Banatska vojna granica

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Delovi Banatske vojne granice, krajem 18. i početkom 19. veka

Banatska vojna granica (nem. Banater Militärgrenze) je bila deo Vojne granice u Habzburškoj monarhiji koji se nalazio u oblasti Banata (danas deo Rumunije i Srbije).

Stanovništvo i geografija[uredi - уреди | uredi izvor]

Banatska vojna granica je bila teritorija naseljena Srbima (zvanim još i „ilirskom nacijom“ ili Racima), Nemcima i Rumunima (Vlasima). Banatskoj vojnoj granici pripadao je i južni deo Bačke.

Teritorija Vojne granice graničila se na jugu sa Osmanskim carstvom (od 1833. sa Kneževinom Srbijom), na severu sa Tamiškim Banatom (od 1849-1860. sa Vojvodstvom Srbijom i Tamiškim Banatom), od 1860. sa torontalskom i tamiškom županijom, na severoistoku sa Erdeljskom vojnom granicom, Velikim vojvodstvom Transilvanijom (hunjadskom županijom) i kraševsko-severinskom županijom, na jugoistoku sa Kneževinom Vlaškom (od 1859. sa Kneževinom Rumunijom) i na zapadu sa Slavonskom vojnom granicom.

Mesta[uredi - уреди | uredi izvor]

Među najznačajnijim mestima u Banatskoj vojnoj granici nalazili su se Pančevo, Bela Crkva, Titel, Žabalj, Alibunar, Kovin i Karansebeš.

Istorija[uredi - уреди | uredi izvor]

Ukidanjem odnosno pomeranjem Potisko-pomoriške vojne granice (nem. Theiß-Maroscher Militärgrenze) od 1702. do 1741. austrijska Vojna granica konačno se od 1742. protezala od Hrvatskog primorja preko Banata do Transilvanije.[1]

Teritorija Vojne granice bila je podeljena na vlaški (rumunski), ilirski (srpski) i nemački pukovski okrug (nem. Regimentsbezirk), od kojih je svaki carsko-kraljevskoj vojsci davao po jedan graničarski pešadijski puk (Nemačko-banatski graničarski puk br. 12, Romansko-banatski graničarski puk br. 13, Srpko-banatski graničarski puk br. 14). Banatska vojna granica razvojačena je 1871/72. Pukovi su raspušteni novembra 1872, a pukovski okruzi pridodani popunidbenim okruzima (nem. Ergänzungsbezirk) pešadijskog puka br. 29 (sa okružnom komandom u Velikom Bečkereku), br. 61 (sa okružnom komandom u Temišvaru) i br. 43 (sa okružnom komandom u Karansebešu).[2]

Organizacija[uredi - уреди | uredi izvor]

Teritorija Vojne granice bila je podeljena na različita lena: za pešadiju, vojnike i oficire. Graničarska lena dodeljivana su na slobodno korišćenje. Na znak uzbune muškarci od 17 i više godina morali su da se pojave na zbornom mestu. Pojedina lena nisu smela ni da se usitnjavaju, ni da se proširuju. Vojno nesposobnima nisu ni zaveštavana ni poklanjana nikakva lena. Plata za graničarsku službu su bili prihodi od korišćenja lena.

Za vreme Marije Terezije Vojna granica je dobila svoju konačnu organizaciju. Graničari su grupisani po pukovima. Jedan puk obuhvatao je tačno određenu teritoriju. Graničari su bili seljaci-vojnici. Jedna trećina seljaka pod oružjem služila je 135 dana u zamenu za platu za stražarenje ili manevre, a ostatak godine mogli su provoditi obrađivajući zemlju. Dve trećine seljaka je u vreme mira moglo da se bavi poljoprivredom. Svaka graničarska kuća je imala popust na porez. Na znak uzbune ili u ratno doba svi od 17 godina i iznad koji su nosili oružje nalazili su se na zbornom mestu u roku od nekoliko časova.

Oficiri u Vojnoj granici nisu bili samo komandanti, već i administrativni službenici. Komandni i administrativni jezik je bio nemački. Nastavom je bilo obuhvaćeno svako mestu u Vojnoj granici. Svako graničarsko dete je pored svog maternjeg jezika učilo i nemački. Broj Mađara i Sekelja, Hrvata i Srba, kao i Rumuna, koji su služili u graničarskim pukovima, bio je znatan.

Pukovi[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Nemačko-banatski puk (br. 71) > Graničarski pešadijski puk br. 12
  • Vlaško-ilirski puk (br. 72) > Graničarski pešadijski puk br. 13 i 14

Vidi još[uredi - уреди | uredi izvor]

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Wolf, Josef (2007). „Zur Genese der historischen Kulturlandschaft Banat. Ansiedlung, Siedlungsgestaltung und Landschaftswandel im Banat vom frühen 18. bis Anfang des 20. Jahrhunderts”. u: Engel, Walter. Kulturraum Banat. Deutsche Kultur in einer europäischen Vielvölkerregion. Essen. pp. 13-70. 
  • Vaníček, Franz (1875). Specialgeschichte der Militärgrenze. 2. Wien. 
  • Marschang, Franz (2002). Das Banat und die Banater Deutschen im Wandel der Zeit. Karlsruhe. 
  • Милекер, Феликс (1926). Историја Банатске војничке границе 1764-1873. Панчево. 

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Wolf 2007, str. 16.
  2. Franz Vaníček: Specialgeschichte der Militärgrenze. Band 2. Verlag der k. u. k. Hof-u. Staatsdruckerei, Wien 1875, S.183; Hg. Militärwissenschaftliches Institut des Heeresgeschichtlichen Museums Wien: Die k.k. Militärgrenze. Schriften des Heeresgeschichtlichen Museums, Band 6. Österreichischer Bundesverlag, Wien 1973, ISBN 3-215-73302-1, S. 26

Veblinkovi[uredi - уреди | uredi izvor]