Емануил Попдимитров

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Емануил Попдимитров

Емануил Попдимитров (bugarski: Емануил Попдимитров Захариев; 4.11. 1885, Грујинци, тада у Бугарској - 23.5. 1943, Софија) је био чувени бугарски песник и књижевник.

Рођен је као шесто дете у породици свештеника Димитра Попзахариева (bugarski: Димитър Попзахариев) и Кане Харизанове. Био је ђак у селу Извору, у Босилеграду и у педагошкој школи у Ћустендилу. Студирао је филизофију на Софијском универзитету до јануара 1907., затим у Београду и Монпелијеу. Радио је као учитељ у Доњој Лисини, Доњом Коритену (1905) и Казанлаку (1909).

1912. је издао збирку песама Сънят на любовта (Сан љубави). 1913. је радио као учитељ у Хаскову, а 1915.-1918. као тумач у армији током Првог светског рата. 1921. је издао збирке Свободни стихове, Стихове и песни и роман Пред буря (Пред олују), а 1935. - збирку Есенни пламъци (Јесански пламенови).

У делу Емануила Попдимитрова је велик утицај симболизма.

Извори[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Димитър Бояджиев, Теодор Траянов, Емануил Попдимитров, Велико Търново, 1995, издателство Слово, стр. 189-191