Hans Gude

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Hans Gude
norveški romantizam
Biografske informacije
Rođenje Hans Fredrik Gude
13. mart 1825. (1825-03-13)
Christiania, Unija Švedske i Norveške[1]
Smrt 17. august 1903. (dob: 78)
Berlin, Nemačko carstvo[2]
Državljanstvo norveško
Profesionalne informacije
Obrazovanje Johannes Flintoe[3][4]
Andreas Achenbach[3][4]
Johann Wilhelm Schirmer[3][4]
Zanimanje slikar
Nagrade

Hans Fredrik Gude (13. mart 1825[1] - 17. avgust 1903[2]) je bio norveški slikar nacionalnog romantizma i smatra se jednim od najboljih norveških pejsažista.[3]

Gudeovu karijeru nije obeležila revolucija i velike promene koje je donela već stabilan napredak koji sporo reaguje na trendove u umetničkom svetu.[3] Gudeovi rani radovi predstavljaju idilične norveške predele sa romantičnim a opet i realističnim pogledom na svoju zemlju.[3] Oko 1860. počinje da slika i morske predele i predmete.[4] U početku je imao problema sa crtanjem ljudskih figura tako da mu jeAdolf Tidemand pomagao pri izradi nekih dela.[3][5]

Gude je proveo 45 godina kao profesro umetnosti i kao takav imao značajnu ulogu u razvoju norveške umetnosti kroz tri generacije kojima je bio mentor.[3][4] Norveški studenti su ga cenili i išli gde god bi on predavao.

Gude je višestruko nagrađivan za svoj rad a bio je i počasni član nekoliko akademija umetnosti.[3][5][6][7] On je otac slikara Nils Gude.

Počeci[uredi - уреди | uredi izvor]

Gude je rođen u Oslu 1825. godine kao sin sudije Ove Gudea i Marije Elizabet Brant.[1][3][4]

Svoju umetničku karijeru započinje privatnim časovima kod Johanes Flintoa, a od 1838. ide na njegove večernje časove u Kraljevskoj školi crtanja u Oslo.[3] na jesen 1841. Johan Sebastijan Velhaven je predložio da se mladi Gude pošalje u Dizeldorf na dalje usavršavanja u umetnosti.[3][4]

Akademija umetnosti u Dizeldorfu[uredi - уреди | uredi izvor]

Na Akademiji umetnosti u Dizeldorfu je sreo Johan Vilhelm Širmera — profesora slikanja predela — koji ga je savetovao da odustane od svojih ambicija da postane slikar i da se vrati redovnim studijama odk ne bude prekasno.[3] Akademija je odbila da ga primi ali je Gude privukao pažnju Andreas Ahenbaha koji mu je davao privatne časove.[3][4]

Studentski dani[uredi - уреди | uredi izvor]

Bridal Procession on the Hardangerfjord, by Adolph Tidemand and Hans Gude

Gude je na jesen 1842. godine konačno primljen na Akademiju i tu se pridružio Širmerovom kursu slikanja pejsaža gde je jako brzo napredovao.[3][4] To je tada bio novouvedeni kurs 1839. godine, kao pandan u to vreme prestižnijem slikanju figura ljudskog tela. Na kraju prvog semestra, Gudeov performans je proglašen dobrim a on opisan kao talentovan.[3] da bi u studentskoj knjižici 1843/44 on bio jedni u klasi od 12 za koga je pisalo da je vrlo talentovan.[3]

Gude je bio na Akademiji do 1844, kada je otišao za Oslo.[1][4] 25. jula 1850. Gude je oženio Betsi Šarlot Julian Anker (1830–1912), ćerku generala Erika Ankera.[1]

Profesorski dani[uredi - уреди | uredi izvor]

Godine 1854. Gude je imenovan za profesora pejsažnog slikarstva na Akademiji i tako zamenio svog profesora.[3][4][8] Sa svojim 29 godina je postao najmlađi profesor na Akademiji.[3] Njegovo postavljanje je donekle bilo i politička odluka zbog konflikta koji je vladao među drugim kandidatima. Predavao je šest sati kurs, dva sata rada u kancelariji, bio mentor sa drugim profesorima ali i prisustvovao sastancima kolektiva.[3] 1857. Gude podnosi ostavku, navodeći privatne razloge i poljuljano zdravstveno stanje, iako u svojim memoarima kao razlog navodi suprotstavljenost dvoje učenika.[3] Njegova profesura je bila slabo plaćena i na dnu liste ostalih plata na Akademiji i Gude je bio jedan od nekoliko profesora kojima je povišica odbijena 1855.[3] Gude je bolje tretiran od strane Akademije kada je najavio ostavku i trebalo mu je celih pet godina da napusti Dizeldorf.[3] Nakon toga se preselio u Vels gde se posvetio slikanju.

Škola umetnosti u Badenu[uredi - уреди | uredi izvor]

U decembru 1863, Gude je dobio ponudu i prihvatio profesuru na Školi umetnosti u Baden u Karlsruhe, gde je opet nasledio svog profesora i napustio Vels.[3][4] Tu je nastavio da repordukuje pejsaže koje je posmatrao, stil koji je prenosio i na svoje studente.[3][4] Tu je proveo 6 godina dok se nije prebacio na Akademiju umetnosti u Berlin.[3] Penzionisao se 1901. godine.[3][4] Umro je u Berlinu dve godine kasnije.[2][3][4]

Dela[uredi - уреди | uredi izvor]

Nagrade i priznanja[uredi - уреди | uredi izvor]

  • 1852 — Zlatna medalja u Berlinu[6]
  • 1855 — Medalja, Pariz[6]
  • 1860 — Zlatna medalja u Berlinu[6]
  • 1861 — Medalja, Pariz[6]
  • 1867 — Medalja, Pariz[6]
  • 1873 — Zlatna medalja u Beču.
  • 1880 — Clan Senata Berlinske akademije umetnosti[3]
  • 1894 — Oreden Svetog Olava[3][5]

Članstva u Akademijama umetnosti[uredi - уреди | uredi izvor]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]