Nikola Krstić

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
(Preusmjereno sa Никола Крстић)
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Nikola Krstić

Nikola Krstić (objavljeno u Bosanskoj vili 1897.)
Nikola Krstić (objavljeno u Bosanskoj vili 1897.)

Datum rođenja: 5. oktobar 1829.
Mesto rođenja: Vac ( Austrijsko carstvo)
Datum smrti: 24. januar 1902.
Mesto smrti: Šabac ( Austrougarska)

Nikola Krstić (Vac, 23. septembar/5. oktobar 1829Šabac, 11/24. januar 1902) je bio srpski istoričar i pravnik, doktor prava i filozofije, profesor Beogradskog Liceja član i predsednik Kasacionog suda i državni savetnik. Smatra se rodonačelnikom srpske srednjovekovne pravnoistorijske nauke.[1]

Biografija[uredi - уреди | uredi izvor]

Rodio se 23. septembra/5. oktobra 1829. u Vacu, u Ugarskoj, gde su mu roditelji privremeno boravili,[2] od majke Jelene, poreklom iz Sentandreje i oca Krste, o čijem se poreklu malo zna, a radio je u to vreme kao crkvenjak u srpskoj pravoslavnoj crkvi u Vacu. [3]

Školovanje[uredi - уреди | uredi izvor]

Osnovnu školu je završio u Sentandreji. Prvih šest razreda gimnazije je učio kod kaluđera Pijarista u Vacu.[2] Majka se nakon očeve smrti preselila u Baboču, kod Varaždina, tako da je morao sam da se snalazi. U školovanju mu je pomagao brat od tetke, Vasilije Plastić, imućni trgovac u Trnavi, kod Požuna.[3] Kada je završio gimnaziju, obratio se za pomoć Matici srpskoj, koja se tada nalazila u Požunu i postao je njen pitomac. Dobio je besplatan smeštaj u Tekelijanumu i pomoć od 80 forinti i ta pomoć je bila ograničena na period do kraja jula 1853.[3] Od 1846. je naredne dve školske godine studirao filozofiju u Pešti.[4] Školske 1848/1849 škole su bile zatvorene, zbog Srpske revolucije, u kojoj je Krstić uzeo učešće. Otišao je u Sremske Karlovce i stavio se na raspolaganje Odboru narodnih poslova, koji je bio uz patrijarha Josifa Rajačića.[4] Postao je protokolista u Policijskom odeljenju Glavnog odbora, a početkom 1849. je bio podsekretar novobečejskog sreskog odbora, koji je postojao i u Novom Sadu.[5] Takođe je bio u Bečkereku, gde je radio kao zvaničnik Srpske vojvodine, a zatim je u Zemunu radio kao novinar.[2]

Nakon što su započela predavanja 1849, nastavio je studije u Pešti i 14. juna 1851. završio je doktorat iz filozofije, čime je stekao uslov da studira prava. Na jesen iste godine upisao se na Pravni fakultet na Peštanskom univerzitetu, i dalje kao pitomac Tekelijanuma.[3] U drugoj godini studija postarao se da prava upozna i praktično. Od januara 1852. je radio dobrovoljno i besplatno u Velikom sudu budimpeštanskom za Hrvatsku. Da bi zaradio je počeo da objavljuje radove i u „Srpskim novinama“, koje izdavao Miloš Popović i na taj način počeo da stiče poznanstva u Beogradu.[6]

Kao odličan đak i pošto se osećao spremnim, a znajući da mu u juču ističe rok za smeštaj u Tekelijanumu, tražio je odobrenje da polaže ispite pre kraja letnjeg semestra.[6] Sve potrebne ispite položio je s odličnim uspehom već 4. marta 1853. Nakon toga, iste godine je položio i državni ispit, kako bi po zakonu, bez doktorske titule, stekao pravo na državnu službu.[2] Doktorat prava je odbranio 17. jula 1854.[7]

Profesor[uredi - уреди | uredi izvor]

