Никола Крстић

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Никола Крстић

Никола Крстић.jpg
Никола Крстић (објављено у Босанској вили 1897.)

Датум рођења: 5. октобар 1829.
Место рођења: Вац ( Аустријско царство)
Датум смрти: 24. јануар 1902.
Место смрти: Шабац ( Аустроугарска)

Никола Крстић (Вац, 23. септембар/5. октобар 1829Шабац, 11/24. јануар 1902) је био српски историчар и правник, доктор права и филозофије, професор Београдског Лицеја члан и председник Касационог суда и државни саветник. Сматра се родоначелником српске средњовековне правноисторијске науке.[1]

Биографија[uredi - уреди | uredi izvor]

Родио се 23. септембра/5. октобра 1829. у Вацу, у Угарској, где су му родитељи привремено боравили,[2] од мајке Јелене, пореклом из Сентандреје и оца Крсте, о чијем се пореклу мало зна, а радио је у то време као црквењак у српској православној цркви у Вацу. [3]

Школовање[uredi - уреди | uredi izvor]

Основну школу је завршио у Сентандреји. Првих шест разреда гимназије је учио код калуђера Пијариста у Вацу.[2] Мајка се након очеве смрти преселила у Бабочу, код Вараждина, тако да је морао сам да се сналази. У школовању му је помагао брат од тетке, Василије Пластић, имућни трговац у Трнави, код Пожуна.[3] Када је завршио гимназију, обратио се за помоћ Матици српској, која се тада налазила у Пожуну и постао је њен питомац. Добио је бесплатан смештај у Текелијануму и помоћ од 80 форинти и та помоћ је била ограничена на период до краја јула 1853.[3] Од 1846. је наредне две школске године студирао филозофију у Пешти.[4] Школске 1848/1849 школе су биле затворене, због Српске револуције, у којој је Крстић узео учешће. Отишао је у Сремске Карловце и ставио се на располагање Одбору народних послова, који је био уз патријарха Јосифа Рајачића.[4] Постао је протоколиста у Полицијском одељењу Главног одбора, а почетком 1849. је био подсекретар новобечејског среског одбора, који је постојао и у Новом Саду.[5] Такође је био у Бечкереку, где је радио као званичник Српске војводине, а затим је у Земуну радио као новинар.[2]

Након што су започела предавања 1849, наставио је студије у Пешти и 14. јуна 1851. завршио је докторат из филозофије, чиме је стекао услов да студира права. На јесен исте године уписао се на Правни факултет на Пештанском универзитету, и даље као питомац Текелијанума.[3] У другој години студија постарао се да права упозна и практично. Од јануара 1852. је радио добровољно и бесплатно у Великом суду будимпештанском за Хрватску. Да би зарадио је почео да објављује радове и у „Српским новинама“, које издавао Милош Поповић и на тај начин почео да стиче познанства у Београду.[6]

Као одличан ђак и пошто се осећао спремним, а знајући да му у јучу истиче рок за смештај у Текелијануму, тражио је одобрење да полаже испите пре краја летњег семестра.[6] Све потребне испите положио је с одличним успехом већ 4. марта 1853. Након тога, исте године је положио и државни испит, како би по закону, без докторске титуле, стекао право на државну службу.[2] Докторат права је одбранио 17. јула 1854.[7]

Професор[uredi - уреди | uredi izvor]

Nikola Krstić.jpg

Марта 1953. је постао суплент у Новосадској гимназији, где је предавао земљопис, општу историју[2] и математику. Професорско место је добио под условом да половину плате од 500 форинти даје удовици свог претходника, у периоду док ради као суплент.[8]

Мада је у гимназији од октобра требало да ради као стални професор за пуну плату, он је преко Милоша Петровића већ уговорио ново радно место.[8] Од октобра 1853. године је прешао у Србију, где је почео да ради као контрактуални професор на Београдском Лицеју. Предавао је на месед дана раније основаној Катедри за Енциклопедију права и Историју законознања,[7] насталој након озбиљне трансформације Лицеја кроз Закон (Устројење) о Лицеју из исте године. По том закону студенти права више нису завршавали две године филозофије, већ су се након завршене гимназије уписивали одмах на права и морали су да савладају већи број предмета из те области. Тада је уведен нови предмет Историја законознања, док је Природно право замењено Енциклопедијом права. Захваљујући Крстићу, Енциклопедија права је укључивала и историју словенских права, за коју је у то време он био највећи српски познавалац.[1] Мада је Енциклопедија била теоријско правни предмет, у свом другом делу се обрађивало упоредно - позитивно право, а заједно са њим и историја права појединих савремених, а пре свега словенских држава. Историју законознања је конципирао као упоредноправни историјски предмет, који је обухватао правну историју „источних народа“, „Грка и Римњана“ и „хришћанских народа“, али и српско право, чије је темеље управо он поставио,[1] а касније градио Стојан Новаковић.[9] Његова предавања су садржавала и бројне расправе из области националне правне историје, иако формални назив није обухватао и спрском право.[9] Енцикопедију је предавао на првој години, са четири часа недељно и та су предавања била занимљивија, од два часова недељно историје, коју је предавао на другој години.[10] Од 1854. године је постао члан и био деловођа школске комисије до 1875. На предлог попечитељства, новембра 1855. постао је редован професор на Лицију, месец дана након што је добио српско држављанство.[2] Од септембра 1858. предавао је Кривично право уместо оболелог Стојана Вељковића, а од фебруара 1860. Трговачко право.[11] Као стални професор на Лицеју радио је до 1862. године.[2] Од доласка на Лицеј помагао је Алекси Вукомановићу, у раду у библиотеци, а након његове смрти, у периоду од 1860. до одласка са Лицеја био је библиотекар Лицејске библиотеке, мада то није записао у свом детаљно вођеном дневнику.[12]

И када му се служба у Лицеју завршила, он је и након тога наставио да се бави професорским и научним радом, за које је имао воље и дара.[13] Кад год се на Правном факултету указала потреба Крстић је позиван да служи као хонорарни професор.[13] Једно време је заступио професора римског и криминалног права, затим Катедру римског права и казненог законика и поступка у време када је због премештања професора, место било упражњено. Као хонорарни професор такође је 1871—1873 и 1874—1875 заступао Катедру грађанског законика, грађанског судског поступка и стечајног поступка.[2]

Државне функције[uredi - уреди | uredi izvor]

Године 1862. је постављен за начелника Полицијског одељења Министарства унутрашњих дела. Затим је био судија Касационог суда (1865-1884). Након увиства кнеза Михаила, више није био радо виђена личност од великог утицаја међу водећим политичким круговима и Намесничка влада му није показивала нарочито поверење. Због подршке владе кнеза Михаила, уврштавали су га међу конзервативце, па је помишљао и да се врати на професорско место у Великој школи.[14] Ипак, 1875. изабран је за председника Касационог суда.[2]

Поред редовне службе, истовремено је обављао и друге функције. Имао је знатан удео у раду комисија, скупштина и одбора.{{sfn|Нова Искра|1902|p=90} У периоду од 1863—1874 је био члан правничког одбора. Више година је био члан и председник дисциплинског суда. Учествовао је у израдама закона. Године 1861. налазио се у комисији за преглед предлога закона о штампи.[2] Године 1872. први је покушао да изврши ревизију Српског грађанског законика из 1844, која је дочекана са доста критика. Мада је већ припремио прва два дела законика, тај пројекат никад није прихваћен, вероватно јер политика још увек није била спремна да се суочи са начином поделе имовинских односа у породичним задругама, као и са наследним правом ћерки.[1] 1874. био је у којмисији за преглед закона о пороти.[2] По његовом нацрту је донет Закон о општинама 1866.[5] Године 1880—1881 је био председник комисије за израду пројекту закона о судијама и о зборовима.[2]

Два пута је био кнежев изасланик на Народним скупштинама 1873, 1874 године.[15] Године 1888. је био члан Уставотворног одбора. [2]

Године 1884. је постао члан Државног савета, а од марта до маја 1894. је био и његов потпредседник. У том звању је и пензионисан 5. маја 1894, након што је дошло до државног удара и укидања Устав из 1888.[2]

Није припадао ниједној политичкој странци.[2]

Дипломатске мисије[uredi - уреди | uredi izvor]

Обреновићи су његове способности високо ценили. Зато су га шездесетих година ангажовали у неколико дипломатских мисија за Српску владу.[15] Помажући кнезу Михаилу у пословима односа и сарадње са Мађарима, 1861. је одлазио у Пешту да преговара са мађарским патриотама о Србима у Угарској. Године 1865. био је у тајној мисији у Паризу и преговарао је о установљавању банке са страним капиталом у Србији. Године 1866. у Пешти је преговарао са Штросмајером о положају српских држављана католичке вере.[2]

Остале функције[uredi - уреди | uredi izvor]

Био је председник Одбора Коларачеве задужбине, од њеног формирања 1886. до своје смрти.[2] Као пријатељ Илије Коларца, један је од најзаслужнијих и употребио је сав свој лични утицај како би Коларца одржао у његовим родољубивим намерама,[16] за оснивање Београдског универзитета и појачање још раније основаног књижевног фонда (1861),[17] а након Коларчеве смрти да се његов тестамент спреведе у дело, што је представљало велики посао. Коларчеви даљи рођаци и други потражиоци су покушали да оборе тестамент, уз подршку тадашњих власти, којима је у интересу било да се такав човек што пре заборави. Ово је у јавности пробудило велико интересовање.[16] Владина штампа је одобравала поништавање тестаментеа Илије Коларца сматрајући да би његово остварење значило „опасност за државу и монархију“, па је тај лични акт једног народног добротвора проглашен за „партијско-демонстративну ствар“, док је опозицина штампа бранила Коларчеву последњу вољу. Београдски суд је поништио Коларчев тестамент, Апелациони суд је такву пресуду оснажио и тек на трећој и последњој судској инстанци, пред Касационим судом [17] 1881. је Коларчев тестамент оснажен. Задужбина је основана на Аранђеловдан, на Коларчеву славу 1886. Догађаје од дана када је Коларац, након Тополске буне као ухапшеник (1878), предао свој тестамент, до дана оснивања задужбене, Крстић је описао у књизи „Задужбина Илије Милосављевића Коларца“ (1886).[18]

Краљ Милан га је заједно са Лазаром Докићем[5] 1889.[15] именовао за стараоца имовине малолетног краља Александра,[5] и ту функцију је обављао све док краљ није преузео власт 1893.[19]

Као изасланик Српског ученог друштва и Народног музеја у Београду, након случајног сусрета 1873. у Столном Београду са Катарина Ивановић, предузео је одлучујуће кораке да спроведе у дело њену жељу да своју уметничку оставштину поклони српском народу.[20] Збирку од 23 рада је предала Народном музеју у Београду (1874. и 1880.) године, као и новчани фонд од хиљаду форинти за њихово одржавање.[21] Захвљајући њему, Катрина Ивановић је изабрана за прву уметницу почасног члан Српског ученог друштва 1876. године.[22]

Академик[uredi - уреди | uredi izvor]

Био је члан Друштва српске словесности, од 3/15. јануар 1854, затим је 29. јула/10. августа 1864. именован за члана Српског ученог друштва, Одсека за друштвене науке,[7] односно науке историјске и државне, а од 12/24. октобра 1864, па 1865, 1866, 1867, 1878, 1879 и 1880 био је члан Одбора СУД и секретар тог одсека. Био је и члан Књижевног одељења Матице српске (1864). Није биран за члана Српске краљевске академије, али је претходно као члан СУД, имао титулу почасног члана од 15/27. новембра 1892.[23][5]

Књижевност[uredi - уреди | uredi izvor]

Сарадња у часописима[uredi - уреди | uredi izvor]

Био је плодан писац.[7] Књижевношћу је почео да се бави још као деветнаестогодишњак, од 1848. године до 1849. Сарађивао је у „Српским новинама“, „Напретку“, који је уређивао Данило Медаковић, „Словенском југу“, „Југословенским новинама“, био је сарадник и уредник „Позорника“, органа патријарха Рајачића.[2]

Као студент у Пешти такође је сарађивао у „Српским новинама“ и у „Српском Дневнику“ из Новог Сада, који је уређивао Данило Медаковић и у „Војвођанки“ из Земуна, који је уређивао Милорад Медаковић. Након доласка у Србију, наставио је да пише у разним новинама, посебно расправе о политичким и правним темама,[2] у „Правди“ (1869), „Судском листу“ (1869).[5] Неке од њих су штампане у облику брошуре. Слао је и дописе у Мађарску и Беч о дешавањима у Србији.[24]

Историја словенског права[uredi - уреди | uredi izvor]

Године 1855. и 1856. Матица српска је штампала његов превод с немачког превода (јер пољски у оригиналу није знао) „Историју словенског права“, пољског историчара Вацлава Маћејовског,[24] допунивши га са 68. примедби, неке од њих дуге по неколико страна, које се тичу српског права.[25] Објављивањем овог превода, поставио је темеље даљег изучавања све популарније панславистичке дисциплине с краја 19. и почетка 20. века на београдском Правном факултету.[9] Издања Матице српске су штампане старим правописом, о чему је Крстић коментарисао у предговору. Маћејовски је касније објавио ново проширено издање, укључујући и „Душанов законик“, али без сазнања о Крстићевом преводу и употребе других извора везаних за Јужне Словене.[26]

Још као професор на Лицеју, тражећи грађу за предмете које је предавао, проучавао је историјске изворе из српске историје, који до тада нису били обрађени, а за њега су представљали изазов.[27] У „Гласнику“ Друштва српске словесности објавио је у наставцима расправе о Душановом законику и о српском средњовековном праву.[5][7] Најзначајнији наслови су били „Разматрања о Душановом законику“ (1854), „О државном строју“ (1855) и „Разматрања о старом српском праву на основу старих писаних споменика и Душановог законика“ (1857).[9] У периоду 1860—1861 Ђура Даничић је започео свој рад на „Речнику из старина српских“ и појавили су се нови подаци, па је ову тему о старим срспким правима оставио, и сам свестан чињенице да ће се о њој моћи говорити далеко више, када стари српски споменици, буду пронађени и детаљније проучени.[28]

Историја српског народа и уџбеници[uredi - уреди | uredi izvor]

На конкурсу који је организовала Матица српска за „Историју српског народа“, његов рад је награђен. Штампане су само прве две свеске (1863. и 1865.), за период до смрти краља Милутина и оне су биле намењене широј публици.[24] У време када је постао члан школске комисије, школска литература је била недовољна и непотпуна. У основним школама се користио уџбеник историје који је писао Љубомир Ненадовић (1850).[29] У Србији је у то време било свега неколико гимназија, и за гимназије није било уџбеника из историје, па су се професори сналазили диктирајући своја предавања скраћена из „Историје спрског народа“ Димитрија Давидовића и других књига.[30] Од свог дела који је писао за Матицу српску је направио извод који је објавио 1862. године и наредних двадесет година то је служило као гимназијски уџбеник. Написао је и уџбеник „Кратка историја српског народа“ (1860), који се дуги низ година користио и прештампавао за основне школе. Такође је написао Општи земљопис, уџбеник за гимназије (1861). У Новом Саду 1860 је објавио „Обрасце из опште историје“,[24] рађене по немачким изворима у којима је обратио више пажње на догађаје, него на личности.[31] Један део овог дела се бави и српском историјом.[32]

Преводи за позориште[uredi - уреди | uredi izvor]

За потребе позоришта је преводио с мађарског и француског језика.[33] Превео је комаде: „Бели Отело“ Едуара Бризбара (1869), „По енглески“ (нем. Englisch) Гернера (1870), у преводу и посрби „Љубавна писма“ Т. Ј. Вилијемса (1870), „Никола Никлби или Лондонски просјаци“ П. Диноа и Лемоена (1870), комедија у пет чинова „Сламни шешир“ (фр. Un chapeau de paille d’Italie) Енжена Лабиша и Марк-Мишела (1870), позоришна игра у 3 чина „Јеврејин из Пољске“ (фр. Le Juif polonais) Еркман и Шатријана (1870) и драма у 6 чинова „Црни доктор“ (фр. Le Docteur noir) Диманоара и Буржоа (1872). Свих седам превода извело је Народном позоришту у Београду, које му је као награду давало бесплатне карте за најбоља седишта. У Српском народном позоришту су приказани, у његовом преводу „Љубавна писма“ (1871), шаљива игра у 3 чина „Нервозни“ (фр. Les Gens nerveux) Сардуа (1873), позоришна игра у 3 раздела „Роб“ (мађ. A rab) Сиглигетија (1873), „Црни доктор“ (1876) и „Сламни шешир“ (под насловом „Флорентински шешир“) (1905).[34]

Дневик јавни и приватни[uredi - уреди | uredi izvor]

Од 1859 до 1896, с краћим прекидима је водио дневнике,[15] приватан и јавни, који представљају важан извор за познавање историје Срба из друге половине 19. века.[5] Тако на пример остао је запис:

Wikiquote „Србија и цело Српство славило је јуче петстогодишњицу Косовске битке од 1389. У Австро-Угарској, Хрватској, Босни и Херцеговини забрањена је свечаност. У Црној Гори тек је унеколико одржана свечаност. Ал’ код нас је свечаност била велика, и особито у Крушевцу...“
(записано за дан 16. јун 1889. у дневнику Николе Крстића[35])

У свом јавном дневнику је рефносно описао сва важна дешавања од политичког и друштвеног значаја, у периоду модернизације српске државе и њене еманципације од Турског царства, преображавања српске престонице од источњачког у европски град, промене праћене ратовима, увећањем државне територије, уставним реформама, сменама на престолу. Србија је у периоду када је Крстић писао дневник постала од кнежевине постала краљевина, проширила је своје територије, водила је три рата, променика 4 владара, имала је 4 уставне реформе и променила је два устава, створила је најпре народну, а затим стајаћу војску, увела је обавезно основно образовање, добила железницу, Академију наука, политичке партије. Међу догађајима које је описао најважнији су они у којима је и сам учествовао, посебно подаци о високом школству, односима Срба у Аустрији, начину рада државне управе.[36]

Пажњу су му посебно привлачили живот, навике и забаве српске политичке и интелектуалне елите, карактерне црте владара и владарки из династије Обреновић, пријатељства, љубав, жене, брак, проводаџисање, просидбе, рођења, крштења, сахране, картање, алкохолизам, проституција. Цео материјал приватног дневника је користан за истраживање и реконструисање приватности и менталитета тадашњег друштва.[15]

Белешке су остале у рукопису и он их је завештао САНУ. Први читалац његових бележака, пошто су по жељи аутора биле запечаћене десет година, био је Стојан Новаковић, тада председник академије, који је из тек отпечаћених блежака сазнао како је Крстић с његовом супругом једно време био у „блиским односима“. Први истраживач који је те белешке користио у свом раду био је Слободан Јовановић, коме је рукопис био један од извора за монографије „Друга влада Милоша и Михаила Обреновића“[36] и „Влада Милана Обреновића“, што је Јовановић поменуо у предговору својих дела. дела, али у самом тексту нису назначени делови из Крстићевог „Дневника“ који су послужили као извор. Преузео је поједине карактеристичне црте и оцене о личностима владара. Највише података је преузео о краљу Милан, а најмање о краљу Александру. Мада су Крстићева сазнања већином била посредна, јер није имао присан однос са њима, податке које је наводио потичу из поузданих извора.[37]

Јовановић је и лично био заинтересован за поједине делове приватног дневника, јер је Крстић годинама био заљубљен у његову баба-тетку Софију Маринковић и односе са њом је детаљно описао.[36] Дневници су објављени у периоду 2005 — 2007, у осам књига под насловом „Дневник - приватни и јавни живот“, на више од три хиљаде страна штампаног текста.[15]

Остали радови[uredi - уреди | uredi izvor]

Написао је биографије познатих личности опште и српске историје.[9]

Посвећен националној правној историји, сматра се да је за штампу „Протокол шабачког магистрата од 1808. до 1812.“, један од најважнијих штампаних извора за историју српском права током Првог српског устанка, у коме се описују начин суђења и обичајна схватања у Србији тог доба.[9] Међутим, у свом дневнику нигде није поменуо рад на припреми Протокола за штампу, већ само уредништво. Осим тога, написао је предговор и као председник Историјског одсека Српског ученог друштво протоколе је предложио за штампање.[38] Штампање је завршено 1868. године.[39]

Одмах након Топчидерског атентата објавио је брошуру о убиству кнеза Михаила и његовој сукцесији кнеза Милана.[5]

Породица и тестамент[uredi - уреди | uredi izvor]

У педесетој години живота оженио се Милевом Станојевић, која је била образована. С обзиром да је често боловао, она га је неговала. Супруга му је преминула 1901. Нису имали деце.[5]

Умро је у Шапцу 11/24. јануара 1902. године, док се налазио у Божићној посети породици. Његови посмртни остаци су пренесени у Београд, где је и сахрањен 13/26. јануара.[24]

За живота је стекао поприличну имовину, која се састојала од две куће са плацевима у Београду, винограда у околини Београда, српских државних обвезница, акција, лозова и штедне улоге.[5]

Свој иметак је тестаментом још јуна 1900. завештао Српској краљевској академији.[5] Академији је оставио и своју обимну рукописну заоставштину.[24] Академија је 11/24. јануара 1902. основала Задужбину Николе Крстића.[23] Оставио је и легате[24][40]

  • Српској академији је оставио у завет да сваке године за Светог Саву од своје задужбине издвоји суму правнику сиромаху који одабере Правани факултет у Београду
  • Карловачкој гимназији приложовши га уз задужбину, коју је, по његовом савету, основао његов брат од тетке Васлилије Пластић, и за коју је он сам 1861. написао и на чијем је првом дељењу стипендија 1878. присуствовао
  • Новосадској гимназији у којој је као млад професор започео каријеру професора, мада је трајала свега неколико месеци, оставио је обвезнице, да би се од њених прихода сваке године за Светог Саву делила помоћ двојици сиромашних ученика, које гимназија сама одабере.
  • Српској православној школи у Сентандреји одакле му је родом мајка
  • Фонду сиротих великошколаца
  • Општини београдској да подели сиротињи
  • Женском друштву за дом сиротих старица и ђачку трпезу
  • Друштву Стефана Дечанског
  • Дому сироте и напуштене деце
  • Српској књижевној задрузи, под условом да бесплатно шаље своја издања у Сентандреју
  • Најстаријем београдском певачком друштву
  • Матици српској, која му је одобрила боравак у Текелијином заводу док је био студент, одужио се најпре за живота, тако што јој је препустио штампање превода „Историје словенског права“ од Маћејовског, о свом трошку, уз задржавање свих прихода од ње. Затим, кад су му прилике то допустиле, прилогом се уписао у чланове Матице, да би јој на крају тестаментом завештао легат
  • Пољопривредном друштву у Београду.

