Peafowl Pavo cristatus Linn. in Gir Forest, Gujarat". J. Bombay Nat. Hist. Soc. 92 (2): 262–263. 

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]

Wikispecies-logo.svg
Wikivrste ima informacije vezane uz: