Generalna skupština Ujedinjenih naroda

Izvor: Wikipedia
Dvorana Generalne skupštine Ujedinjenih nacija

Generalna skupština Ujedinjenih nacija (UNGS) je jedna od pet glavnih organa Ujedinjenih nacija. Čine je sve zemlje članice Ujedinjenih nacija i sastaju se na redovnim godišnjim zasedanjima koje saziva predsednik izabran od većine predstavnika.

Kao jedino telo UN-a u kome sve zemlje članice imaju predstavnike, Skupština služi kao forum članicama na kojima raspravljaju o pitanjima međunarodnog prava i donose odluke o daljem funkcionisanju organizacije.

Organizacija[uredi - уреди]

Redovno godišnje zasedanje Generalne skupštine obično počinje trećeg utorka u septembru i završava se sredinom decembra, sa izborom predsednika Generalne skupštine na početku svakog zasedanja. Opšte zasedanje počinje kada kada se sve članice pojave na zasedanju u roku od 6 dana. Tradicionalno, Generalni sekretar se prvi obraća skupštini, a zatim i predsednik skupštine i brazilski predstavnik. Prvo zasedanje je održano 10. januara 1946. u Središnjoj dvorani Vensminsterske palate u Londonu kojoj je prisustvovalo 51 zemlja.

Za izglasavanje na Generalnoj skupštini o važnim pitanjima – rasprave o miru i bezbednosti; reizbor članova organa; pristupanje, suspenzija, i isključenje članica; budžetska pitanja – potrebna je dvotrećinska većina prisutnih članica na zasedanju. Ostala pitanja se izglasavaju prostom većinom. Svaka članica ima po jedan glas. Osim izglasavanja novog budžeta, između ostalog i nivo poreza za članice, skupštinske rezolucije nisu obavezujuće za članice. Skupština daje preporuke po bilo kom pitanju koje se tiče UN, osim po pitanjima mira i bezbednosti koje su u nadležnosti Saveta bezbednosti. Sistem jedna zemlja, jedan glas teoretski omogućava zemljama koje čine 8% svetske populacije da izglasaju rezoluciju sa dvotrećinskom većinom.

Tokom 1980ih, Skupština je postala mesto dijaloga na relaciji Sever-Jug - rasprave po pitanjima odnosa između industrijskih zemalja i zemalja u razvoju. Ova pitanja su postala značajna zbog ubrzanog rasta i promene sastava članstva UN. Tokom 1945, Ujedinjene nacije su imale 51 člana. Sada ima 191, od kojih više od dve trećine čine zemlje u razvoju. Zbog njihove brojnosti, zemlje u razvoju su često u mogućnosti da određuju teme dnevnog reda zasedanja (preko koordnisanih grupa kao što je G77), karakter rasprava, i konačne odluke. Za mnoge zemlje u razvoju, UN predstavlja izvor njihovog diplomatskog uticaja i mesto za izgradnju međunarodnih odnosa.

Specijalna zasedanja[uredi - уреди]

Specijalno zasedanje može biti sazvano na zahtev Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, većine članica UN, ili ako je većina zabrinuta zbog politike jedne od članica. Specijalno zasedanje je održano u oktobru 1995. kako bi se obeležila 50. godušnjica UN. Drugo specijalno zasedanje je održano u septembru 2000. godine kako bi se proslavio ulazak u novi milenijum; na njemu su u prvi plan istaknuti Milenijumski ciljevi razvoja. Sledeće specijalno zasedanje (Svetski samit 2005) je održano septembra 2005 kako bi se obeležila 60. godišnjica UN; na njemu je procenjen napredak vezan za Milenijumske ciljeve razvoja, i raspravljano o predlogu Kofija Anana vezan za reformu UN, pod nazivom U većoj slobodi.

Skupština može preduzeti mere za očuvanje međunarodnog mira ako Savet bezbednosti nije u mogućnosti, obično zbog neslaganja stalnih članica. Rezolucija „Ujedinjenje za mir“, usvojena 1950, ovlašćuje Skupštinu da sazove hitna specijalna zasedanja kako bi se usvojile opšte mere delovanja – uključujući i upotrebu oružanih snaga - u slučaju prekida mirovnih sporazuma. Dve trećine članica mora odobriti usvajanje ovakvih preporuka. Hitna specijalna zasedanja pod ovakvim okolnostima su održana u deset navrata. Dva najskorija, u 1982. i 1997. godini, obe sazvane kao odgovor na ratne opreacije Izraela. Na devetom je razmatrana situacija u okupiranim arapskim teritorijama posle proširenja Izraela na Golansku visoravan. Deseto zasedanje je sazvano zbog okupacije Istočnog jerusalima i bavilo se pitanjima Palestinskih teritorija.

Na prvom specijalnom zasedanju Generalne skupštine 1947, Osvaldo Aranha, predstavnik brazilske delegacije u UN-u, započeo je tradiciju koja se sačuvala do danas na kome je prvi govornik na ovom značajnom međunarodnom forumu uvek iz Brazila.

Reforma Generalne skupštine[uredi - уреди]

Dana 21. marta 2005, Generalni sekretar Kofi Anan predstavio je izveštaj, U većoj slobodi, na kome se kritikuje Generalna skupština zbog tolikog fokusiranja na dobijanje konsenzusa da je usvajala već zastarele rezolucije. Takođe je kritikovao skupštinu zbog predstavljanja propširnog i prevoše opšteg dnevnog reda, umesto da se fokusira na „glavna pitanja dana, kao što je međunarodna migracija i dugo raspravljanu, sveobuhvatnu rezoluciju o terorizmu“. Anan je preporučio izmene dnevnog reda generalne skupštine, strukture komiteta, i procedura; jačanje uloge i autoriteta predsednika; jačanje civilnog društva; i uspostavljanje mehanizma za preispitivanje odluka komiteta. Anan je podsetio članice UN-a na njihovu odgovornost za izvršenje reformi, ako žele da ostvare napredak ka većoj efikasnosti UN[1].

Vidi još[uredi - уреди]

Eksterni linkovi[uredi - уреди]


Ujedinjene nacije
Sistem UN: Generalna skupštinaSavet bezbednostiEkonomski i socijalni savetStarateljski savetSekretarijatMeđunarodni sud pravdeZemlje članicePosmatrači
Rezolucije: Generalne skupštineSaveta bezbednosti