Дела[uredi - уреди | uredi izvor]

Аутор је следећих књига[11]:

  • „Како Србија стои према Порти и Порта према Србији“, Београд (1859)
  • „Кратка историја србског народа за основне србске школе“, Београд (1860)
  • „Образи из обште историје“, Нови Сад (1860)
  • „Историја србског народа“, Београд (1862, 1866, 1864)
  • „Ексцеси Турака у Србији од 1839—1863“, Нови Сад, 1863
  • „Србско-турско питање или садањи узајамни одношаји између Порте и Србије“, Нови Сад (1863)
  • „Напредак у Турској“, Нови Сад (1863)
  • „Обреновићи и Србија“, Београд (1868)
  • „Правна питања. Разумевање и тумачење законских прописа“, Београд (1875)
  • „Историја словенских права од др Вацлава Маћејовског, професора права у Варшави, превео и са својим примедбама које се на србско право односе попунио доктор Никола Крстић“, Будим (1855)

Извори[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Аврамовић 2013, str. 928.
  2. 2,00 2,01 2,02 2,03 2,04 2,05 2,06 2,07 2,08 2,09 2,10 2,11 2,12 2,13 2,14 2,15 2,16 2,17 2,18 Нова Искра 1902, str. 90.
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 Споменица 1908, str. 4.
  4. 4,0 4,1 Јагодић 2011, str. 385.
  5. 5,00 5,01 5,02 5,03 5,04 5,05 5,06 5,07 5,08 5,09 5,10 5,11 Јагодић 2011, str. 386.
  6. 6,0 6,1 Споменица 1908, str. 8.
  7. 7,0 7,1 7,2 7,3 7,4 Симић 1987, str. 143.
  8. 8,0 8,1 Споменица 1908, str. 9.
  9. 9,0 9,1 9,2 9,3 9,4 9,5 Аврамовић 2013, str. 929.
  10. Споменица 1908, str. 19.
  11. 11,0 11,1 Мирчов 2014, str. 12.
  12. Мирчов 2014, str. 13.
  13. 13,0 13,1 Споменица 1908, str. 27.
  14. Споменица 1908, str. 29.
  15. 15,0 15,1 15,2 15,3 15,4 15,5 Рајић 22. 2. 2008.
  16. 16,0 16,1 Споменица 1908, str. 86.
  17. 17,0 17,1 Јовановић-Стојмировић 7. 7. 1998.
  18. Споменица 1908, str. 87.
  19. Босанска вила 30. 7. 1897, str. 210.
  20. Петровић 2011, str. 21.
  21. Петровић 2011, str. 13.
  22. Петровић 2011, str. 29.
  23. 23,0 23,1 Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић 2007, str. XXIX.
  24. 24,0 24,1 24,2 24,3 24,4 24,5 24,6 Нова Искра 1902, str. 91.
  25. Симић 1987, str. 145.
  26. Споменица 1908, str. 26.
  27. Споменица 1908, str. 30.
  28. Споменица 1908, str. 24.
  29. Споменица 1908, str. 33.
  30. Споменица 1908, str. 34.
  31. Споменица 1908, str. 36.
  32. Споменица 1908, str. 38.
  33. Споменица 1908, str. 39.
  34. СНП Енциклопедија.
  35. Дурковић - Јакшић 1989, str. 19.
  36. 36,0 36,1 36,2 Код два бела голуба 2. 5. 2012.
  37. Јагодић 2011/2, str. 100.
  38. Поповић 2010, str. 12.
  39. Поповић 2010, str. 13.
  40. Споменица 1908, str. 74.

Литература[uredi - уреди | uredi izvor]