Nikola Krstić.jpg

Marta 1953. je postao suplent u Novosadskoj gimnaziji, gde je predavao zemljopis, opštu istoriju[2] i matematiku. Profesorsko mesto je dobio pod uslovom da polovinu plate od 500 forinti daje udovici svog prethodnika, u periodu dok radi kao suplent.[8]

Mada je u gimnaziji od oktobra trebalo da radi kao stalni profesor za punu platu, on je preko Miloša Petrovića već ugovorio novo radno mesto.[8] Od oktobra 1853. godine je prešao u Srbiju, gde je počeo da radi kao kontraktualni profesor na Beogradskom Liceju. Predavao je na mesed dana ranije osnovanoj Katedri za Enciklopediju prava i Istoriju zakonoznanja,[7] nastaloj nakon ozbiljne transformacije Liceja kroz Zakon (Ustrojenje) o Liceju iz iste godine. Po tom zakonu studenti prava više nisu završavali dve godine filozofije, već su se nakon završene gimnazije upisivali odmah na prava i morali su da savladaju veći broj predmeta iz te oblasti. Tada je uveden novi predmet Istorija zakonoznanja, dok je Prirodno pravo zamenjeno Enciklopedijom prava. Zahvaljujući Krstiću, Enciklopedija prava je uključivala i istoriju slovenskih prava, za koju je u to vreme on bio najveći srpski poznavalac.[1] Mada je Enciklopedija bila teorijsko pravni predmet, u svom drugom delu se obrađivalo uporedno - pozitivno pravo, a zajedno sa njim i istorija prava pojedinih savremenih, a pre svega slovenskih država. Istoriju zakonoznanja je koncipirao kao uporednopravni istorijski predmet, koji je obuhvatao pravnu istoriju „istočnih naroda“, „Grka i Rimnjana“ i „hrišćanskih naroda“, ali i srpsko pravo, čije je temelje upravo on postavio,[1] a kasnije gradio Stojan Novaković.[9] Njegova predavanja su sadržavala i brojne rasprave iz oblasti nacionalne pravne istorije, iako formalni naziv nije obuhvatao i sprskom pravo.[9] Encikopediju je predavao na prvoj godini, sa četiri časa nedeljno i ta su predavanja bila zanimljivija, od dva časova nedeljno istorije, koju je predavao na drugoj godini.[10] Od 1854. godine je postao član i bio delovođa školske komisije do 1875. Na predlog popečiteljstva, novembra 1855. postao je redovan profesor na Liciju, mesec dana nakon što je dobio srpsko državljanstvo.[2] Od septembra 1858. predavao je Krivično pravo umesto obolelog Stojana Veljkovića, a od februara 1860. Trgovačko pravo.[11] Kao stalni profesor na Liceju radio je do 1862. godine.[2] Od dolaska na Licej pomagao je Aleksi Vukomanoviću, u radu u biblioteci, a nakon njegove smrti, u periodu od 1860. do odlaska sa Liceja bio je bibliotekar Licejske biblioteke, mada to nije zapisao u svom detaljno vođenom dnevniku.[12]

I kada mu se služba u Liceju završila, on je i nakon toga nastavio da se bavi profesorskim i naučnim radom, za koje je imao volje i dara.[13] Kad god se na Pravnom fakultetu ukazala potreba Krstić je pozivan da služi kao honorarni profesor.[13] Jedno vreme je zastupio profesora rimskog i kriminalnog prava, zatim Katedru rimskog prava i kaznenog zakonika i postupka u vreme kada je zbog premeštanja profesora, mesto bilo upražnjeno. Kao honorarni profesor takođe je 1871—1873 i 1874—1875 zastupao Katedru građanskog zakonika, građanskog sudskog postupka i stečajnog postupka.[2]

Državne funkcije[uredi - уреди | uredi izvor]

Godine 1862. je postavljen za načelnika Policijskog odeljenja Ministarstva unutrašnjih dela. Zatim je bio sudija Kasacionog suda (1865-1884). Nakon uvistva kneza Mihaila, više nije bio rado viđena ličnost od velikog uticaja među vodećim političkim krugovima i Namesnička vlada mu nije pokazivala naročito poverenje. Zbog podrške vlade kneza Mihaila, uvrštavali su ga među konzervativce, pa je pomišljao i da se vrati na profesorsko mesto u Velikoj školi.[14] Ipak, 1875. izabran je za predsednika Kasacionog suda.[2]

Pored redovne službe, istovremeno je obavljao i druge funkcije. Imao je znatan udeo u radu komisija, skupština i odbora.{{sfn|Nova Iskra|1902|p=90} U periodu od 1863—1874 je bio član pravničkog odbora. Više godina je bio član i predsednik disciplinskog suda. Učestvovao je u izradama zakona. Godine 1861. nalazio se u komisiji za pregled predloga zakona o štampi.[2] Godine 1872. prvi je pokušao da izvrši reviziju Srpskog građanskog zakonika iz 1844, koja je dočekana sa dosta kritika. Mada je već pripremio prva dva dela zakonika, taj projekat nikad nije prihvaćen, verovatno jer politika još uvek nije bila spremna da se suoči sa načinom podele imovinskih odnosa u porodičnim zadrugama, kao i sa naslednim pravom ćerki.[1] 1874. bio je u kojmisiji za pregled zakona o poroti.[2] Po njegovom nacrtu je donet Zakon o opštinama 1866.[5] Godine 1880—1881 je bio predsednik komisije za izradu projektu zakona o sudijama i o zborovima.[2]

Dva puta je bio knežev izaslanik na Narodnim skupštinama 1873, 1874 godine.[15] Godine 1888. je bio član Ustavotvornog odbora. [2]

Godine 1884. je postao član Državnog saveta, a od marta do maja 1894. je bio i njegov potpredsednik. U tom zvanju je i penzionisan 5. maja 1894, nakon što je došlo do državnog udara i ukidanja Ustav iz 1888.[2]

Nije pripadao nijednoj političkoj stranci.[2]

Diplomatske misije[uredi - уреди | uredi izvor]

Obrenovići su njegove sposobnosti visoko cenili. Zato su ga šezdesetih godina angažovali u nekoliko diplomatskih misija za Srpsku vladu.[15] Pomažući knezu Mihailu u poslovima odnosa i saradnje sa Mađarima, 1861. je odlazio u Peštu da pregovara sa mađarskim patriotama o Srbima u Ugarskoj. Godine 1865. bio je u tajnoj misiji u Parizu i pregovarao je o ustanovljavanju banke sa stranim kapitalom u Srbiji. Godine 1866. u Pešti je pregovarao sa Štrosmajerom o položaju srpskih državljana katoličke vere.[2]

Ostale funkcije[uredi - уреди | uredi izvor]

Bio je predsednik Odbora Kolaračeve zadužbine, od njenog formiranja 1886. do svoje smrti.[2] Kao prijatelj Ilije Kolarca, jedan je od najzaslužnijih i upotrebio je sav svoj lični uticaj kako bi Kolarca održao u njegovim rodoljubivim namerama,[16] za osnivanje Beogradskog univerziteta i pojačanje još ranije osnovanog književnog fonda (1861),[17] a nakon Kolarčeve smrti da se njegov testament sprevede u delo, što je predstavljalo veliki posao. Kolarčevi dalji rođaci i drugi potražioci su pokušali da obore testament, uz podršku tadašnjih vlasti, kojima je u interesu bilo da se takav čovek što pre zaboravi. Ovo je u javnosti probudilo veliko interesovanje.[16] Vladina štampa je odobravala poništavanje testamentea Ilije Kolarca smatrajući da bi njegovo ostvarenje značilo „opasnost za državu i monarhiju“, pa je taj lični akt jednog narodnog dobrotvora proglašen za „partijsko-demonstrativnu stvar“, dok je opozicina štampa branila Kolarčevu poslednju volju. Beogradski sud je poništio Kolarčev testament, Apelacioni sud je takvu presudu osnažio i tek na trećoj i poslednjoj sudskoj instanci, pred Kasacionim sudom [17] 1881. je Kolarčev testament osnažen. Zadužbina je osnovana na Aranđelovdan, na Kolarčevu slavu 1886. Događaje od dana kada je Kolarac, nakon Topolske bune kao uhapšenik (1878), predao svoj testament, do dana osnivanja zadužbene, Krstić je opisao u knjizi „Zadužbina Ilije Milosavljevića Kolarca“ (1886).[18]

Kralj Milan ga je zajedno sa Lazarom Dokićem[5] 1889.[15] imenovao za staraoca imovine maloletnog kralja Aleksandra,[5] i tu funkciju je obavljao sve dok kralj nije preuzeo vlast 1893.[19]

Kao izaslanik Srpskog učenog društva i Narodnog muzeja u Beogradu, nakon slučajnog susreta 1873. u Stolnom Beogradu sa Katarina Ivanović, preduzeo je odlučujuće korake da sprovede u delo njenu želju da svoju umetničku ostavštinu pokloni srpskom narodu.[20] Zbirku od 23 rada je predala Narodnom muzeju u Beogradu (1874. i 1880.) godine, kao i novčani fond od hiljadu forinti za njihovo održavanje.[21] Zahvljajući njemu, Katrina Ivanović je izabrana za prvu umetnicu počasnog član Srpskog učenog društva 1876. godine.[22]

Akademik[uredi - уреди | uredi izvor]

Bio je član Društva srpske slovesnosti, od 3/15. januar 1854, zatim je 29. jula/10. avgusta 1864. imenovan za člana Srpskog učenog društva, Odseka za društvene nauke,[7] odnosno nauke istorijske i državne, a od 12/24. oktobra 1864, pa 1865, 1866, 1867, 1878, 1879 i 1880 bio je član Odbora SUD i sekretar tog odseka. Bio je i član Književnog odeljenja Matice srpske (1864). Nije biran za člana Srpske kraljevske akademije, ali je prethodno kao član SUD, imao titulu počasnog člana od 15/27. novembra 1892.[23][5]

Književnost[uredi - уреди | uredi izvor]

Saradnja u časopisima[uredi - уреди | uredi izvor]

Bio je plodan pisac.[7] Književnošću je počeo da se bavi još kao devetnaestogodišnjak, od 1848. godine do 1849. Sarađivao je u „Srpskim novinama“, „Napretku“, koji je uređivao Danilo Medaković, „Slovenskom jugu“, „Jugoslovenskim novinama“, bio je saradnik i urednik „Pozornika“, organa patrijarha Rajačića.[2]

Kao student u Pešti takođe je sarađivao u „Srpskim novinama“ i u „Srpskom Dnevniku“ iz Novog Sada, koji je uređivao Danilo Medaković i u „Vojvođanki“ iz Zemuna, koji je uređivao Milorad Medaković. Nakon dolaska u Srbiju, nastavio je da piše u raznim novinama, posebno rasprave o političkim i pravnim temama,[2] u „Pravdi“ (1869), „Sudskom listu“ (1869).[5] Neke od njih su štampane u obliku brošure. Slao je i dopise u Mađarsku i Beč o dešavanjima u Srbiji.[24]

Istorija slovenskog prava[uredi - уреди | uredi izvor]

Godine 1855. i 1856. Matica srpska je štampala njegov prevod s nemačkog prevoda (jer poljski u originalu nije znao) „Istoriju slovenskog prava“, poljskog istoričara Vaclava Maćejovskog,[24] dopunivši ga sa 68. primedbi, neke od njih duge po nekoliko strana, koje se tiču srpskog prava.[25] Objavljivanjem ovog prevoda, postavio je temelje daljeg izučavanja sve popularnije panslavističke discipline s kraja 19. i početka 20. veka na beogradskom Pravnom fakultetu.[9] Izdanja Matice srpske su štampane starim pravopisom, o čemu je Krstić komentarisao u predgovoru. Maćejovski je kasnije objavio novo prošireno izdanje, uključujući i „Dušanov zakonik“, ali bez saznanja o Krstićevom prevodu i upotrebe drugih izvora vezanih za Južne Slovene.[26]

Još kao profesor na Liceju, tražeći građu za predmete koje je predavao, proučavao je istorijske izvore iz srpske istorije, koji do tada nisu bili obrađeni, a za njega su predstavljali izazov.[27] U „Glasniku“ Društva srpske slovesnosti objavio je u nastavcima rasprave o Dušanovom zakoniku i o srpskom srednjovekovnom pravu.[5][7] Najznačajniji naslovi su bili „Razmatranja o Dušanovom zakoniku“ (1854), „O državnom stroju“ (1855) i „Razmatranja o starom srpskom pravu na osnovu starih pisanih spomenika i Dušanovog zakonika“ (1857).[9] U periodu 1860—1861 Đura Daničić je započeo svoj rad na „Rečniku iz starina srpskih“ i pojavili su se novi podaci, pa je ovu temu o starim srspkim pravima ostavio, i sam svestan činjenice da će se o njoj moći govoriti daleko više, kada stari srpski spomenici, budu pronađeni i detaljnije proučeni.[28]

Istorija srpskog naroda i udžbenici[uredi - уреди | uredi izvor]

Na konkursu koji je organizovala Matica srpska za „Istoriju srpskog naroda“, njegov rad je nagrađen. Štampane su samo prve dve sveske (1863. i 1865.), za period do smrti kralja Milutina i one su bile namenjene široj publici.[24] U vreme kada je postao član školske komisije, školska literatura je bila nedovoljna i nepotpuna. U osnovnim školama se koristio udžbenik istorije koji je pisao Ljubomir Nenadović (1850).[29] U Srbiji je u to vreme bilo svega nekoliko gimnazija, i za gimnazije nije bilo udžbenika iz istorije, pa su se profesori snalazili diktirajući svoja predavanja skraćena iz „Istorije sprskog naroda“ Dimitrija Davidovića i drugih knjiga.[30] Od svog dela koji je pisao za Maticu srpsku je napravio izvod koji je objavio 1862. godine i narednih dvadeset godina to je služilo kao gimnazijski udžbenik. Napisao je i udžbenik „Kratka istorija srpskog naroda“ (1860), koji se dugi niz godina koristio i preštampavao za osnovne škole. Takođe je napisao Opšti zemljopis, udžbenik za gimnazije (1861). U Novom Sadu 1860 je objavio „Obrasce iz opšte istorije“,[24] rađene po nemačkim izvorima u kojima je obratio više pažnje na događaje, nego na ličnosti.[31] Jedan deo ovog dela se bavi i srpskom istorijom.[32]

Prevodi za pozorište[uredi - уреди | uredi izvor]

Za potrebe pozorišta je prevodio s mađarskog i francuskog jezika.[33] Preveo je komade: „Beli Otelo“ Eduara Brizbara (1869), „Po engleski“ (nem. Englisch) Gernera (1870), u prevodu i posrbi „Ljubavna pisma“ T. J. Vilijemsa (1870), „Nikola Niklbi ili Londonski prosjaci“ P. Dinoa i Lemoena (1870), komedija u pet činova „Slamni šešir“ (fr. Un chapeau de paille d’Italie) Enžena Labiša i Mark-Mišela (1870), pozorišna igra u 3 čina „Jevrejin iz Poljske“ (fr. Le Juif polonais) Erkman i Šatrijana (1870) i drama u 6 činova „Crni doktor“ (fr. Le Docteur noir) Dimanoara i Buržoa (1872). Svih sedam prevoda izvelo je Narodnom pozorištu u Beogradu, koje mu je kao nagradu davalo besplatne karte za najbolja sedišta. U Srpskom narodnom pozorištu su prikazani, u njegovom prevodu „Ljubavna pisma“ (1871), šaljiva igra u 3 čina „Nervozni“ (fr. Les Gens nerveux) Sardua (1873), pozorišna igra u 3 razdela „Rob“ (mađ. A rab) Sigligetija (1873), „Crni doktor“ (1876) i „Slamni šešir“ (pod naslovom „Florentinski šešir“) (1905).[34]

Dnevik javni i privatni[uredi - уреди | uredi izvor]

Od 1859 do 1896, s kraćim prekidima je vodio dnevnike,[15] privatan i javni, koji predstavljaju važan izvor za poznavanje istorije Srba iz druge polovine 19. veka.[5] Tako na primer ostao je zapis:

Wikiquote „Srbija i celo Srpstvo slavilo je juče petstogodišnjicu Kosovske bitke od 1389. U Avstro-Ugarskoj, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini zabranjena je svečanost. U Crnoj Gori tek je unekoliko održana svečanost. Al’ kod nas je svečanost bila velika, i osobito u Kruševcu...“
(zapisano za dan 16. jun 1889. u dnevniku Nikole Krstića[35])

U svom javnom dnevniku je refnosno opisao sva važna dešavanja od političkog i društvenog značaja, u periodu modernizacije srpske države i njene emancipacije od Turskog carstva, preobražavanja srpske prestonice od istočnjačkog u evropski grad, promene praćene ratovima, uvećanjem državne teritorije, ustavnim reformama, smenama na prestolu. Srbija je u periodu kada je Krstić pisao dnevnik postala od kneževine postala kraljevina, proširila je svoje teritorije, vodila je tri rata, promenika 4 vladara, imala je 4 ustavne reforme i promenila je dva ustava, stvorila je najpre narodnu, a zatim stajaću vojsku, uvela je obavezno osnovno obrazovanje, dobila železnicu, Akademiju nauka, političke partije. Među događajima koje je opisao najvažniji su oni u kojima je i sam učestvovao, posebno podaci o visokom školstvu, odnosima Srba u Austriji, načinu rada državne uprave.[36]

Pažnju su mu posebno privlačili život, navike i zabave srpske političke i intelektualne elite, karakterne crte vladara i vladarki iz dinastije Obrenović, prijateljstva, ljubav, žene, brak, provodadžisanje, prosidbe, rođenja, krštenja, sahrane, kartanje, alkoholizam, prostitucija. Ceo materijal privatnog dnevnika je koristan za istraživanje i rekonstruisanje privatnosti i mentaliteta tadašnjeg društva.[15]

Beleške su ostale u rukopisu i on ih je zaveštao SANU. Prvi čitalac njegovih beležaka, pošto su po želji autora bile zapečaćene deset godina, bio je Stojan Novaković, tada predsednik akademije, koji je iz tek otpečaćenih bležaka saznao kako je Krstić s njegovom suprugom jedno vreme bio u „bliskim odnosima“. Prvi istraživač koji je te beleške koristio u svom radu bio je Slobodan Jovanović, kome je rukopis bio jedan od izvora za monografije „Druga vlada Miloša i Mihaila Obrenovića“[36] i „Vlada Milana Obrenovića“, što je Jovanović pomenuo u predgovoru svojih dela. dela, ali u samom tekstu nisu naznačeni delovi iz Krstićevog „Dnevnika“ koji su poslužili kao izvor. Preuzeo je pojedine karakteristične crte i ocene o ličnostima vladara. Najviše podataka je preuzeo o kralju Milan, a najmanje o kralju Aleksandru. Mada su Krstićeva saznanja većinom bila posredna, jer nije imao prisan odnos sa njima, podatke koje je navodio potiču iz pouzdanih izvora.[37]

Jovanović je i lično bio zainteresovan za pojedine delove privatnog dnevnika, jer je Krstić godinama bio zaljubljen u njegovu baba-tetku Sofiju Marinković i odnose sa njom je detaljno opisao.[36] Dnevnici su objavljeni u periodu 2005 — 2007, u osam knjiga pod naslovom „Dnevnik - privatni i javni život“, na više od tri hiljade strana štampanog teksta.[15]

Ostali radovi[uredi - уреди | uredi izvor]

Napisao je biografije poznatih ličnosti opšte i srpske istorije.[9]

Posvećen nacionalnoj pravnoj istoriji, smatra se da je za štampu „Protokol šabačkog magistrata od 1808. do 1812.“, jedan od najvažnijih štampanih izvora za istoriju srpskom prava tokom Prvog srpskog ustanka, u kome se opisuju način suđenja i običajna shvatanja u Srbiji tog doba.[9] Međutim, u svom dnevniku nigde nije pomenuo rad na pripremi Protokola za štampu, već samo uredništvo. Osim toga, napisao je predgovor i kao predsednik Istorijskog odseka Srpskog učenog društvo protokole je predložio za štampanje.[38] Štampanje je završeno 1868. godine.[39]

Odmah nakon Topčiderskog atentata objavio je brošuru o ubistvu kneza Mihaila i njegovoj sukcesiji kneza Milana.[5]

Porodica i testament[uredi - уреди | uredi izvor]

U pedesetoj godini života oženio se Milevom Stanojević, koja je bila obrazovana. S obzirom da je često bolovao, ona ga je negovala. Supruga mu je preminula 1901. Nisu imali dece.[5]

Umro je u Šapcu 11/24. januara 1902. godine, dok se nalazio u Božićnoj poseti porodici. Njegovi posmrtni ostaci su preneseni u Beograd, gde je i sahranjen 13/26. januara.[24]

Za života je stekao popriličnu imovinu, koja se sastojala od dve kuće sa placevima u Beogradu, vinograda u okolini Beograda, srpskih državnih obveznica, akcija, lozova i štedne uloge.[5]

Svoj imetak je testamentom još juna 1900. zaveštao Srpskoj kraljevskoj akademiji.[5] Akademiji je ostavio i svoju obimnu rukopisnu zaostavštinu.[24] Akademija je 11/24. januara 1902. osnovala Zadužbinu Nikole Krstića.[23] Ostavio je i legate[24][40]

  • Srpskoj akademiji je ostavio u zavet da svake godine za Svetog Savu od svoje zadužbine izdvoji sumu pravniku siromahu koji odabere Pravani fakultet u Beogradu
  • Karlovačkoj gimnaziji priložovši ga uz zadužbinu, koju je, po njegovom savetu, osnovao njegov brat od tetke Vaslilije Plastić, i za koju je on sam 1861. napisao i na čijem je prvom deljenju stipendija 1878. prisustvovao
  • Novosadskoj gimnaziji u kojoj je kao mlad profesor započeo karijeru profesora, mada je trajala svega nekoliko meseci, ostavio je obveznice, da bi se od njenih prihoda svake godine za Svetog Savu delila pomoć dvojici siromašnih učenika, koje gimnazija sama odabere.
  • Srpskoj pravoslavnoj školi u Sentandreji odakle mu je rodom majka
  • Fondu sirotih velikoškolaca
  • Opštini beogradskoj da podeli sirotinji
  • Ženskom društvu za dom sirotih starica i đačku trpezu
  • Društvu Stefana Dečanskog
  • Domu sirote i napuštene dece
  • Srpskoj književnoj zadruzi, pod uslovom da besplatno šalje svoja izdanja u Sentandreju
  • Najstarijem beogradskom pevačkom društvu
  • Matici srpskoj, koja mu je odobrila boravak u Tekelijinom zavodu dok je bio student, odužio se najpre za života, tako što joj je prepustio štampanje prevoda „Istorije slovenskog prava“ od Maćejovskog, o svom trošku, uz zadržavanje svih prihoda od nje. Zatim, kad su mu prilike to dopustile, prilogom se upisao u članove Matice, da bi joj na kraju testamentom zaveštao legat
  • Poljoprivrednom društvu u Beogradu.

Dela[uredi - уреди | uredi izvor]

Autor je sledećih knjiga[11]:

  • „Kako Srbija stoi prema Porti i Porta prema Srbiji“, Beograd (1859)
  • „Kratka istorija srbskog naroda za osnovne srbske škole“, Beograd (1860)
  • „Obrazi iz obšte istorije“, Novi Sad (1860)
  • „Istorija srbskog naroda“, Beograd (1862, 1866, 1864)
  • „Ekscesi Turaka u Srbiji od 1839—1863“, Novi Sad, 1863
  • „Srbsko-tursko pitanje ili sadanji uzajamni odnošaji između Porte i Srbije“, Novi Sad (1863)
  • „Napredak u Turskoj“, Novi Sad (1863)
  • „Obrenovići i Srbija“, Beograd (1868)
  • „Pravna pitanja. Razumevanje i tumačenje zakonskih propisa“, Beograd (1875)
  • „Istorija slovenskih prava od dr Vaclava Maćejovskog, profesora prava u Varšavi, preveo i sa svojim primedbama koje se na srbsko pravo odnose popunio doktor Nikola Krstić“, Budim (1855)

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Avramović 2013, str. 928.
  2. 2,00 2,01 2,02 2,03 2,04 2,05 2,06 2,07 2,08 2,09 2,10 2,11 2,12 2,13 2,14 2,15 2,16 2,17 2,18 Nova Iskra 1902, str. 90.
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 Spomenica 1908, str. 4.
  4. 4,0 4,1 Jagodić 2011, str. 385.
  5. 5,00 5,01 5,02 5,03 5,04 5,05 5,06 5,07 5,08 5,09 5,10 5,11 Jagodić 2011, str. 386.
  6. 6,0 6,1 Spomenica 1908, str. 8.
  7. 7,0 7,1 7,2 7,3 7,4 Simić 1987, str. 143.
  8. 8,0 8,1 Spomenica 1908, str. 9.
  9. 9,0 9,1 9,2 9,3 9,4 9,5 Avramović 2013, str. 929.
  10. Spomenica 1908, str. 19.
  11. 11,0 11,1 Mirčov 2014, str. 12.
  12. Mirčov 2014, str. 13.
  13. 13,0 13,1 Spomenica 1908, str. 27.
  14. Spomenica 1908, str. 29.
  15. 15,0 15,1 15,2 15,3 15,4 15,5 Rajić 22. 2. 2008.
  16. 16,0 16,1 Spomenica 1908, str. 86.
  17. 17,0 17,1 Jovanović-Stojmirović 7. 7. 1998.
  18. Spomenica 1908, str. 87.
  19. Bosanska vila 30. 7. 1897, str. 210.
  20. Petrović 2011, str. 21.
  21. Petrović 2011, str. 13.
  22. Petrović 2011, str. 29.
  23. 23,0 23,1 Nikić, G. Žujović, G. Radojčić-Kostić 2007, str. XXIX.
  24. 24,0 24,1 24,2 24,3 24,4 24,5 24,6 Nova Iskra 1902, str. 91.
  25. Simić 1987, str. 145.
  26. Spomenica 1908, str. 26.
  27. Spomenica 1908, str. 30.
  28. Spomenica 1908, str. 24.
  29. Spomenica 1908, str. 33.
  30. Spomenica 1908, str. 34.
  31. Spomenica 1908, str. 36.
  32. Spomenica 1908, str. 38.
  33. Spomenica 1908, str. 39.
  34. SNP Enciklopedija.
  35. Durković - Jakšić 1989, str. 19.
  36. 36,0 36,1 36,2 Kod dva bela goluba 2. 5. 2012.
  37. Jagodić 2011/2, str. 100.
  38. Popović 2010, str. 12.
  39. Popović 2010, str. 13.
  40. Spomenica 1908, str. 74.

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]